ANALIZA PRED ZAVRŠNICU ROLAN GAROSA: Šta će biti zadaci igrača na putu do trofeja u Parizu

Kod dama – dvostruka Grend Slem šampionka u dublu Krejčikova (Rolan Garos i Vimbldon 2018 sa Siniakovom, finale Melburna 2021 sa istom partnerkom) je ranije ove godine (Dubai – izgubljeno finale singla protiv Muguruze) pokazala da je teniska univerzalka, koja poseduje veštine i znanja da – uz pravu motivaciju – iznese turnir na svim podlogama do kraja, kao što je to uradila i u jučerašnjem triler-polufinalu protiv Sakari (sa 9-7 u trećem setu). Za razliku od svoje protivnice iz Češke, Ruskinja Pavličenkova je iskusnija i priznatija kao takmičarka u singlu (nekada i 13. igračica sveta), što je svakako umešno iskoristila u polufinalu protiv Slovenke Zidanšek, sprečivši da meč ode u tri nepoželjno zamarajuća seta. Da li Krejčikovu čeka slična sudbina kao protiv Muguruze u Dubaiju – kada nije uspela da se dovoljno regeneriše za finale kako bi parirala velikim udarcima slavnije protivnice? Pavličenkova je, uz izuzetno snažne udarce i servis – pokazala da se odlično kreće sa svojih 29 godina – i da u toj kombinaciji lako može da zagospodari terenom i uspostavi dominaciju nad tokom igre. Ipak, pravi „iks“ faktor koji bi mogao da odredi tok (barem prvog dela) meča je sposobnost da izađu na kraj sa tenzijom koju veliko finale nosi, jer će to direktno uticati na broj grešaka i samopouzdanje. „Kam – bekovi“ kod dama nisu isključeni – a naročito ne u finalu – ali obe igračice imaju dovoljno iskustva da mogu da zadrže početnu prednost – ako je budu osvojile. Ako je Pavličenkova možda blagi favorit zbog svoje referentnosti u singlu, iskustva i verovatno boljeg fizičkog stanja (polufinale rešeno u 2 seta) – motivi Krejčikove da svojim dubl trofejima sa najvećih turnira turneje doda i „Suzan Lenglen“ u singlu mogli bi da budu dovoljno jak inicijator za nastup po sistemu „šta god da je potrebno“ – kako bi ostvarila taj cilj.

Tokom 4 godine trajanja njihovog rivalstva, Cicipas (5.) i Zverev (6. na ATP listi) se ni u jednom od njihovih 7 mečeva nisu sreli na Grend Slemu. Zverev je ovu seriju otvorio pobedom – i taj je koji je bio bolji i u njihovom poslednjem meču na „hardu“ u Akapulku ovog proleća, dok je u svim ostalim mečevima pobedio lepršavi Grk. U samo 2 meča je pobednik morao biti odlučen posle 3 odigrana seta, i u oba slučaja je to bio Cicipas – a da je jedini meč koji su odigrali na šljaci (Masters u Madridu 2019) bio jedan od ta dva. Ovo je najtrofejnija Cicipasova sezona na šljaci (Masters u Monte Karlu i Lion), od preostalih pet titula još jedna je osvojena na šljaci (Estoril) – i nema sumnje u to da Stefanos namerava da iskoristi „naboj momenta“ i kapital iz ubedljive pobede nad „ljutim rivalom“ Medvedevim u četvrtfinalu da dođe do svog prvog Grend Slem finala.

Od 15. titula Aleksandra Zvereva, čak 6 su osvojene na šljaci – a poslednja, najvrednija – na nedavno završenom Mastersu u Madridu, gde je odneo (skoro nezamislivu) pobedu nad Rafaelom Nadalom u četvrtini finala. Ipak, Saša se umalo „sapleo“ na samom početku turnira – moravši da se vrati u meč prvog kola posle zaostatka od 2-0 u setovima protiv zemljaka Otea. Ali, od tada Nemac ne gubi ni jedan set, i ulazi u meč protiv Cicipasa takođe na „visokoj noti“ – što najavljuje veliku borbu za osvajanje mesta izazivača jednoj od legendi „belog sporta“ u nedelju. Važnost meča u ovim specifičnim okolnostima bi mogla da utiče na stvaranje „viška“ tenzije kod jednog ili obojice igrača – što bi moglo da se odrazi na greške u ključnim segmentima igre, kao što su servis (Zverev) i forhend (Cicipas) – i upriliči protivniku šanse za ključne brejkove. Korišćenje brejk-šansi će biti još jedan izazov na koji će obojica morati da odgovore – jer obojica takođe imaju i raznovrsne kvalitete da spreče da do njih i dođe. Kada se posmatra kretanje obojice – Cicipas je do sada pokazao veću mobilnost i radijus, ali ono mora da bude svrsishodno i neopterećeno greškama pri udarcima da bi dalo svoj željeni (i značajni) efekat. Obojica poseduju jake i precizne udarce (Cicipas sa više spina iz obe pozicije) kojima mogu da probiju protivnika na osnovnoj liniji, odigraju dobar ritern i upriliče važan viner – ali će izbor i strateška kombinatorika biti pravi test za njihovu primenu i učinkovitost. Ako se sve viđeno i razmatrano uzme u obzir, Cicipas možda ima minijaturnu prednost u vidu samopouzdanja posle niza pobeda nad Iznerom, Karenjo Bustom, Medvedevim – i boljim rezultatima u međusobnim mečevima – ali će danas biti odlučujuće na koji način će svoje kvalitete i motive obojica igrača uspeti da prenesu u svoju igru, i koliko će biti efikasni u stvaranju i korišćenju prilika za brejkove. Ne bi iznenadilo da više od jednog seta bude rešeno u taj-brejku, ali ni to da se meč okonča i u (samo) tri seta – što bi predstavljalo fantastičan podstrek za takvog pobednika pred finale sa „Đokodalom“.

Toliko puta smo u samo poslednjih 48 časova čuli sve statistike o rivalstvu Đokovića i Nadala, a ponajviše o 29 Novakovih pobeda naspram 28 Nadalovih, Rafinih 19 pobeda na šljaci naspram 7 Novakovih – od kojih je jedna (četvrtfinale 2015.) od samo dve nanete „kralju šljake“ na Rolan Garosu do sada... Mnogo važnije od sve te detaljne statistike su tri stvari – ubedljiva igračka i strateška pobeda Nadala u finalu istog turnira prošle godine (u okolnostima koje su trebale izrazito da pogoduju Novaku), Novakov krik na kraju meča sa Beretinijem i Nadalova „dekompozicija“ Švarcmana posle 4-3 u trećem setu četvrtfinala.

I ako sutra bude imao 26 Grend Slem titula i time bio najbolji igrač svih vremena, Đoković će pamtiti taj poraz od Nadala dok je živ. U neku ruku, njemu je sam kumovao jer se u polufinalu nije „otresao“ Cicipasa u 3 seta kada je mogao, već dozvolio da mu „padne gard“ i time vratio Grka u meč i poziciju da ga nepotrebno izmori pred veliko finale. I pored toga, Rafina pobeda je bila monumentalna i po tome što je – nalik na Novaka u Melburnu – stopostotno uspeo da sprovede veoma složenu taktiku koja je Novaka iznenadila – i time unela veliku novinu u njihovo rivalstvo posle toliko puno odigranih mečeva. Poznat po tome da koristi svu širinu terena stadiona Filip Šatrije – Nadal je umesto toga „spakovao“ teren u svoj džep i iskoristio sve uglove u igri iz terena da poremeti Novaku ritam, odmah preuzme svu inicijativu i prouzrokuje seriju grešaka i potpuni pad samopouzdanja kod Novaka tokom ta tri bolna seta. Iako su – iz prethodnih iskustava – mnogi isticali da će spor oktobarski šljakasti teren na otvorenom predstavljati veliku prednost za Novaka, čime će Rafini razarajući spinovi biti ukroćeni i Novaku stvoreno dovoljno vremena da raširi teren i plasira ubitačne kombinacije udaraca kao što to čini na Rod Lejver Areni – Nadal je bio taj koji je iskoristio te okolnosti da snagom i preciznošću „prošeta“ Novaka i učini mu boravak na svom delu terena sličnim hodu kroz „minsko polje“ – gde prvi igrač sveta nije uspevao da uspostavi „liniju fronta“ već je stalno bio pomeran i probijan.

Možda se i zato češće spominje da bi Novak mogao da iskoristi nešto bržu šljaku nego u ovom periodu ranije kako bi – pre svega gađanjem Rafinog bekhenda preciznim (i kraćim) diagonalama iz forhenda otvarao teren kako bi iz kretanja napred dolazio do prilika za vinere po paraleli (ili opet diagonali „u kontru“). Pre toga, naravno, Novakov bitan adut mora biti i besprekoran i precizan servis – a naročito prvi, čiji procenti efikasnosti na ovom turniru zaista deluju impozatno. Otvaranje meča uz punu koncentraciju i efikasnost, sjajnim servisima i brzim vinerima – ali i pariranjem Rafinim silovitim spinovima sa osnovne linije energično, kroz stalni intenzitet i uz vrhunsku mobilnost – predstavljaju formulu za Novakovu drugu pobedu nad Nadalom na Rolan Garosu. Ako Novak uspe da održi potpunu usresređenost na realizaciju jedinog plana igre koji mu može doneti pobedu – od samog početka i na najvišem mogućem nivou – onda bi mogao da stekne veliku priliku da osvajanjem prvog seta poništi Nadalovu početnu prednost na stadionu čiji je praktično „vlasnik u senci“ i trasira dalji tok meča na način koji bi poremetio Nadalovu igru taman toliko dugo da bi stvorio razliku koju bi protivnik teško mogao da nadoknadi.

Koliko Novak tome može (i mora) da bude posvećen – videlo se na kraju meča sa Beretinijem, kada je uz „Šta je biloooo?!!“ i „Idemoooo!“ raspertlao vezivne niti kojim je utegao sav svoj potencijal u delotvorno sportsko nad-biće. Rafa je sigurno video taj momenat, pitanje je kako je na njega reagovao – ali da je on predstavljao važnu poruku pred polufinale, to svakako jeste. Ako su izazovi protiv Beretinija – u igračkom i rezultatskom smislu – za Novaka bili svakako visoki, teško je da bi prevazišli peti nivo skale koja Nadala vodi pod desetim. Ako skoro ceo meč protiv Nadala ne igrate kao da je tek počeo – a da ste pritom najbolja verzija sebe – teško je imati bilo kakva pozitivna očekivanja, i prvi igrač sveta to dobro zna iz svih njihovih pedeset i sedam mečeva.

Koliko je to tačno, a najčešće i brutalno bolno – moglo se videti na primeru Švarcmana u spomenutom četvrtfinalu. Nadal je od sredine četvrtog seta demonstrirao nadmoć nad „gaučom“ koja ga može poistovetiti sa „teniskim mitskim bićem“ koje je do tada bilo u „protokolarnoj ulozi“ na terenu, dok nije odlučilo da je toga bilo dosta i krenulo da igra – odnosno raznosi protivnika u svim sferama sportskog postojanja. Po sopstvenim rečima, bilo je tada neophodno „podići fokus u igri“ – i Švarcman je nestao sa svih optičkih uređaja. „Snaga klade valja, a um caruje!“ rekao je Đoković u čestitkama Nikoli Jokiću na tituli MVP-ja NBA lige – a možda tada i delimično mislio na svoj naredni meč... Nadalova fizička snaga je impozantna i neuporediva, ali ako se u glavu uvuče „crv sumnje“ i nelagodnost – koji će kao virus krenuti da ometaju rad mašine – kalibracija će se izgubiti, a onda sama snaga neće dovoditi do željenih rezultata. Snage i volje kod Nadala će uvek biti – što predstavlja upozorenje da prvobitna prednost nije i konačna, ali protiv njih treba istrajati dovoljno dugo, sa strateškom mudrošću i kompjuterskom efikasnošću kako bi pobeda bila moguća. Ovako opisano, taj cilj zvuči skoro neostvarivo – ali onda treba prizvati statistiku, Novakovih 29 pobeda, i reći – da, Novak MOŽE to opet da uradi.

Iz ove perspektive, čini se da cela godina deli polufinale od finala aktuelnog Rolan Garosa. Ako ćemo je čekati da prođe sa željom da će Novak u nedelju podići trofej Musketara na Šatrijeu i time izmeniti jedan od najčešće viđenih prizora sportskog trijumfa u istoriji – neka nam svaki sekund tog vremena bude proveden u užitku i pozitivnom nestrpljenju!