DENIS NAPAST ILI PRAVA PRETNJA: Može li bilo ko iznenaditi Đokovića na dva koraka od karijernog super-ostvarenja?

Beretini kao izraziti favorit za ulazak u finale – ako ne podceni Hurkača

Okej je to što Šapovalov ima veliki servis i – ako dobije nešto slabiji ritern – i dobra rešenja za uspostavljanje brze dominacije u daljoj razmeni, ali kako se on snalazi kada mu povratnu lopticu uputi najbolji riterner u istoriji tenisa, a da pritom njegovi servisi i nisu tako nepredvidivog smera kao što su jačine? Drugi servis bi – sa malo više sreće i koncentracije – mogao da bude dovoljno dobar da se agresivno započne poen – ali do sada Kanađanin protiv najvećih asova nije bivao igrač koji je plenio samopouzdanjem i odvažnošću kroz odigravanje tog „rezervnog scenarija“. Denis je poboljšao igru iz bekhenda, koji je sada raznovrsniji i pouzdaniji – ali će i dalje biti velika „meta“ za Novakovu ciljnu stratešku agresiju, što će ga činiti i više anksioznim pri odigravanju njegovog najvažnijeg udarca u razmenama – forhenda. Šapovalov je u stanju da forhendom otvori teren i baci protivnika u defanzivu i pasivan položaj, ali ume da se iznenadi i započne seriju grešaka kada mu se uzvrati solidnim kontraudarima iz defanzive – što je specijalitet Novakove atletične igre. Brojni su zadaci koje bi Šapovalov trebao da reši da mu se danas ukaže zaista jasna prilika da može da bude konkurentan u ovom meču – pa i da ga dobije – a pre svega taj da održi kontinuitet u igri kroz koji bi uspeo da osvoji više od tog jednog seta i mentalni fokus i verovanje da je to ostvariva misija. Njegovi najnapetiji mečevi protiv Novaka su igrani u dva dobijena seta, a valjda je posle Rolan Garosa svima jasno da je (kada je Đoković u pitanju) meč u kome je potrebno dobiti tri seta protiv njega – sasvim drugačiji sport. Zbog toga možemo hvaliti Šapovalova – i on može hvaliti samoga sebe – ali reći da je njegovo takmičarsko samopouzdanje pred meč sa Novakom Đokovićem bazirano na nekom novom nivou igračke umešnosti i napretka – „rođačko“ gledanje na stanje stvari u tenisu.

Novak se nalazi na dva koraka do karijernog ostvarenja koje ga je već toliko dugo prožimalo po svim osnovama na toliko puno načina – i u momentima najvećeg slavlja i ponosa, i u momentima gorkog samopreispitivanja i bola. Izjednačiti se sa Nadalom i Federerom po broju osvojenih Grend slemova predstavljalo je ushićenje i bojazan celog teniskog sveta (u zavisnosti od toga gde vam je tenisko srce), a momenat katarze u toj fazi Novakovog ispisivanja teniske istorije se bukvalno može osetiti na njegovoj koži. Velika ostvarenja podstiču velike misli – i kako onda biti veći od čovečnosti i iskontrolisati fisiju emocija koju takav potencijalni uspeh nagoveštava? Kako je moguće biti taman toliko uzbuđen da se to izrazi kroz nadahnutu, energičnu, visprenu – a ujedno rezultatski učinkovitu igru – a da vas pritom potreba za samokontrolom ne odvede u pogubnu inicijalnu pasivnost i odricanje od strasti zarad privida „smirenosti“ (kao što je bio slučaj u finalu prošlogodišnjeg Rolan Garosa protiv Nadala)?

Nije nemoguće da u prvom i početkom drugog seta Novak iskusi visok nivo protivnikovljeve igre, efikasnu agresivnost i sposobnost da se parira do krajnjih granica – a da se neki od tih i srodnih kvaliteta pojave u eventualnom „kam beku“ u trećem ili četvrtom setu – ako Srbin to dozvoli (prvi set protiv Fučoviča). Repertoar „iznenađenja“ koja mogu biti plasirana ka Novaku ne može biti mnogo širi – a da pritom ipak imaju svoju ograničenu upotrebnu vrednost. Brojni su protivnici koje je u dugim pasažima meča „sve išlo“ protiv Đokovića – ali ne i tokom celog meča, što je on umeo spreman da sačeka i otme im nadu, duh i naposletku i pobedu i priredi im teniski traumatično iskustvo. Tada će Novaku od ključne važnosti biti oba servisa, veliki radijus kretanja. kontrola broja neiznuđenih grešaka, smirenost, posmatranje geneze slabosti i grešaka protivnika – i celovitost igre i čelični voljni momenat da se preotme inicijativa u ključnim momentima za osvajanje seta – a zatim već početkom sledećeg kroz rani brejk „otvori pukotina“ u sistemu igre protivnika. Protiv Musetija i Cicipasa u Parizu nedovoljno delotvornog Novaka iz prva dva seta je zamenio njegov „super-ego“ – i time je otvorena nova katedra u sportskoj psihologiji teniskog univerziteta na kojoj se predaje predmet „kod Novaka je sve moguće“. Ako vam možda ne bude bilo moguće objasniti šta se dešava, onda će vam biti jasne statističke brojke, izravni utisak zbivanja na terenu – i sam rezultat. Uz dužno prepoznavanje mogućnosti da je važnost prilike takve prirode da je bukvalno nemoguće držati sve nus-pojave u toj situaciji pod kontrolom – Novak bi trebao da ima očajan igrački dan (Sonego – Beč 2020) ili neku grubu formu emotivnog disbalansa (Kveri – Vimbldon 2016 i Čekinato – Rolan Garos 2018) da bi situacija nepovratno postala ona koja vodi u poraz. U tom smislu ne treba izgubiti iz vida i da protivnika u tim momentima ume da prodrma „strah od velike pobede“ – što za tili čas može da pruži „veštačko disanje“ i vrati igrača „iz mrtvih“ na pobednički put – nešto što Novak itekako zna da iskoristi (Monfis – Dubai 2020).

Drugim rečima – Šapovalov bi morao da bude „supermen“ verzija sebe da bi poremetio, a onda i doveo pred svršeni čin „spajdermena i betmena“ iz Srbije – sve i uz moguće pauze zbog zatvaranja krova zbog kiše, nekontrolisani učinak faktora publike, proklizavanje po terenu i eventualno loše sudijske odluke koje bi prekinule pobedničku inicijativu u igri Đokovića. Uz ogradu da je u tenisu (skoro) sve moguće – složili bismo se sa tim citatom sa pomenute konferencije za medije mladog izazivača – sa napomenom da je i ubedljiva pobeda Đokovića bez izgubljenog seta takođe jedan od veoma izvesnih ishoda.

Hubert Hurkač je osvojio srca i simpatije publike na Vimbldonu, ostvario karijerni uspeh bez presedana pobedom nad Federerom i plasmanom u polufinale Grend slema – i da li je ovo momenat kada se rastajemo od milozvučnog Poljaka? Ako ga i posle strahovitih napora protiv Medvedeva i Federera Beretini podceni i izađe na teren kao „teniski kicoš“ – onda i nije zaslužio da nastupi u velikom finalu. To bi zaista bilo pravo čudo – jer je Mateo možda i najkonstantniji igrač ove godine na terenima Ol Ingland Loun Tenis Kluba – čiji se igrački atributi, pobednička strast i dobro koncipirana strategije igre fantastično nadopunjuju. Malo čudo bi bilo potrebno da se desi da Italijan ne bude taj koji će izaći na Centralni teren Vimbldona u nedelju 11. jula, a da se to i desi – uz dužno poštovanje – neće biti baš previše ljubitelja tenisa u Srbiji koji bi zbog toga „pustili suzu“. Neće biti ni previše ljubitelja tenisa u zemlji polke i mazurke na čijem će licu zaiskriti „lakrima“ ako njihov pulen Hubi ne bude nastupio u finalu 11. jula – i zato bi ovaj meč trebalo posmatrati kao festival tenisa i najavu brojnih budućih finala ovih mladih asova i kolega iz njihove generacije. Ukratko – Italijan Beretini je izraziti favorit, ali prvo mora „preći Temzu“ pa izjaviti da je „kocka bačena“ i time istaknuti izazov prema protivniku u njegovom prvom Grend slem finalu – koji će biti pametan ako ga bude shvatio kao najozbiljniji mogući.

No, to je neka druga priča – kojom ćemo se baviti dva zalaska sunca kasnije. Čija teniska zvezda će nastaviti da sija do velikog finala – pokazaće se kroz sjajan tenis koji nas danas čeka na Centralnom terenu ikoničnog Vimbldona!

(Kurir sport)