TENIS KAKO BIVA NAJLEPŠI: Retko gde se teniseri obožavaju kao u Monte Karlu

SPECIJALNI IZVEŠTAČ KURIRA IZ MONTE KARLA: VUK BRAJOVIĆ

Nole, Novak!

Puc, Puc!

Rubljev, Rubljev!

David, David!

Nema iole važnijeg tenisera na ovoj planeti koga razdragana masa poklonika tenisa svih generacija u Monte Karlu momentalno ne prepoznaje – i sa neutoljivom strašću poziva da im daju autogram na lopti, loptici, majci, bloku – ali i ruci i patiki. Ni u jednom trenutku tokom trajanja teniskog programa turnira – koji počinje od ranih jutarnjih treninga – ispred ulaza u salu za pres konferencije nema manje od 20 ljudi – uglavnom roditelja sa decom, ali i starijih muškaraca i žena – koji strpljivo čekaju i kibicuju priliku da pojavu bukvalno bilo kog igrača konvertuju u autogram ili barem selfi.

Ova prava tenisomanija se svakako viđa i drugde na turneji – ali retko gde je tauko pasionirana, glasna, intenzivna – a za neke i dosadna i neizdrživa. „Ljudi, ovo nema nikakvog smisla. Njega su bukvalno opkolili, i zaista se nismo osećali ni prijatno ni sigurno. Molim vas da ovo rešite za sledeću priliku!“ zahtevao je „na kraj srca“ menadžer Stefanosa Cicipasa posle „mobinga“ od milošte koji je njegov pulen doživeo danas posle pobede nad Đereom – znajući da od tog zahteva neće biti ništa. Iako je i Laslo sigurno doživeo (donekle) slične situacije, danas je postao „nevoljna žrtva“ hora glasova koji su ga preklinjali za neku formu suvenira za sećanje na igrača koji je bio blizu da danas iznenadi branećeg šampiona ovog atraktivnog turnira.

Žrtvu popularnosti tenisera podnose i njihovi treneri, sparing partneri, devojke i supruge – jer, kada oni nisu voljni da se potpišu, njima je prosto nemoguće da to izbegnu. Ko god napravi grešku da se u navedenoj zoni zadrži bukvalno 10 sekundi u istom mestu – nadrljao je: „Molim te ovo, molim te ono“ čuje se sa svih strana za tili čas, a onda vi imajte srca da odbijete dete ili roditelja na izmaku snage posle višečasovnog boravka u takvom kovitlacu emocija. Naravno, skoro niko ne mari za „fer plej“ u utakmici za sticanje mementa teniskih asova – gurajući vršnjaka ili vršnjakinju – ili nečije drugo dete kako bi se stekla što bolja pozicija za sledeći potpis ili sliku. Nekim čudom – taj spektakl prežive i igrači i publika, talas se spusti kada se potpiše dovoljno kačketa i loptica, ali kao po pravilu – iza „odrađenog“ igrača se pojavljuje novi as – i potera ponovo kreće, na svim jezicima.

Naravno, ono što je tu lepo doživeti – barem iz pozicije medijskog izveštača (koga pritom barem 10 roditelja moli da im pomogne da za svoje dete obezbedi potpis od igrača koji je van njihovog domašaja u ograđenoj zoni) je evidentna neugasiva strast za tenisom, i fascinacija činjenicom koliko deca prepoznaju asove belog sporta – navijali oni za njih ili ne. Za neke od njih ovaj kontakt ima vrednost „blagotvornog dodira“, očaravajućeg iskustva koje se uzorkuje svim čulima i prepričava, i lepo je što neki igrači ovo cene i prepoznaju. Neki koji su ekstra-popularni su možda malo više „smoreni“ ovim ponavljajućim procesom – kao što je bio slučaj sa Cicipasom danas – ali nekima koji dožive gorčinu poraza ovo dođe kao „melem na ranu“ i ljubav koja ih inspiriše da nastave dalje sa još više žara i posvećenosti.

A ono što je verovatno najlepše - s obzirom na čudni svet u kome živimo danas – je da deca ne prave razliku između Rusa, Amerikanca, Srbina, Hrvata, Italijana, Francuza, Kanađanina, Kazahstanca – već ih obožavaju kao sportske idole, koji njima donose sreću, ulepšavaju im misli i krase im snove. Snove o velikim mečevima pred punim tribinama stadiona Ranije III, galantnosti fer pleja i istini koju nosi poraz – ali i njegovo prevazilaženje. Velika je čast i zadovoljstvo ovo doživeti – iskreno, neposredno – u nadi i molitvi da će ova deca imati sreću da se u njihovo vreme „sveta izdvojenost“ sporta od politike i biznisa afirmiše i prihvati mnogo, mnogo više nego što je to slučaj danas.

Gledajući meč Siner – Rubljov, lako je izvesti neke teške zaključke u tom smislu. Ali, mi smo danas bili blagosloveni iskustvom izraza ljubavi, blagonaklonosti, jednakosti i sreće – i nikada lakše nećemo to primeniti kao antidot onom što je loše – a za bolji svet u kome bi trebali da živimo, da se igramo i takmičimo kao pravi sportisti – čime god se bavili.

Janik, Janik!

Marin, Marin!

Dušan, Dušan!

Merci, Grazie, Thank you!

Kurir sport