VOLETI NOVAKA ĐOKOVIĆA: Šta bi bilo važno da je Novak poneo sa sobom iz Pariza?

Konačna razmišljanja u vezi „meča veka“ Đoković-Nadal i šta bi bilo važno da je Novak poneo sa sobom iz Pariza

Činjenice govore da je Novak odigrao ovako važan meč ispod očekivanja, sa previše velikih oscilacija (od iznenađujuće loše do neprikosnoveno dobre igre i nazad) i, pre svega, stalnim zaostajanjem za Nadalom u krucijalnim – početnim – delovima svih setova osim poslednjeg i konačnog u Novakovoj kampanji za osvajanje dvadeset prvog i trećeg Grend Slem trofeja na ATP turneji i u Parizu. Iako je to bio element koji je pre svih istakao njegov trener Goran Ivanišević kao potencijalno odlučujući za željeni ishod – a koji se ponavljao u finalu, odnosno polufinalu u dve prethodne godine – Novak ovde nije isporučio traženo po zacrtanom planu i iz takve neprivilegovane pozicije trošio dosta energije za nekompletne povratke u meč. U smislu strategije igre, u najvećem delu svih dosadašnjih mečeva servis je pružao otvaranje poena koje bi ubrzo vodilo ka njegovom efikasnom završetku – ili mogućnost da se izađe iz neprijatnih situacija; u tom smislu Novak je bio znatno ispod svog proseka – sa ispod 50% uspešnosti prvog servisa duboko u prvom setu, i ne mnogo bolje od toga do kraja meča.

Iz svih dosadašnjih mečeva u kojima je bio bolji od Nadala, shvaćeno je da se Rafi ne sme dati dovoljno vremena da se namesti na svoje razorne udarce – pogotovo za inside-in ili inside-out iz forhenda, već treba „ući u teren“ i skratiti vreme reakcije protivnika, kratiti uglove odigravanja koji ga pomeraju iz njegove zone komfora na osnovnoj liniji, izlaziti na mrežu posle oportunih razmena i dubokim i niskim riternima „u noge“ ga sprečiti da preuzme inicijativu posle servisa. Kada je sve ovo funkcionisalo po planu, bilo je divno gledati Novaka na željenom nivou – kada se i vraćalo verovanje da će se vratiti u meč, a zatim ga prelomiti. Nejasno je zbog čega se ovo dešavalo samo periodično – odnosno zbog čega Đoković nije uspevao da ostvari kontinuitet ovakve igre u najvažnijim ili prelomnim delovima meča – početkom trećeg seta i od 5:2 u četvrtom – kada se naziralo da će meč napokon krenuti u željenom i predviđenom pravcu od strane velike većine teniskih eksperata. Drugim rečima – Novak je „imao“ pa je „pustio“ Nadala – i razlozi za to bi trebali da budu traženi pre svega u njegovoj – glavi. Sa fizičkom snagom nije bilo problema – što je bilo jasno vidljivo i na konferenciji za medije, gde je Novak izgledao kao da je mogao da odigra još jedan ovakav meč, ali je nešto negde blokiralo tečnu egzekuciju plana igre – sa razočaravajućim rezultatima za sve „sa naše strane“. A ako se možda očekivalo da će Rafa biti taj koji će u ovako važnom mestu „pasti“ posle Novakove dominantne igre i „blanko“ prepustiti Novaku ovako veliku scenu za trijumfalnu paradu – odnosno pomoći mu kroz pasivno prisustvo na terenu da se posao završi – to se nikada ne bi desilo, pa makar Nadal ne mogao da pomeri jednu nogu do kraja meča.

Zanimljivo je bilo čuti Novakov komentar o ulozi publike u ovom neslavnom četvrtfinalu – da je ona odigrala presudnu ulogu. Znajući sve što se zna o posebnom odnosu „bika iz Manakora“ sa auditorijumom koji ga je istorijski rekordnih 13 puta pozdravljao uz ovacije na pobedničkom podijumu stadiona „Filip Šatrije“, ne bi trebalo nikoga da iznenadi to da će listom biti na njegovoj strani u ovom duelu. Ovo ne da ne bi bio prvi put da se Đokoviću nešto tako dešava – iako se razočarenje i čuđenje na ovu pojavu nikada ne može sakriti – nego je čak postalo i deo „motivacione strategije“ koju je opisao Novakov trener rečima da „je ovo pozitivna stvar za Novaka, pošto podstiče njegov inat i volju za borbom“. Naravno, oponiranje nekom igraču od strane publike može imati različite pojavne oblike – i sigurno je da ih je bilo u raznim varijantama i u utorak uveče – ali je to valjda trebalo da bude „faktorisano“ u plan za pobedu. Čuo se i dečiji plač, viđeno je da su Novaku smetali neki ostrašćeni navijači pri udarcima koji su se zahvatali blizu ove ili one tribine, prozivani su se „auti“ kada je loptica „čistila“ liniju – uz očekivanu „salvu“ zvižduka pri njegovom pojavljivanju na terenu – ali je sve to „deža vi“ u karijeri Novaka Đokovića.

Ono po čemu se u ovom smislu Rolan Garos 2022. može razlikovati od prethodnih turnira i Slemova na kojima je naš as bio suočen sa ovim izazovom – osim možda važnosti ovog meča i pojedinačno i kao deo nikada težeg „troskoka“ do trofeja (Nadal, Alkaraz/Zverev, najbolji iz donjeg dela žreba) – je to što se pre njega desio – Melburn. Za sport i organizatore sramotna sitnopolitička manipulacija sa jednim od najboljih sportista i najbogatijih ličnosti u sportu svih vremena sigurno je ostavila traga na Novakovoj psihi – „oproštajni dar iz Australije“ o kome je pričao i nesuđeni osvajač trofeja Normana Bruksa Danil Medvedev na završnoj konferenciji za medije – i verovatno je na delu proces „čišćenja“ od njenih recidiva kroz nastupe koji su usledili od tada. Dodatni problem u tom smislu je što je pozitivni kontinuitet i tu narušen – gde Novaka posle domaćinskog Dubaija nije bilo u Majamiju i Indijan Velsu, pa ga je bolest omela da se bolje spremi za Monte Karlo (poraz od finaliste Fokine u prvom meču) – što se osetilo i na teško bojevanim mečevima i na Serbia Openu. Potom je Novak igrao Madrid – gde je poražen u sjajnom meču od budućeg višestrukog šampiona Alkaraza, a onda opravdao favoritska očekivanja osvajanjem njemu voljenog Rima. Zajednički imenitelj svih turnira na kojima je nastupao posle Australije je – da je primljen sa simpatijama, pozitivnim emocijama, poštovanjem i dostojanstveno za sportskog asa i čoveka njegovih vrednosti, pa čak i u spomenutom meču protiv miljenika domaće publike u Madridu.

Te empatije u Parizu nije bilo – što se i nagoveštavalo pred meč sa Nadalom – pa je pitanje da li je ovakvo ponašanje publike možda iniciralo psihološki okidač u Novaku koji je kod njega proizveo neko osećanje koje ga je blokiralo u motivacionom smislu da snažno krene u meč – i dovrši ono što je dobro učijeno tokom njega. Novakov govor tela za mnoge koji su gledali taj meč bio je – neuobičajen, a ponašanje takvo da se činilo kao da ne bi dao sve od sebe da dođe do ove izuzetno važne pobede. Istina je, budimo sigurni u to, potpuno drugačija – što se moglo videti i na njegovom licu na obraćanju medijima, uz razočarenje zbog propuštene šanse. U svakom slučaju – ako u ovom registru (i dalje) postoje neki problemi – njima bi se valjalo baviti podhitno, jer ne treba očekivati da će ova „negativna matrica“ ponašanja publike biti mnogo drugačija ni na Vimbldonu, bez obzira na to će biti sa druge strane mreže od njega na Central Kortu. Lako je reći Novaku – šta je bilo, bilo je – ali je važno da se sve što je posredi u oblasti ove teme temeljno procesira i resetuje na onaj mod koji u Novaku zaista stvara pobednički inat, volju i borbenost koja stvara – a ne suzbija. Moguće je da se ovde oseća i odsustvo Marjana Vajde iz njegovog boksa – izvora smirenosti i podstreka kada su jedan i drugi najpotrebniji – ali su to svakako rešivi nedostaci za Novaka i njegov aktuelni tim – iskusan i kvalifikovan za dalji rad sa njim na najvišem nivou.

Ako Saša Zverev bude „štucao“ nešto češće od utorka do petka popodne – to je možda zato što ga brojni poklonici Novaka Đokovića spominju kao potencijalnog „spacioca“ stvari u Parizu – jer bi zaista trebalo da se desi prvorazredno sportsko čudo pa da Rud ili Čilić budu bolji od Nadala u nedelju na Šatrijeu. Ali i da Rafa očekivano pridoda svoj 22. trofej u prebogatu riznicu srebrnine u Manakoru – borba je daleko od gotove, i tek se zapravo – rasplamsava, što će tenis činiti jednim od najzanimljivijih sportova za praćenje narednih godina. Novi izazovi, novi sjajni mladi protivnici i stari cilj će – nadajmo se – i dalje nositi Novaka Đokovića ka ostvarenju svojih karijernih ciljeva i misije u sportu i životu, i dalje posebnom i inspirativnom za generacije koje su ga dočekale i koje će ga (is)pratiti sa sportske scene na način koji mu dolikuje.

U to ne bi trebalo imati sumnje.

(Vuk Brajović)