KURIR KOMENTAR! Nauk iz STRAŠNOG VIKENDA: Novak i Nadal zbrisani sa terena! U teniskom Rimu večan je jedino – Rim!

U teniskom Rimu večan je jedino – Rim!

Baksuzan je ovogodišnji Rim - rekli bi mnogi: prvo su se povukli zbog povrede Alkaraz i Siner, zatim Beretini, a onda niz igrača i igračica zbog povrede ili bolesti – na radost brojnih „srećnih gubitnika“. Jedan od njih bio je i Korentin Mute, koga je Novak „otresao“ sa 6:3 6:1 i pored simptomatično lošeg starta, nepoželjne ali ne i retke pojave kada su nastupi našeg asa na početku Mastersa i Grend slemova u pitanju. Zbog toga je nada da će Đoković u Tabilu imati idealnog protivnika za podizanje forme bila opravdana – i da će Čileanac biti prvi u nizu koji će pasti do barem polufinalnog susreta sa Zverevim ili Dimitrovim.

Umesto toga – pao je nesrećno na Novakovu glavu već sada infamozni termos, šokantan po Novaka na više nivoa. Mnogi bi rekli da je ovo podnošljiva bol; da bi se otresli, ustali i sutra u inat „ugazili“ sve i svakoga ko bi im se našao na putu. Evidentno – ne i Novak, što je možda i razumljivo, jer je ovo bio više mentalni šok nego bilo kakva povreda, a kada se uzme u obzir sve što je Novak doživeo kroz karijeru a naročito od 2022. nadalje – stvari postaju lakše za razumeti.

Da Novak nije takav ne bi bio najbolji svih vremena, jedinstven, različit, samosvojan, primeran po mnogo čemu – i svakako osoba koji veruje da se ništa ne dešava bez razloga, da u svemu postoji određena simbolika. Nemarni gest domaćeg navijača kod njega je verovatno doveo do previše razmišljanja („overthinking“) što nadalje blokira procese koje on gaji i na koje se navikao da se oslanja kroz godine takmičenja. I da je šlem koji je duhovito stavio na glavu narednog dana bio veličine satelitskog tanjira, teško je da bi odgnao „mračne sile“ koje kao da su se urotile protiv Đokovića ove za njega po mnogo čemu ključne 2024. sezone, a po dosadašnjim rezultatima jedne od najgorih od 2006. Od ključne sezone – možda i zaključna, uveliko se već priča u teniskim kuloarima.

Kako dođosmo do ovoga?

Tim koji pobeđuje se ne menja, a ako je taj tim kompaktan onda ga vode dalje i zajednički motivi. Posle svega viđenog od Australije do Rima teško je ne poverovati da je sve u prekidu saradnje Gorana Ivaniševića i Novaka proteklo tako glatko i uzajamno sporazumno kao što se moglo videti u medijima. Ono što ovde najviše boli je da je do ovoga došlo na početku verovatno najteže i najizazovnije sezone u karijeri već najboljeg svih vremena koji je u njoj tražio još dve važne uporišne tačke za tenisku večnost – 25. Grend slem trofej (rekordan u obe konkurencije) i prvo olimpijsko zlato, jedino važno odličje koje mu nedostaje. Rekordi motivišu tenisere – čak i kada ih imaju toliko koliko i Novak – i sve ostalo nije istina, kao često te i takve medijske objave koje na površinu vulkana stavljaju (često klišeizirane) idilične prizore. Na terenu nema idiličnosti, već trčanja, saginjanja, rijanja i rovarenja, proklizavanja, istezanja, grčeva, muke, psovanja i snažno stisnute pesnice i povika ohrabrenja, i eto celu godinu čekamo da vidimo tog i takvog Novaka da pokaže – koliko mu je stalo do tenisa, do pobeđivanja, do onoga što ga je učinilo „numerom uno“ već 424 nedelje.

„Za mene je Novak najbolji teniser na svetu kada igra svoj najbolji tenis, ali jednu stvar ne mogu da opravdam – što je rekao da tenis za njega nije najvažnija stvar u životu!“ autoru ovih redova je u poverenju rekao 2016. Toni Nadal u periodu krize zbog pada samopouzdanja i povrede lakta.

Mnogi su već poistovetili prvo polugođe 2024. sa tim periodom važnih životno-sportskih ispita za Đokovića, pa je onda i opravdano čuđenje: kako je moguće da se desi da se u ovom krucijalnom periodu rastanu njegov alfa-trener i Novak, stručnjak i motivator sa kim je Novak ušao u „novo tenisko doba“ i ostao jedini član „velike trojke“ koji i dalje sa vrha prkosi neverovatnim Alkarazu, Sineru, Medvedevu, Rubljovu, Zverevu i ostalima? Zar takav spoj genijalnosti, jedinstvenosti, iskustva i šampionskog gena nije mogao da opstane u godini koja bi ih zaista učinila nedostižnim i – ma koliko teška – (pre)zadovoljnim na kraju nje pa i da su ostvarili barem polovinu od onoga iz 2023.? Šta je tu propušteno, kako je moguće da je situacija tako loše pročitana, budućnost pogrešno anticipirana?

Umesto trijumfa – traženje, opet... Od ponoćnog posta u kome saopštava raskid saradnje sa još jednim „velikim glasom iz boksa“, odličnim poznavaocem teniske igre za kondicionog trenra i posvećenim saveznikom Markom Panikijem, preko raznih vanteniskih zanimacija i uz evidentno mnogo manje „Rokijevski“ mod treninga nego što smo navikli da ga gledamo – Novak nastavlja sa teško podnošljivim nizom svega što bolno odudara od onoga što je ceo teniski svet posle onakve 2023. od njega očekivao da vidi: prvi poraz od De Minora, anemična eliminacija u polufinalu Melburna od Sinera, odustajanje od Dubaija i Majamija, poraz u prvom meču turnira protiv Nardija, propuštanje da se „uhvati voz za sezonu“ u polufinalu Monte Karla protiv Ruda, odustajanje od Madrida i beskrvnost protiv Tabila na najvažnijem turniru sezone pre Rolan Garosa gde je čak 12 puta igrao u finalu.

Umesto jasnoće – neizvesnost, zagonetni osmeh, reči koje (za sada) ne odgovaraju onome što vidimo, praznina bez pravca kretanja.

Novak jeste Novak, ali ne može sve sam. Valjda je to jasno i njemu, i možda još više kako godine idu. Usled za neke nesrećnih – a za njega srećnih okolnosti – voz je i dalje u šinama, ali su krivine pred njim baš oštre, i njihov izazov Đoković itekako dobro već oseća kako se približavaju. Vreme je, Novače, za prava osećanja, za žudnju, za izgaranje.

Vreme je za Tim Novak da se okupi oko zajedinčkih ciljeva i da se za njih živi i diše dok se ne ostvare – jer to zaista nije nerealan cilj. Vreme je za iskrenost, istinu i svu bol koja ide uz njih – jer će ona istina koju svi želimo da vidimo doći upravo kroz taj bol na trenizima i mentalnom ustrojavanju i dobiti svoj konačni veličanstveni oblik na trofejnom podijumu (barem) u Parizu i Londonu. Vreme je biti svoj i pred sobom slobodan, svim ostalim „partibrejkersima“ pokvariti planove i – ako Bog da – produžiti trajanje svojih možda za još koju sezonicu.

Počnimo sada, Novače.

(Vuk Brajović)