Srđan Đoković: Porodica je bila uz Novaka kad niko nije hteo da nam pomogne!

Uspeh Novaka Đokovića odavno je prevazišao srpske okvire. O najboljem teniseru sveta ispričane su mnoge priče. Njegova najveća podrška na putu do broja 1 bez sumnje je Srđan Đoković. Novakov otac u ekskluzivnoj ispovesti za Kurir govori o mnogim stvarima kroz koje je prošla porodica Đoković prateći Noleta do svetskog vrha.

♦ Zašto vas godinama nije bilo u medijima?
- Uspeh koji je Novak napravio uz podršku svoje porodice je ogroman, planetarni. U početku smo pokušali da budemo iskreni s novinarima i razgovaramo o lepim i ružnim stvarima koje se dešavaju u porodici i oko nje. Međutim, većina njih nije to dobronamerno prenosila i nisu bili korektni kad je u pitanju ostatak porodice. Mislim da je to prava odluka jer je Novak broj 1, on je pravi Srbin koji šalje pravu sliku svuda po svetu o svom narodu i zemlji. Govori da je Srbija stara zemlja i civilizacija, da Evropa i Srbija ne mogu jedna bez druge. Nikad nije napravio grešku predstavljajući sebe, porodicu i narod. Pojedini ljudi iz njegovog okruženja ističu se u prvi plan, ali samo on je zaslužan za uspeh i niko osim njega. Ostali treba da dokažu svojim znanjem da su dovoljno uspešni kako bi mogli da se pojavljuju u medijima.

♦ Koliko je bilo teško doneti odluku da žrtvujete celu porodicu zarad njegovog uspeha?
- Teška i rizična odluka koju smo doneli supruga i ja, niko nije mogao da garantuje da će nam se sve vratiti. Verovali smo u njega, u njegove igračke i ljudske kvalitete kao i svi roditelji. Najveći problem u svetu tenisa jeste nerealnost roditelja. Oni na taj način upropašćavaju decu, porodicu i u većini slučajeva to se završi strašno loše. Neće da čuju istinu koju im govore stručnjaci ovde i u svetu. Ja sam se dijametralno suprotno ponašao. Znao sam da je tenis skup sport, nepoznanica za nas, nisam stručnjak da procenim njegov kvalitet. Kad je imao osam godina, Jelena Genčić, koja mu je mnogo dala u životu, rekla je da je uz Moniku Seleš on najveći talenat kojeg je ikad videla. To je bilo ohrabrujuće za nas, ali nije odagnalo sumnje. Kako su godine prolazile, nismo čuli drugačije mišljenje ni od drugih stručnjaka.

♦ Kada ste definitivno prelomili?
- Odlučili smo da rizikujemo i krenuli smo bez rezerve, punog srca. Seli smo s njim za sto kad je imao 10 godina i pitali ga - šta ti hoćeš da budeš? Rekao je da želi da postane prvak sveta u tenisu, u čemu smo ga apsolutno podržali i od tada sam se posebno posvetio njegovoj karijeri. I kao mali je imao svoj stav, bio je neverovatan, kao što je i danas. Njegov odnos prema rivalima, starijima, mlađima, poznatima i nepoznatima nikad se neće promeniti, biće takav do kraja života.

♦ Odlasci na turnire i ostala ulaganja mnogo su vas koštala. Jeste li kucali na neka vrata u ovoj zemlji?
- Sva su bila zatvorena. Bila je vrlo teška situacija u zemlji, sankcije, bombardovanje. Bilo je pojedinaca koji su mogli da pomognu, ali nisu videli ono što ceo svet jeste. Nikad u istoriji evropskog juniorskog tenisa nije se desilo da jedan igrač poveže titule u svim uzrastima sa 14, 16 i 18 godina. Bilo mi je strašno teško. Iako smo imali posao koji nam je donosio novac, njegovi troškovi su bili veći. Snalazili smo se na razne načine, pre svega, pozajmljivali smo novac od zelenaša. Naplaćivali su mi i do 15 odsto kamate na mesečnom nivou.

♦ Zar baš niko nije hteo da pomogne?
- Političari i državne institucije ni slučajno. Srpski sport, nauka i kultura perjanica su ovog društva. Gde god da se pojave, ljudi iz ovih sfera predstavljaju Srbiju na pravi način. Ljudi koji odlučuju o finansiranju neprofitabilnih grana ljudskog rada jednostavno to ne vide. Bila su svega dva pojedinca, prijatelj mog brata koji je dao 5.000 maraka kad je Novak imao 14 godina i rekao mu da vrati kad bude imao. Takođe, prijatelj mog prijatelja dao mi je u restoranu 20.000 maraka i rekao: „Srđane, znam da se mučite, a da je Novak neverovatan sportista. Kad Novak napravi uspešnu karijeru, pa čak i da se to ne desi, to je za njegov napredak u životu“. Pomogao je i Partizan u kojem je Nole trenirao kad se vraćao iz Minhena, gde je živeo.

♦ Koliko je bilo teško sačuvati mir u kući i očuvati porodicu posle svega što ste prošli?
- Vrlo teško. Jedini način da se kroz sve prođe bio je taj što sam imao bezrezervnu podršku supruge Dijane, koja je nadoknađivala moje odsustvo i boravak s Novakom na svim turnirima. Radila je 15 sati dnevno, odgajila druga dva sina. Ništa ne bismo uspeli da uradimo da porodica nije ostala zajedno i u tim trenucima. Dešavalo se da ujutro nemamo za najosnovnije potrebe. Prodali smo sve zlato iz kuće i dobili 25 odsto od cene da bismo nekoliko meseci živeli od toga. Živeli smo 17 godina u iznajmljenim stanovima, izbacivali su nas stanodavci. Nisam mogao da spavam noću, pa sam šetao po ulici. Čak su me inspektori i uhapsili misleći da sam ko zna ko. Onda im objasnim, pa sedimo u stanici, smejemo se i pijemo rakiju do jutra.

♦ Porodica vam je, dakle, osnov bez kojeg sve ovo ne bi bilo moguće?
- Nažalost, porodica, koja je osnov svakog uspešnog društva, kod nas je urušena. Dok god se porodica u Srbiji ne oporavi, društvo ne može krenuti napred. Naša priča bi trebalo da bude stimulans ljudima. Ništa nije nemoguće ako se dvoje ljudi voli, i ako posvete pažnju deci, oni će biti odgovorni članovi društva bez obzira na to čime se bave.

♦ Da li je Novak tokom odrastanja bio svestan koliko ste se žrtvovali i da li mu je to stvaralo pritisak?
- Mi smo to krili od svoje dece, oni pojma nisu imali. Da je Novak znao kroz kakav period prolazi porodica, teško bi se sve ovo dogodilo. Sve snage koje smo imali, usmeravali smo da naša deca to ne osete. Saznao je nešto sa 17 godina, iako ni tad nisam hteo da mu kažem. Neki zlonamerni treneri našeg porekla su mu punili glavu pričama da je sazreo i da mu ne treba tata u karijeri. Ispričao sam mu samo deo onoga kroz šta smo prošli, bilo mu je strašno teško posle toga. Shvatio je da je porodica stub i njegovog uspeha. To je svetinja, tu nema kompromisa. Posle toga nije bilo potrebe za sličnim razgovorima.

♦ Koji je najznačajniji savet koji ste mu dali kao otac?
- To da su mu roditelji, braća i šira porodica najvažniji u životu, neko ko mu daje najveću podršku i ko će biti uz njega i ako mu ne daj bože bude teško kao i kad je dobro. Niko drugi nikad neće biti uz njega osim njegove porodice. To je, nadam se, shvatio. On je kompilacija najboljih osobina supruge i mene. Ima mirnoću na suprugu, borbenost i izdržljivost na mene. Ima njenu vodu i moju vatru.

Na šta ste posebno ponosni kad je reč o Novaku?
- Kao klinac se strašno ljutio kad izgubi, nije to podnosio na pravi način. Često sam mu govorio da kad izgubi treba da čestita protivniku, kaže: „Bravo, majstore, učiniću sve da te sledeći put pobedim“. Poraz je neuporedivo bolji od pobede do koje stigneš mučenjem. Poraz te natera da razmisliš o svojoj igri kako bi znao da ne praviš iste greške sledeći put. On je to shvatio, vidite i sami i kako se ponaša.

♦ Jedan je od retkih tenisera koji se bez razlike tako ponaša.
- On nije jedan od sportista koji se tako ponaša. On je jedini koji tako radi i u sportu i u životu. Ne postoji sportista koji se na takav način ophodi prema protivnicima i kad pobedi i kad izgubi.

♦ Ni Federer ni Nadal?
- Nadal mu je bio najbolji prijatelj dok ga je pobeđivao. Kad se stvar promenila, više nisu bili prijatelji. To nije sportski. To je ono što Novak ima u sebi, a oni ne. Federer je možda još uvek najbolji teniser u istoriji, ali je kao čovek sušta suprotnost. Napao je Novaka na Dejvis kupu u Ženevi, shvatio je da je on njegov naslednik i na sve načine je pokušavao da ga diskredituje. Novakov uspeh je neverovatna stvar i nešto što neki ne mogu da shvate.