Srđan Đoković: Sam Bog me je vratio iz mrtvih!

Uspeh Novaka Đokovića odavno je prevazišao srpske okvire. O najboljem teniseru sveta ispričane su mnoge priče. Njegova najveća podrška na putu do broja 1 bez sumnje je Srđan Đoković. Novakov otac u ekskluzivnoj ispovesti za Kurir govori o mnogim stvarima kroz koje je prošla porodica Đoković prateći Noleta do svetskog vrha.

Pisalo se mnogo o vašoj bolesti, ali nikad niste pričali o tome.
- Pet nedelja sam bio na ivici života i smrti, šanse da preživim bile su minimalne. Imam giht, bolest od koje se ne umire, ali je neizlečiva. Kad mi se to dogodi, natekne mi noga. Po savetu prijatelja, otišao sam kod kiropraktičarke, koja me je ubeđivala da nemam giht nego spušten kuk. Išao sam kod nje na tri terapije, grejala mi je leđa, posle čega je kičma počela strašno da me boli. Zatim sam otišao kod prijatelja u Klinički centar, dao mi je dve injekcije protiv bolova, koji su se iste večeri vratili, pa sam primio još dve injekcije. Tako sam išao deset dana, a onda nisam više mogao da se nosim s bolovima.

Šta ste onda preduzeli?
- Otišao sam kod neke Kineskinje pošto su mi zvanična medicina i ljudi koji je predstavljaju rekli da to nije ništa, da se odmorim nekoliko dana i da će sve biti u redu. Ne da nije bilo sve u redu, nego je bilo sve gore, tako da nisam mogao da izdržim. Kineskinja mi je uradila tretman akupunkture, nakon čega više nisam mogao ni da ustanem. Uneli su me u kola, hitno me odveli u bolnicu i otad počinje stravična borba za život, koja je trajala pet nedelja. Dvadesetak dana u Beogradu i nedelju dana u Minhenu bukvalno sam bio u životnoj opasnosti. Srećom, tamo sam dospeo u prave ruke i oni su me spasli.

Koju su vam dijagnozu postavili?
- Pretpostavljali su da me je zarazila igla od neke injekcije protiv bolova, da mi je napravila eksploziju i haos u organizmu. Dobio sam sepsu, vodu u plućima, asepse po celom zadnjem delu tela, naročito u sakralnom delu. Bio sam na aparatima, danima ništa nisam jeo, imao sam 68 kilograma. Sam bog me je spasao i Presveta Bogorodica. Zahvaljujem im se na tome, naročito mojim najbližima, koji su bili uz mene, supruzi Dijani, sestri Jeleni i bratu Goranu. Nisu se odvajali od mene tih pet nedelja, kao i još šest-sedam nedelja u toku oporavka. Eto, to je prava istina o mojoj bolesti.

Ispostavilo se da biste izbegli dramu da ste odmah otišli u Nemačku.
- Nažalost, ljudi koji je trebalo da znaju koliko mi je stanje ozbiljno dok sam još bio svestan i mogao da letim bilo gde to nisu uradili. Mogao sam da predupredim sve te probleme koje sam kasnije imao. Malo sam zakasnio, ali opet na vreme, pa sam izvukao živu glavu. U martu kad sam bio s Novakom na turniru, posetio sam privatnu kliniku, gde mi je jedan profesor rekao da dan kad sam stao na noge treba da slavim kao drugi rođendan.

Videlo se i po Novaku koliko je vezan za porodicu kad je preminuo vaš otac.
- Bilo je baš teško jer je Novak bio strašno vezan za svog dedu, koji ga je često vozio na turnire. Živeo je u toj kući dok mi je majka bila živa. Mi smo tad živeli lepo od posla na Kopaoniku i često smo tamo boravili, tako da je on njega osećao kao nešto najbliže, kao deo sebe. Teško je kad se taj deo otkine i nije više tu, naročito za njega, koji, sticajem okolnosti, i dan-danas živi ko čergar i još nema ništa od svog života. Ne može ni da ga ima dok se u narednih četiri-pet godina bude bavio tenisom. Teško je, a samo njegova i naše duše mogu da znaju šta se sve dešava iza scene. To je nešto što je naše i što ćemo ostaviti za našu porodicu.

Koja će se, bože zdravlja, i širiti.
- Daće bog, jedva čekamo da se to dogodi, i s njim i s njegovom braćom. To je nešto što je poput blagoslova i što će nama, kao roditeljima, produžiti život. Moram da kažem da me je Novak prevazišao u svakom pogledu i mislim da je to najveći uspeh u životu svakog normalnog čoveka. Na dobrom su putu i Marko i Đorđe da to učine, i to mi je najveća satisfakcija.

Novakovo dete imaće zaista težak zadatak da nadmaši oca.
- Imaće visok cilj, ali ništa nije nemoguće, što je i Novak pokazao.
Ostavljajući Novakov planetarni uspeh po strani, šta vas suštinski čini srećnim?
- Sreća nema mernu jedinicu i ne može se izraziti u materijalnim dobrima. Sreća je kako se oseća svaki član jedne porodice. Bili smo vrlo srećni kad nismo imali mnogo. Svakog dana smo kuvali u jednom velikom loncu porodični ručak i obedovali svi zajedno.

Tad su sva tri klinca bili u kući, igrali tenis stonoteniskim reketima i često lomili sve po kući. Majka im nije bila srećna zbog toga, ali sam joj rekao da ih ni slučajno ne dira. To je bila radost, sreća i zadovoljstvo u porodici i iz toga se sve dogodilo. Ne sme da bude zle krvi. Sve ružno i teško moraš da izbaciš iz memorije. Samo ako razmišljaš pozitivno, možeš da učiniš sve mogućim, i to treba da bude ideja vodilja za svakog od nas.

Mlađi sinovi Marko i Đorđe prave svoj životni put u potpuno drugačijim okolnostima od onih koje je imao Novak. Koliko ih to opterećuje s obzirom na dostignuća starijeg brata?
- Njih dvojica imaju strašno breme na leđima zbog Novakovih uspeha, naročito Marko. On je bio zapostavljen zbog Novakove karijere, nismo mogli da mu priuštimo sve uslove, pa je izgubio nekoliko dragocenih godina. Oni su strašno vredni, sva trojica. Moraće s tim da se izbore. Baviće se oni i drugim stvarima. Važno je da su dobri momci.

Da li zbog toga i oni traže sreću često van zemlje?
- Nažalost, pritisak je ovde mnogo veći i oni mnoge godine provode van kuće, Na našu veliku žalost, živimo samo s kučetom, a tri sina su kud koji po čitavom svetu, i to mi pada veoma teško. Roditelj zbog ljubavi ne sme da bude sebičan i nisam dozvolio da mi se to dogodi. Zato sam i odlučio da ih pustim da o sebi vode računa na način na koji misle da je za njih najbolji. Trudim se da im maksimalno pomognem oko toga, na uštrb najveće sreće kad smo svi bili zajedno u kući.