ADIOS RAFA: Najveći Novakov rival, a toliko smo ga cenili i voleli! Da, juče je bio "dan žalosti"

Autor: Vuk Brajović

“Volim te!” čudesno su zvučale reči Nadala i Đokovića upućene njihovom arherivalu Federeru prilikom njegovog oproštajnog turnira (a ujedno zaista I njegovog) Lejver Kupa - tog septembra 2022. u Londonu. Deo Novaka i Rafe tada je nepovratno otišao sa Rodžerom u istoriju, suze su izrazile i spoznaju te boli kod svakog od Velike trojke koja je promenila sport kakvim će ga poznavati svi čiji je on neizostavni deo svakodnevice – taman dok bude bilo ove planete. Isti sentiment mogao se danas osetiti i u Novakovoj poruci – prvo, tišina tuge, a zatim dirljiv tekst i retka spontana fotografija dvojice gladijatora iz avionske kabine koja teniserima predstavlja drugi dom – na putu za Australiju, tamo gde sve svake godine počinje. “Prijateljstvo među nama nije bilo moguće jer smo previše bili rivali – ali bih voleo da imamo priliku za tim u budućnosti” parafraza je Novakovih reči koje sve više i više dobijaju na značaju – a nadamo se i realističnosti, jer to što će najbolji svih vremena lično prisustvovati na finalu Dejvis Kupa u Malagi oproštaju onog koji je za mnoge (emotivno privržene pre svega) i dalje nosilac tog zvanja predstavlja najlepšu potvrdu da se i u tom smislu stvari menjaju na ljudsko. A to je možda i najlepši način da se saga o statusu “GOAT-a” postavi u prave okvire, one koje sport čine jednim od najvrednijih kategorija ljudskog delovanja i interakcije na svetu.

Rafael Nadal je – osim svih neverovatnih statističkih podataka koje je ostvario kroz karijeru stalnog rada, usavršavanja, pregalaštva – od svojih prvih uspeha na svetskoj teniskoj sceni još kao tinejdžer teniskom rečniku podario novi smisao reči: strast. Nadali su porodica koja diše sport (fudbal, tenis), skromni ljudi i veliki posvećenici (pa čak i isposnici, po meri nekih) koji su kroz generacije stvarali sve sa svojih deset prstiju na nogama i rukama. Autoru ovih redova bila je velika čast da sarađuje i provede brojne prijatne momente sa stricem Tonijem, Rafinim formativnim mentorom – ali pre svega iskustvo u smislu toga sa kojom iskrenošću i posvećenošću se ta porodica odnosi prema sportu i svemu što je u njemu važno – i to uz pregršt izraza poštovanja prema tada krizom obuzetom Novaku Đokoviću. I to se nikada ne zaboravlja, jer takve reči – za razliku od onih koje bivaju provučene kroz šarene medijske filtere i bivaju izgovorene ili u žaru borbe ili u paklu bola – imaju apsolutnu i vanvremensku vrednost. Svesni su toga i spomenuti Švajcarac, Srbin i Španac, po kulturološkoj tipologiji “u tri krajnosti” po kojima su, na kraju krajeva, sticali svoju popularnost širom sveta i kroz ova čudna i fragmentirana vremena fenomen tenisa etablirali na svim nivoima diskursa – gde god se on vodio.

Za mnoge će Rafa Nadal uvek ostati “onaj stari” – u jedinstvenom mozaiku koji objedinjuje čudnovatog fajtera bez rukava i sa trofrtaljnim šorcem, sa čudnim tikovima na početku svakog poena i stisnutom pesnicom na kraju većine njih koje je odigrao, sportskog asketu ali i nosioca jedinstvenog stila sa kojim su se poistovećivali deca i odrasli u stotinama miliona, momka koga su svi zavoleli a da (osim španskog) sa njim dugo nisu delili čak ni nekoliko smislenih rečenica istog jezika, “Kralja šljake” ali i povrataka na teren – od kojih su ostvarenja iz 2021. (osvojen Australijan Open i Rolan Garos sa “umrtvljenim stopalom”) veličanstvena i zadivljujućima po okolnostima u kojima su ostvarena, a uz koje se svrstavaju i Novakovi trijumfi na Vimbldonu 2022. i Australijan Openu, Rolan Garosu i Ju Es Openu prošle godine. Eliminacija sa Rolan Garosa na “njegovom Šatrijeu” u prvom kolu od Zvereva i sa Olimpijskih igara u drugom od Đokovića ove godine takođe je deo tog mozaika – koji ga, u svetlu svega što se zdravstveno sa njim odvijalo – samo još više učvršćuje u srcima pravih ljubitelja kao simbola bezgranične ljubavi, posvećenosti, borbenosti i poštovanja za ono što ga je stvorilo, što je imenu Rafael Nadal dalo večnu slavu.

Bilo je mnogo bola u Rafinom životu a da se o tome nije pričalo – već ponajviše čitalo (između redova) u njegovoj ranijoj biografiji – pre svega kao posledica razvoda njegovih roditelja – što se podcrtava u njegovoj oproštajnoj video poruci gde se uz neprikosnovenu vrednosti porodice ističu njegova majka, sestra i životna pratiteljka Meri. Njegov stručni tim je bio njegova druga porodica, širen isključivo dugogodišnjim prijateljima iz tenisa koji su ga iskonski razumeli i bezrezervno podržavali bez obizra na sve usputne izazove. Kada se pogleda na Rafin “boks”, verovatno najbrojniji kroz godine u “teniskoj zajednici”, sa divljenjem se konstatovalo da su svi ti njemu posebni ljudi I dalje u potpunosti uz njega, da u njega veruju i da su blagosloveni što su deo njegove misije. A samo ta činjenica je za večno poštovanje – pogotovo kada se uzme u obzir koliko su te kategorije “potrošne” na teniskoj turneji – ili katkad cirkusu.

I u Novakovoj Srbiji – Rafa Nadal se voleo i cenio tih prvih dana, prepoznavala se ta strast “kao naša” i hiljade klinaca (i klinki) se poistovećivalo sa svim atrakcijama koje je “bik iz Manakora” sa sobom nosio iz tih godina kada su on i Nole stasavali prvo u remetilački faktor, a zatim rivale za poštovanje velikanima prethodne ere tenisa i još jednom od “najvećih svih vremena” iz zemlje čokolade i ku-ku sata. Pogledajte danas društvene mreže, inspirisane naslove i tekstove širom srpske štampe, čujte odgovor prijatelja na pitanje šta on predstavlja za njih – i biće vam jasno da se ono što je Nadal doneo tenisu, sportu, našem društvu i – na kraju krajeva, civilizaciji – beskonačno ceni i u Srba. I dobro je što je tako – jer bi sve ostalo predstavljalo strahovitu nepravdu.

I zato, žalosni smo zbog toga što od ovog Novembra u žrebu više nećemo viđati i sa strahopoštovanjem izgovarati ime Rafaela Nadala, praviti kombinacije sa kim bi mogao da se sretne pre još jednog istorijskog meča sa našim Noletom. Ali žaliti ne bismo trebali, jer smo i kroz doživljaj ove vesti shvatili koliko je i Rafa zapravo “naš”, koliko to što je “naše” doživljavamo na različite načine – ali da je, na kraju dana ili burnog toka misli, ipak prisvojeno na nama svojstven i poseban emotivni način. Kako iz nedelje u nedelju postaje skoro sigurno da ni poslednja generacija “super-asova” neće dostići impozantna ostvarenja Rodžera Federera, Rafaela Nadala i Novaka Đokovića - ma koliko njihov tenis na momente bio “kosmički” – prave zvezde koje nas sa teniskog neba i dalje obasjavaju do sledećeg istorijskog presedana će biti - samo ova trojica.

I kome još Rafael Nadal život nije učinio lepšim, posebnim? Ako ste ga ikada gledali, znaćete šta sebi da odgovorite na ovo pitanje.