SEĆANJE NA LEGENDU: Toma Zdravković je, znate, bio najbolji!

To je bilo neko drugo vreme kada nije bilo dovoljno isprsiti se za pet-šest hiljada maraka i snimiti ploču. Trebalo je napisati pesmu i otpevati je. A on je znao i jedno i drugo

Vidite, njegova priča počinje u selu Pečenjevac kod Leskovca. Pošto tamo posla nije bilo, morao je u varoš trbuhom za kruhom. Radio je najteže fizičke poslove, na građevini i tome slično. Jedno vreme fizikalisao je u leskovačkoj bolnici, a u pauzama bi znao da sedne na stepenice i da peva na sav glas. Na kraju su ga primetili. To je bilo neko drugo vreme kada nije bilo dovoljno isprsiti se za pet-šest hiljada maraka i snimiti ploču. Trebalo je napisati pesmu i otpevati je. A on je znao i jedno i drugo.

Ako se ikada nađe nekakav istoričar popularne kulture kome ovakve teme nisu ispod časti, verovatno će zabeležiti da je dotični Zdravković prvi javni nastup imao ranih sedamdesetih, u hotelu "Dubočica" u Leskovcu. Pevao je pre Silvane, koja mu je i kasnije pomagala. Da, da, reč je o Silvani Armenulić. Ne, gospođo, nije to ona pevaljka kako kažete, već dama kakva Vi nećete postati ni za tri života. Bez uvrede, molim, to su fakti. Elem, Silvana mu je malo pomogla na početku. Ostalo je istorija.

Potpuno ste u pravu, gospođo, njegove pesme nisu imale naročitu umetničku vrednost. Nije imao ni školovan glas. Ipak, čak i danas, posle toliko godina, kad negde krene njegova pesma, oči se ovlaže, ruke podignu, čaša razbije nekako sama od sebe, a svirac, 'bem li mu ćemane, dobro se ovajdi. Najniži porivi, zadimljena krčma, odvratne mačo balkanske alkoholne orgije? Možda ste u pravu, ali, kako da Vam kažem, neki ljudi još uvek vole da osete miris duše, ili bar da joj čuju glas. A Toma je imao dušu, onu što od sreće tugu tka. Balkanci to vole. Pa i Halil Džubran, i Bodler, i bog te pita ko sve nije pevao o pijanstvu. Šta je Toma gori od njih?

Možda niste znali, ali g. Zdravković se družio sa Miroslavom Antićem i Kemalom Montenom. U pravu ste, sve sama mokra braća. Genijalna, ali dobro, nije to bitno. Bolje da pričamo o njegovim ljubavima. U stvari, nema tu mnogo da se priča, on ih je sve lepo opevao. Znate za onu spikerku sa televizije. Lepa žena, tad su samo takve puštali pred kamere, odroni nalik na ove današnje nisu smeli ni Takovsku da pređu. Pa onda ona druga, pa treća... Ali ništa tuđe, nije džabe prepevao onu Masiasovu "Tu es la femme de mon ami". Drugo je to vreme bilo, nekako opuštenije, lepše. Ako baš hoćete, Toma je bio jedan od onih koji su ga obeležili. Jer, za koju godinu, niko se u Leskovcu neće sećati Žike Žmigavca ili nekog sličnog. Tome hoće.

Otkud tolika popularnost i za života, a naročito posle smrti? Ko zna, možda odgovor treba tražiti u tome što je narečeni singer-songwriter svaku svoju pesmu doživeo, otpio i odbolovao. Danas ove opajdare na "Pinku" pevaju o čarima seoskog života dok im na problematičnim mestima pucaju Versaćeovi kostimi. Nijednoj na pamet ne bi palo da ode kod Marka u leskovačku cigan-malu i danima peva "za dž". Nije im nivo. Zato im se imena zaboravljaju i pre nego što se izgovore, a Tomu – pamte.

Zanimljivo, ali u onome što bi nazvali kontrakulturnom sredinom Tomi godinama traže naslednika, ali džaba. Neki su na tom mestu videli Džeja Ramadanovskog. Ne vredi, mali se skućio, ima ženu, potomstvo, kafić... Može i on da peva o nesrećnim ljubavima koliko hoće, ali ko će da mu veruje? Kako neko reče, ljubav i jektika ne mogu da se sakriju. A ni da se isfoliraju.

Tako Vam je to, gospođo. Ko zna, možda jednog dana i shvatite, kad čujete svoju decu kako šrafe "Umoran sam od života" i vrište kao pomamna. Sumnjate? Dobro, videćemo. Doviđenja, sve najbolje, ljubim ruke. Nego, mali, daj još jednu duplu mučenicu i uzmi sebi nešto. Odlij malo Tomi za dušu. E, tako. 'Ajd, živeli.

(Vreme 2000/Uroš Komlenović)