Pre neki dan, kao bomba je u medijima odjeknula vest da Zorica Marković piše knjigu... Kaže Zorica, „to će biti sublimat celog mog života crno na belo. Biće kao "Petrijin venac"“... Ako Dragoslav Mihailović sada ne opozove svoje članstvo u SANU, nikad neće...

Pre neki dan, kao bomba je u medijima odjeknula vest da Zorica Marković piše knjigu! Dakle - Nagasaki. Kaže Zorica, „to će biti sublimat celog mog života crno na belo. Biće kao "Petrijin venac"“.

Moram priznati da me je sama ideja vrlo zaintrigirala. Moje interesovanje za razvoj ovog Zoričinog umetničkog izražaja je dvojake prirode: prvo, interesuje me na kojim sve nivoima ljudskog postojanja će Markovićeva uspeti da napravi paralelu sa „rudarskom heroinom“ Petrijom, a drugo da li će, poput Dragoslava Mihailovića, i Zorica pisati stilizovanim oblikom kosovsko-resavskog dijalekta jer bi se onda u tome ogledala i polivalentnost strukture njenog književnog izražaja. Jedno je sigurno, ako Dragoslav Mihailović sada ne opozove svoje članstvo u SANU, nikad neće.

No, Zorica je samo poslednja u nizu estradnih divova koji su žrtva kulturne mutacije, te se latili hartije i pera. Marijana Mateus (u narodu poznatija kao kolekcionar prezimena, a u ptičijem svetu kao „Sablasni kosač“), osnivač je, čini se, jednog potpuno novog, tzv. „voluminiziranog stila“ pisanja. O zdravom životu, pisala je i Sanja Marinković. Svakako je sreća, pa knjiga nema ton, s obzirom na to da njena frekvencija glasa kod epileptičara izaziva napad, a kod kitova nagon za parenjem, dok kod običnih ljudi u najboljem slučaju samo suicidne misli.

I Suzana Mančić napisala je pomalo šturu autobiografiju, u kojoj taksativno navodi koji su plejboji stare Jugoslavije jurili za njom. Kontraargument njenim tvrdnjama da je fatalna jesu njene role na velikom platnu. Da, da... Suzuki se oprobala i na filmu. To je jedno od retkih ostvarenja novije srpske kinematografije, koje je doživelo i nastavak.

Eto, i posle kažu da naša estrada „proseljačuje“ naciju, a istina je suprotna jer je evidentno da nas ne samo opismenjuje, već i duhovno uzdiže svojim književnim stvaralaštvom. Sam žanr svakako je nejasan i još uvek traži svoje mesto u sistematizaciji srpske književnosti. No, s obzirom na to da je građa ovih romana mahom na temu ko je sve pokušao autorku da satera u prvi žbun, i uglavnom su prošarane raskošnim stihovima iz njihovog muzičkog opusa, predlažem da ih, dok se ne pronađe neko srećnije rešenje, svrstavamo u kategoriju „Libreto za erotsku folk-operu“.