Ana Sević, Olja Crnogorac i Sonja Kocić svojim atraktivnim izgledom vraćaju nas u davno vreme, kad je postojala SFRJ

Prvi maj.
Praznik rada. Nekada su ulice i trgovi bili okićeni državnim zastavicama, decu su oblačili u bele košuljice, plave pantalonice i suknjice, vezivana im je crvena marama i na glavu stavljana kapa s petokrakom. Bili su to Titovi pioniri. Išlo se na uranak, pevale su se pesme iz NOB, slavilo se od Đerdapa do Jadrana, od Vardara sve do Triglava.

Odavno te zemlje zvane SFRJ nema. Ali će zato Ana Sević, Olja Crnogorac i Sonja Kocić svojim seksi fotkama evocirati uspomene onima koji pamte ono doba, a onima koji se ne sećaju tih vremena bar malo zagolicati maštu.

Pionirska zakletva

Danas, kada postajem pionir,
dajem časnu pionirsku reč
da ću marljivo učiti i raditi,
poštovati roditelje i starije,
i biti veran i iskren drug,
koji drži datu reč.
Da ću voleti našu domovinu,
samoupravnu
Socijalističku Federativnu
Republiku Jugoslaviju,
da ću razvijati bratstvo i jedinstvo
i ideje za koje se borio drug Tito.
Da ću ceniti sve ljude sveta
koji žele slobodu i mir!

Sonja Kocić

Sonja Kocić:U Titovo vreme je bilo najbolje!

♦ Da li svake godine ideš na prvomajski uranak?
- Kao mala, dok nisam živela u Beogradu, Prvi maj provodila sam s porodicom i najbližim prijateljima u jednom mestu nadomak Leskovca. Otkako živim u Beogradu, praznik provodim s društvom na Košutnjaku ili na Avali, pa ću tako i ove godine biti na Košutnjaku s ćerkom, najboljom drugaricom i njenom decom.

♦ Šta misliš o radnim akcijama koje su postojale za vreme SFRJ?
- Mislim da su bile veoma korisne i zdrave za decu i omladinu i rado bih pristala da u njima učestvujem.

♦ A šta misliš o Josipu Brozu Titu?
- Volela bih da sam živela u to vreme, jer znam iz priča moje mame da su u svojoj zemlji tada imali sve što su želeli. Putovali su i živeli u blagostanju.

Ana Sević

Ana Sević:Ne sećam se Tita, ali radujem se 1. maju!

♦ Raduješ li se Prvom maju?
- Otkako znam za sebe radujem se Prvom maju - dok sam išla u školu zato što je raspust, a kasnije i zbog druženja koja sam s prijateljima organizovala. Naš „uranak“ je obično bio oko podne, ali taj dan je uvek dobar povod za okupljanje, roštiljanje i boravak u prirodi.

♦ Jesi li čula za radne akcije koje su bile u doba Josipa Broza?
- Jedina radna akcija koju sam iskusila bilo je skupljanje šljiva u selu kad sam bila mala. Mada, deda je bio široke ruke, pa nas je i plaćao za to. Šalu na stranu, od starijih sam slušala dosta priča kako su te radne akcije bile pune dogodovština i sa njih uglavnom svi nose neke lepe uspomene. U svakom slučaju, lepo je osećati se korisnim i dati doprinos društvu u kome živiš!

♦ A šta znaš o Titu?
- Rođena sam posle Titove smrti, tako da ne mogu da pričam o tom vremenu. Glupo mi je da pričam o tuđim sećanjima, o tome što sam slušala od drugih, kako se tada lepo živelo...

Olja Crnogorac

Olja Crnogorac: U škole treba uvesti radne akcije

♦ Kako provodiš Prvi maj?
- Kad sam bila devojčica, s roditeljima sam odlazila u Sportski centar u Surčinu svake godine. Tamo smo imali svoju kamp-kućicu, igrali smo tenis i družili se. Sad uglavnom idem na Avalu ili na Salaš u Novom Sadu, pijem vino s društvom i uživam.

♦ Da li bi pristala da budeš deo Titovih radnih akcija?
- Već sam išla na radnu akciju u osmom razredu. Okopavali smo repu i dobijali osam dinara po danu. Mislim da bi škole ponovo trebalo da ih uvedu, deca treba da se druže!

♦ Kakvo je tvoje mišljenje o Maršalu?
- Iz priče mojih roditelja znam da je to bio najbolji period jer nije bilo socijalnog raslojavanja. Ponekad poželim da živim u tom vremenu.