Zorana Jovanović, poznatija kao Zorannah, uvek izgleda kao vrlo vesela i ispunjena devojka, ali kada ostane sama nije baš tako.

To je pokazala i otvorenim pismom na društvenim mrežama u kom objašnjava da njen život uopšte nije lak ali da se bori da ide dalje.

Svoju emotivnu poruku napisala je uz zajedničku fotografiju sa majkom koju je nedavno izgubila, a posvećena je kako njoj tako i ocu kog je izgubila pre 5 godina.

"Od nekih stvari možeš da bežiš ali ne možeš da pobegneš. Najlepša moguća stvar su uspomene sa ljudima koji više nisu tu. Bole, naravno da bole ali svi ćemo mi jednog dana nestati. Neki pre, neki posle, neki pre vremena, neki su tu i više nego što treba. O njoj ne pričam mnogo ne zato što nemam potrebu nego zato što pričam sa njom svakoga dana. Nisam tip osobe koji će da se sažaljeva jer u 25 godina nema roditelje. Uvek moze gore", započela je svoju emotivnu poruku ova modna blogerka.

"Postoje majke koje su u 25 izgubile svoje dete, postoje deca koja nikada nisu upoznala mamu ili tatu. Ja sam imala tu sreću da 25 godina provedem pored žene koja je uložila celu sebe u mene. Dala mi je sve što je mogla, naučila me je pravim vredostima, stavila me je na noge i pokazala mi kako da tu ostanem. 25 godina sam učila od nje kako treba i kako ne treba, 25 godina sam imala podršku za sve što mi je palo na pamet. 25 godina sam imala oslonac u životu. Da li imam pravo da kukam? Nemam jer neki nemaju luksuz da imaju roditelje ni toliko. Zato razmislite dva puta kada krenete da kukate o svom životu. Uvek ima neko kome je teže i ko je u goroj poziciji."

Zorana se onda prisetila bezbrižnog perioda kada su njeni roditelji bili pored nje.

"Ja sam srećna ćerka jer sam imala svoju majku 25 godina i svog oca 20. Ova slika je nastala baš u ovom gradu, pre više od 7 godina. Tada sam bila jako bezbrizna i glupa. Živela sam u svom balonu za koji nisam znala da može da eksplodira i da će eksplodirati samo 2 godine kasnije. Ali pucanja se ne treba plašiti, ono izvuče najbolje iz vas. Danas, 7 godina kasnije, šetam sama tom istom Petom Avenijom kojom sam mlatila maminom karticom misleći kako nikada neću morati da imam svoju jer bože moj šta će mi kad imam njenu, trošim svoje pare koje sam sama zaradila i sećam se koliko me je jako grlila i volela. I dalje me voli i čuva, to što fizički više nije ovde ne znači da je nema. I to što ja ne pričam o njoj javno ne znači da je volim manje i da mi ne nedostaje. Samo smatram da nemam prava da kukam jer imam divan život zahvaljujući mojim roditeljima koji su mi pokazali kako dobar život izgleda i naučili da moram da radim za njega. I ne ovo nije bila najgora godina u mom životu, čak šta više bila je jedna od najboljih kada sam konačno shvatila ko sam i šta sam i šta želim."