Još se nana drži, još ide u diskoteke! Tako danas priča žena za koju su čuli i oni koji je nisu slušali, pevačica koja je pre tri decenije kao uragan harala i radio-stanicama i kafanama

Veliki je broj onih koji se kunu da bez Šemse nema ni pevanja, ni duše, ni zabave, ni kafanskog ludila, a da ona nijednom nije zanjihala kukovima i bacila poprsje na karirani stolnjak sa aluminijumskom pepeljarom Nije Šemsa pevala ništa tuđe, ali je doživela da obrađuju njene pesme.

* * *

Topao, hrapav glas, jedno „halo“, jedva su se čuli iz telefona. Po pozivnom broju videla sam da poziv dolazi iz Švedske.

„Ibrahime, vi ste?“, pitala sam zbunjeno, iako je glas bio ženski. Tišina.

„Šemsa“, samo je rekla.

Kažem joj ko sam i odakle sam, pitam možemo li da popričamo, ne odmah, već kad njoj odgovara. Nije važno da li je Šemsa čula za Njuzvik ili nije, čula je reč Beograd. To se broji.

CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS