ZORICA MARKOVIĆ ZA LENU: Život mi nije bio posut ružama!

Kažu da bez Zorice Marković nema dobrog provoda, ni na televiziji, ni uživo. Neko voli što nema dlake na jeziku, isteruje pravdu i uvek tera po svom. Neko to ne voli. Ali ova prava folk pevačica, kao i svaka žena iz naroda, svoju snagu duguje poštenoj karijeri i uspehu svoje dece.

Da li su vam bivši supruzi pomagali u odgajanju sinova?
- Nažalost ne, ali ne bih zbog toga kukala. Dosta sam ja jaka. Bili su to pogrešni ljudi. Ja sam ih birala, ali su bili pogrešni. Prvi muž bio je muzičar, drugi menadžer. Dok su mi roditelji bili živi, imala sam njihovu nesebičnu pomoć. Izgubila sam ih posle duge borbe, morala sam da se pomirim s tim da ne mogu da pobedim ni starost ni bolest... Nisam htela da ostavljam decu kućnim pomoćnicama, pa sam karijeru usmerila u drugom pravcu. Možda sam mogla da postignem još i više, ali mi je dovoljno ovo. Sve sam podredila sinovima. Postali su normalni ljudi, obrazovani, bez poroka, i to je moje najveće bogatstvo.

Bili ste i dobra i popularna pevačica. Zašto ste se povukli u ugostiteljstvo?
- Kada sam videla u kom smeru ide estrada, kada su se tu umešali prostitucija, droga i kriminal, uz sve poštovanje prema ljudima koji nisu takvi, stavila sam tačku. Ja ne pripadam tom svetu. Nastupam i dalje iz hobija, ali moj život vezan za muziku preneo se na kafanu. Iako sam bila vlasnica, maltene sam deset godina svake večeri imala solistički koncert. Za to vreme je preko milion ljudi prošlo kroz te moje prostore. Ponosna sam na to kao da sam napunila tri arene. Vratila sam narodnu muziku i njene vrednosti u ovaj Beograd, bilo da je orijentalna ili šumadijska. U to vreme neka druga muzika uzela je maha.
Moje kafane su se zvale "Lepeza" i "Hacijenda". Danas u centru grada držim restoran s tradicionalnom kuhinjom "Niš". Dolazi nam fini svet koji voli dobro da jede! Šemsa Suljaković, kad dođe iz Švedske, obavezno tu peva. Nastupaju ljudi koji su obeležili jedno vreme i ostavili traga, kojima ne može da se ospori uspeh.

Ima li boemštine i lumperaja kao nekad?
- Svi veliki ljudi, pisci, legende, boemi, provode vreme u kafani, u njoj je neka posebna priča. Kad pravi ljudi na pravi način dožive kafanu, tu se odvija život, tu su emocije, tuga, radost i veselje. Imala sam viziju baš takve kafane, "u fulu" - harmonika, violina... sve ono što daje taj narodnjački zvuk. Vratili smo mnoge zaboravljene pesme Tozovca, Cuneta, Silvane, Lepe, Zorice, Topčagićke, Šerifa, Šemse, Marinka Rokvića, Mileta Kitića...

Kako sinovi gledaju na vaš posao?
- Moja deca su sve to gledala sa strane, nisu se mešala, a kad zatreba, pomagali su koliko su mogli. Kad je završio fakultet, Ilija se vrlo brzo uključio u vođenje firme. Dejan mirno živi sa svojom divnom suprugom Zorom u Arilju i bavi se poljoprivredom, imaju plantaže malina i prave veoma dobre suhomesnate proizvode. Ne vole Beograd, za razliku od mene i Ilije, koji ne možemo bez ovog grada.

NISAM DALA NA SEBE
U rijalitijima ostavljate utisak džambas žene. Oni koji vas privatno poznaju kažu da ste korektan i dobar čovek. Kakva je razlika između toga biti u rijalitiju i biti svoj u životu?
- Rijaliti kao takav nije me zanimao, ali me je "Farma" privukla jer me je ambijent podsetio na moje selo. U rijalitiju sam videla psihološku igru. Volim taj mentalni seks, sukob mišljenja, ali ne na primitivan način i spuštanje na uličarske reči. Nažalost, upala sam u takvo okruženje i bila sam iznenađena. Nisam naivna, već sam srčana i uvek ispravljam krivu Drinu i ganjam pravdu, što je greška. Ljudima je verovatno bilo interesantno što nisam dala na sebe. Svi su bili fini, a mene su proglasili najgorom, zato što u ovoj zemlji nije dobro imati stav. Zamerali su mi i za psovke koje su u mom kraju prisutne kao dobar dan, jer kad vam dođu na kafu, kažu: "Stavi lonče, idi u p. m.!". Tamo niko to ne zamera, a ovde kao da niko nikad nije opsovao.

Šta ste dobili učešćem?
- Osim finansijske strane, nakon šest-sedam učešća naučila sam da u svakom momentu mogu da povučem ručnu i da me niko ne dotiče. Što su oni gori, meni je bolje. Posmatrate ljude, njihovu psihologiju, ponašanje, kako se menjaju u sekundi, za sat vremena, dan, dva, mesec dana... Ali ne brinu mene oni, nego milioni onih koji to gledaju. To znači da je nivo svesti naših ljudi takav.

Hoćete li ući u novu "Zadrugu"?
- Ako me pozovu, ući ću. Pink je sada sve to podigao na jedan vrlo visok nivo, silne nagrade su podobijali. Nekad je bilo "fuj" i "jao, rijaliti", a sada je prestiž biti tamo. Vidim da neki ljudi - doktori, pisci, profesori, pitaju kako mogu da uđu.

PILETINA I RIBA
Šta je istina o vašem narušenom zdravlju?
- Po pisanju novina hiljadu puta sam bila u bolnici, na aparatima, umirala... Više mi je muka od toga. Pre 13 godina sam stavila bajpas i zaista smatram da to nije ništa strašno. Medicina je napredovala. Živim sasvim normalno i ne vodim preterano računa da li ne smem ovo ili ono. Sve je iz glave i mislim da je to odličan recept za dug život.

Što se emotivnog života tiče, da li je u njemu, kao u vašoj pesmi "Nano, sve je zaključano"?
- Moja energija se, kroz muziku i kafane, poklapa sa generacijom 10 do 20 godina mlađom od mene. Imam sa njima teme, klinci me vole, ali odatle kreće neka jadna priča da ja volim piletinu, teletinu... Šokiralo me je što upoređuju ljude sa životinjskim carstvom i mesom, pa sam u svom fazonu duhovito odgovorila da sam sad prešla na ribu! Sve su to gluposti. Posle dva braka, imam stabilnu vezu i normalan život. Inače, bolje je biti kvalitetno sam nego sa budalama.

Bila sam neželjeno dete
Imala sam lep i jednostavan, ali i težak život na selu. Odrasla sam u domaćinskoj kući, gde nas je bilo jedanaestoro u zajednici. Bila sam peto dete, neplanirano, svi su bili mnogo stariji od mene: tri brata osam, 14 i 17 godina, a sestra 20. Sada sam skoro ista generacija sa njihovom decom. Roditelji su mi bili poljoprivrednici, a otac i rabadžija. Imali smo veliko imanje i živeli od sopstvenih proizvoda. Ja sam već od šeste godine morala sve da radim. Pešačila sam po sedam kilometara do škole i nazad. Pošto sam bila neplanirano i neželjeno dete, uvek sam želela da se dokažem i budem najbolja. Na kraju ih nekako i jesam proslavila, što mi je drago. Bio je to težak put jer sam išla normalno, nisam imala sponzore, menadžere, niti bumbare. Ali sam zato ponosna na ono što sam postigla.

(Ljilja Jorgovanović, Foto:Dragan Kadić)