SVETLANA JE BILA STUDENT KADA SE UDALA ZA GLUMCA, A KASNIJE MU JE REKLA DA JE NAŠLA DRUGOG: Bojkovićeva iskreno o ljubavnom životu, ćerki, prošlim vremenima, ali i SMRTI PRVOG MUŽA!

Svetlana Bojković je otkrila detalje svog privatnog života, pa i kako je upoznala svog prvog muža.

- Miloš je bio izuzetan umetnik i izuzetan čovek u svakom pogledu: odmeren, elegantan i delikatan. Kao iskusniji od mene u ono vreme, dosta mi je pomagao, davao podršku i savete tokom priprema za prijemni, na kojem sam imala strašnu tremu. Stajala sam i držala se za jednu stolicu da ne bi videli kako mi se kolena doslovno tresu od straha. Ipak, skupila sam hrabrost i izašla na scenu. Sad mi je smešno kad se toga setim, ali tada je bilo užasno - opisuje Svetlana pomoć koju je dobila od osam godina starijeg kolege Žutića, tada člana Narodnog pozorišta u Beogradu. Napravio joj je izbor tekstova kojima je zadivila komisiju i bila primljena za redovnog studenta u konkurenciji od 140 kandidata.

Studije je počela 1966. u klasi profesora Miroslava Minje Dedića, a među njenim kolegama bili su Petar Božović, Ljiljana Lašić, Branislav Milićević... Potom je bila student Milenka Maričića i Predraga Bajčetića. Već 1968. uskočila je u ispitnu predstavu ranije glumačke klase kao služavka Anka u „Gospođi ministarki“, koja je kasnije postala predstava na redovnom repertoaru male scene JDP. Njom je skrenula pažnju stručne kritike na sebe. Mada to nije bilo uobičajeno, Ceca je tokom studija dobila dva profesionalna angažmana, prvi u Savremenom pozorištu na Crvenom krstu, u predstavi „Ðido“, a potom i u JDP. Godine 1969. postala je stalni član JDP na poziv Bojana Stupice, a mesec dana kasnije odigrala je i prvu ulogu, Nizu u „Mudroj glupači“.

Ljubav ne pita za vreme

Bila je student treće godine kada se udala za Miloša Žutića. Već je igrala i u televizijskim serijama „Čedomir Ilić“ i „Kuda idu divlje svinje“, koje su snimljene početkom sedamdesetih godina. Godine 1972. rodila im se ćerka Katarina. Njih dvoje su i pored posla uvek nalazili vremena za porodični život i svoju Kaju.

- To što smo Miša i ja bili poznati njoj nije bilo čudno, jer smo je od malih nogu stalno vodili u pozorište, pa onda iza scene i u bife. Stasavala sam s Milošem od svojih nepunih osamnaest godina pa sve do trideset pete, i to je bio izuzetno bitan period u mom formiranju. A onda je došlo do svakodnevnih, sitnih neslaganja. Verovatno sam bila neiživljena kao žena, jer mi je on bio i prvi ozbiljan dečko. Možda se i ne bih razvela da sam bila starija i zrelija. Ali eto, bilo je tako kako je bilo - seća se umetnica, koja je 1977. dobila prvu ulogu na filmu, Miku u ostvarenju Gorana Paskaljevića „Pas koji je voleo vozove“. Za tu ulogu je iste godine dobila i prestižnu Zlatnu arenu u Puli. Posle je snimila još svega desetak filmova, jer joj je snimanje serija više prijalo.

Brak s Milošem definitivno se raspao pošto je Ceca zavolela drugog čoveka. Sredinom osamdesetih zaljubila se u poznatog pozorišnog reditelja Ljubomira Mucija Draškića.

- Svoju vezu s Mucijem započela sam kao zrela osoba i formirana glumica. Sticajem okolnosti, naša ljubav se rodila na poslu, oboje smo bili u žiriju za nagradu „Bojan Stupica“, zbog čega smo dosta putovali zajedno. U početku smo kao poznanici pričali o svemu i svačemu, i ja nisam ni primetila šta se dešavalo. Samo sam jednog dana shvatila da sam se zaljubila. S Milošem sam bila veoma iskrena, pre svega zato što sam ga poštovala i nisam htela da budem u situaciji da ga lažem. Odlučila sam da s njim razgovaram otvoreno. Koliko je to sve bilo bolno za njega, samo on zna. Posle smo se razveli, a dve godine kasnije počela sam da živim sa Mucijem. Sam taj čin moje i Miloševe promene odnosa je nešto čega ne volim da se sećam. Kada iz današnje vizure pogledam na iskustvo razvoda, koliko god on bio civilizovan, imam utisak da u tome ima nečeg nedostojnog, jer vi s nekim delite život tolike godine, a onda odjednom postanete stranci. Ali, ako već postoji pukotina, smatram da je bolji i dobar razvod nego loš brak.

Svetlana i Muci zvanično su se venčali tek 1990. godine.

- Miša se ponovo oženio svojom drugom ženom Ognjankom, a ja nekako nisam znala kako sada da uvedem novog čoveka u kuću, jer sam u takvim stvarima prilično konzervativna. Za mene je iznenađenje usledilo kada je Kaja u jednom trenutku pozvala Mucija i pitala ga zašto ne ostane kod nas da prenoći jer vidi da se nas dvoje volimo. Kaja i Muci su imali divan odnos, koji je bio potpuno autonoman i na koji ja nisam uticala - iskrena je glumica, čiji je drugi suprug mnogo voleo Atelje 212, pozorište koje mu je bilo druga kuća, čak i kad je prestao da bude upravnik.

- Dolazio je kad ja igram predstavu. Uživali smo da zovemo goste, onda bi Muci pravio svoje kulinarske improvizacije. Divno je kuvao i nikad ga nije mrzelo da nešto napravi. Iako smo živeli zajedno, kad smo imali probe, onda je sve bilo potpuno radno. Muci je bio reditelj koji je imao laku ruku i glumci su ga strašno voleli, jer nikada nije davio i imao je mnogo poverenja. Ja sam se ponekad zbog toga i nervirala jer sam mislila da preteruje, ali on je bio takav, poznat kao majka Janja za glumce. Sa njim je bilo lako i u kući, jer je bio miran, prijatan i duhovit čovek.

Godine 1984. Ceca je prestala da igra u JDP i prešla je u Narodno pozorište, gde dobija jednu od svojih najznačajnijih uloga u komadu „Madam San Žen“, koji je režirao upravo njen Muci. Nakon te premijere je, kako kaže, prvi put bila mirna i shvatila da više ne mora da se brine. Šest godina kasnije Ceca je za uloge u predstavama „Učene žene“ i „Agamemnon“ dobila Oktobarsku nagradu. Od kraja osamdesetih igrala je i u tri najpopularnije domaće TV serije: „Bolji život“, „Srećni ljudi“ i „Porodično blago“. To su uloge po kojima je pamti i najveći deo publike.

- Ljudi koji me lično ne poznaju često pitaju da li sam ja zaista takva. Pa, nisam. Sviram klavir, govorim jezike i rođena sam Beograđanka, ali nisam poput Emilije, Valerije i Antonije. U tom smislu, najdraža mi je Elizabeta iz predstave „Marija Stjuart“, jer je to jedan od likova koji je najrazličitiji od mene.

U Narodnom pozorištu Ceca je provela osam i po godina, a potom je 1993. demonstrativno iz njega otišla posle šest velikih i značajnih uloga, nagrada i priznanja. Iza njene odluke stajalo je neprihvatanje novog upravnika, glumca Aleksandra Berčeka, koga je nametnula aktuelna vlast preko Ministarstva za kulturu. Odluka da se oprosti od svojih uloga bila je veoma bolna, a onda je, umesto prelaska u drugo pozorište, izabrala status slobodnog umetnika. Kada se sve sabere, dosad je najdužu saradnju imala sa Ateljeom 212, gde je ostvarila obiman i raznovrstan opus uloga.

Prerani rastanci

Iste 1993. godine kada je Svetlana napustila nacionalni teatar, iznenada je umro Miloš Žutić, u svojoj pedeset trećoj godini.

- To je sve išlo toliko brzo da mi nismo mogli da se osvestimo. Meni do tada nije umro niko blizak, a mogu da pretpostavim kako je bilo Kaji i Ognjanki. Miša je još bio mlad čovek, a Ðorđe, njihov sin i Kajin polubrat, imao je svega tri godine - govori umetnica, koja se već sledeće godine susrela sa novom boli.

- Moj tata je umro iznenada, od srca, 1994. godine, trideset godina posle penzionisanja. Bio je geodetski pukovnik sve do svoje pedesete godine. Došla sam do zaključka da svaki čovek ima svoju kvotu bola i, kada je dostigne, sledeći životni udarac bilo koje vrste boli manje. Smrt oca mi je na neki način lakše pala, jer sam već godinu dana živela u neverici da Miloš više neće hodati ovim gradom. Bez obzira na to što smo bili deset godina razvedeni i što je Miloš imao drugi brak i dete, ostali smo u dobrim odnosima. Verovala sam da takav čovek nikada neće umreti. Smrt je došla jako brzo i bolno, rak je bio u pitanju. Kada je otkriven, bilo je kasno, u stanju metastaze na kostima. Mučio se nekoliko meseci - priča glumica, čiji je život često podsećao na najdramatičniji filmski opus.

Kurir.rs/Glossy, Foto: Privatna arhiva