SAD PEVAŠ I BOG ZNA KAD ĆEŠ I DA LI ĆEŠ PONOVO: Ovako je Šaban Šaulić govorio u poslednjem intervjuu

Šaban Šaulić rođen je 6. septembra 1951. godine u Šapcu. Bio je pevač, muzičar i producent. U toku bogate karijere u medijima i od publike je dobio nadimak “kralj narodne muzike”. Niko nije ni slutio da će u tragičnoj nesreći zauvek zaklopiti oči, samo nekoliko sati nakon što je radio ono što je bio njegov život - muzika.

- Za mene je pesma, oduvek, bila igra. Ja sam voleo da se igram dok pevam. Mnogi pevači, dok slušaju moje pesme, kažu: „Da li je moguće, Šabane, da ti u jednoj pesmi, tri puta različito pevaš jedan isti refren?“ A to je zato što ja ne mogu da mirujem, uvek želim da napravim neki pomak, da to bude lepše, da to stvarno bude kao igra, da me ponese, da mi bude milo oko srca, jer sam opet doneo nešto novo, a ne, kao što mnogi rade - snime refren, tri puta ga iskopiraju i to je to. Nikada to nisam voleo. Čak sam se trudio da i strofe ne budu identične. Uvek sam pokušavao da napravim makar i najmanji eksperiment, koji će mene taknuti, dati mi neki elan, želju, volju. Meni je pesma igra, ja je tako osećam, i u tome je, verovatno, i tajna.

Čovek, uz čije smo pesme voleli, slavili, plakali i tugovali, ostavio je iza sebe veliku porodicu sa kojom je decenijama delio svoje uspone i padove na čelu sa obožavanom suprugom Gocom.

- Šaban je sa Gocom imao dve ćerke Ildu Šaulić koja je krenula očevim stopama, Sanelu i sina Mihajla.

- Gordana je jedna granitna stena i veličina celog mog bitisanja na estradi. Počev od dece, koju je ona vaspitavala, na najbolji mogući način, do svega ostalog. Ja sam bio na turnejama koje su trajale po deset, petnaest dana, nekada i po dva meseca. Bilo ih je nebrojeno, za sve ove godine, ali, neko je morao da radi, što je i normalno. Goca je bila ta koja je veliki deo našeg braka, života i moje karijere lavovski podnela i ponela na svojim plećima, posebno kada su deca u pitanju, da ih vaspitava, da im maksimalno pomaže, da ih izvede na put. Ja dođem premoren, izmučen, vidim ih, izljubim ih, i odmah - odmaraj, spavaj, dolazi sebi nekako, za sledeću turneju, koja me čeka već za dva, tri dana. Ali, drugačije nije moglo. Tako da, zahvaljujući njoj, mnogo toga je ostvareno i zahvaljući njoj smo svi srećni i zadovoljni, pogotovo ja, koji joj, uvek, skidam kapu, zbog tolikog odricanja od svega što je, sigurno, mogla, kao što je, recimo, mogla da putuje sa mnom po svetu, ali, neko je morao da bude sa decom, i ona je sve maksimalno dobro uradila, i vredelo je, u svakom slučaju - govorio je Šaban Šaulić.

Bez porodice, govorio je, njegov život nije imao smisla.

- Bile bi potpuno prazne i šuplje. Mislim da je čovek bez porodice, dece, unuka, familije, nesrećan čovek. A ja sve to imam, i to je velika sreća. Još samo da dočekam da oženim sina, jer mi je, danas, jedina neostvarena želja da zapevam na njegovoj svadbi i igram se sa njegovom decom. Ništa bolje i više ne bih poželeo, nego kako se odvijao moj život i moja karijera i baš ništa ne bih menjao, jer sam ostvaren i srećan čovek. Nisam neko ko „boluje“ od „kula i gradova“. Supruga, deca i unuci su mi sve. Sve je onako kako je Bog rekao, i ja sam zadovoljan i zahvalan.

Šaban Šaulić je, kako je govorio u svom poslednjem intervjuu uvek pokušavao da od onog na bini sačuva onog oca, supruga, prijatelja...

Titula "kralja muzike" nije ga promenila, naprotiv.

Sve je to, u neku ruku, doneseno s praga. Moji roditelji su bili fini, pošteni i čestiti ljudi, tako da sam ja, ako se tako može reći, patrijarhalno vaspitan. Nikada sebe nisam smatrao zvezdom, ponovo pominjem taj „nos na plafonu“, niti mi je to bilo važno. Tu titulu sam dobio od strane svojih kolega, na čemu sam veoma zahvalan, ali se nikada nisam hvalio time. Ja sam i kao mlad momak bio dosta povučen. Kad nemam šta pametno da kažem, ja ćutim i mislim da me je ta nenametljivost štitila i sačuvala, da ostanem normalan, a najteže je, na estradi, ostati normalan. To je veliki uspeh. Poznajem mnogo kolega i koleginica koji su, posle samo jedne snimljene ploče ili jednog hita, poleteli ka nebu. Ja sam ostao ono što jesam, valjda zbog te svoje smirenosti, i uvek sam bio taj koji je, u situacijama kada se neke kolege na krv i nož posvađaju, mirio i štitio, a to sam radio i u svojoj kući. Kad god se moja Goca ljutila na decu, ja sam „spuštao loptu“. Ostao sam priseban, stabilan, realan i miroljubiv čovek, koji je pazio da, uvek, sve bude kako treba.