ĐORĐE BALAŠEVIĆ OTVORIO DUŠU: Šta su političari jedne noći tražili od njega, kako mu se ZAPALILA KUĆA, zašto je policajac morao da provaljuje vrata zbog njegovog ćaleta...

Jedan od najvećih kantautra sa ovih prostora, Đorđe Balašević, retko u medijima govori o svojoj porodici, detinjstvu...

KAKO SU POLITIČARI BANULI U KUĆU U PONOĆ

Pre bombardovanja, devedest i neke je kod mene u ponoć banula jedna ekipa političara. Svi su bili poznati političari i društveni radnici. Ne bih imena da spominjem, neki od njih nisu nažalost živi a neki od njih nažalost još jesu.

Bila je ideja da me predlože za predsednika republike.

Ja sam mislio da su pijani. Objašnjavali su mi čitavu strategiju te zamisli.

"Vidi, Albanci će izaći da glasaju protiv Slobe ako se ti kandiduješ. Mladi će svi glasati za tebe, Vojvodina će glasati za tebe...

- Znate zašto, zato što znaju da se nikad ne bih kandidovao, rekao sam im i dodao - Neću, zaista ne. Za to trebaju i kvalifikacije...

- Ne, ne, ne moraš ti ništa da znaš. Ti samo pobediš, onda daš ostavku a mi preuzmemo koji znamo to, rekli su mi.

O DIJETAMA I DEBELIMA

Debeli uvek veruju u čuda. Znaš ono - ima dijeta sve jedeš i skineš 60 kila za dva dana. Varijanta 32-32 kad kupuješ pantalone to je bilo super vreme. E kad ovaj drugi broj obiđe prvi onda si u problemu. I onda dođeš na 32-36 i svi onda kupujemo dugačke pantalone, samo nek je u struku dobro a dole će se skratiti.

Imaš one mere XL, XXL...

I imaš "U". Šta je "U"? "U" je učkur. Na Novu godinu svi došli u trenerkama, kao kul smo a niko ništa ne možeš da obučeš. Sve pantalone na V izrez.

NEMA VIŠE JUGOSLAVIJE

Kad smo se vraćali sa Novog Zelenda, tj kad smo hteli da se vratimo rekli nam da ne možemo.

- Kako ne možemo?

- Pa nema vas u kompjuteru. Nema vaše zemlje.

- Kako nema naše zemlje, ja jutros razgovarao sa našom zemljom.

- Jugoslavija više ne postoji.

A mi dok smo bili na Novom Zelandu Jugoslavija promenila ime u SCG. I ovi kad su ubacili podatke u računar bilo je ono - nema fajla.

- Ne možete da izađete, kaže ponovo službenik.

- Pa jste li vi normalni. Ajd da nas ne pustite da uđemo, ali kako da nas ne pustite da izađemo. Šta da kažem kući - Raspala se zemlja pa zato nisam došao.

O DEDI

Ja sam imao ratnike u familiji... Deda mi bio na Galiciji. Tamo je puco... Par puta... U palac. Ranio ga dva puta. I onda je došao.

Posle mi pokazivao slike. Ja gledo "Marš na drinu", vidim da je deda imao drugačiju uniformu.

- Ti deda nisi imao ovakvu uniformu?

- Ćuti... Nego, jeste li učili jednačine u školi?

Odmah je skretao sa teme. Deda, imao malo plavlju uniformu.

Moj deda je bio... Ne znate ga vi, ili ako ga znate dobro se držite pošto se deda nedrži dobro jedno 25 godina. On je bio malo namćorast tip. Parametar za gunđalo.

Prvo mu je smetalo sunce, pa smo nazidali kuću s druge strane.

- Jel' te braca Đoko, što vas nervira sunce?, pitali su mog dedu.

- Ceo dan sija, mater mu.

Onda je premestio kuću u lad. E sad ne znam kako je formirao taj lad ali kod nas je u kući bilo tako da ujutru pro pošaljemo nekoga napolje da pita jel svanulo, da znamo da li da ustajemo.

Mi pred kućom čistimo sneg, preko puta ulice kod komšije sve već olistalo. E deda je imao nekog konja, Putko se zvao, taj ga je konj nervirao jako. Al to razumem, tog je konja gledao u dupe dobrih 15 godina. Išao je stalno taljigama...

Ali baba ga je najviše nervirala jer mu je govorila da ne bi trebalo sve to toliko da ga nervira.

E imao je deda kera koga je zvao Žuća. Jedini problem je bio što je pas bio crn ko telefon.

I jedan komšija ga pitao:

- Jel' komšija kako taj tvoj ker može da se zove Žuća?

- A kako tvoja žena može da se zove Lepa?

SVEČARI

Kad se slave ti neki svečari dolazilo je raznog sveta. I bio jedan čika Milan, on je uvek ustajao u jednom momentu. To je bio glavni događaj, za mene kao klinca fantastično. Nismo imali igrice, meksičke serije nego je jedini kulturni događaj tokom zime su bile svečari. Tu se neko napije, posvađa... Ja sam sve upijao.

- Domaćine, mi idemo kući!, odjednom ustane taj čika Milan.

Nikad ne znaš šta mu smeta - da li biber pliva u kiseloj čorbi il mu se čini da je špricer malo cikno...

- Ajde ženo idemo kući.

I kad on drekne i ustane, popadaju tašne, žene se poizvrću na leđa.

- Ajde idemo! i vuče onaj kaput oni svi s druge strane surfuju na kapautu, kerovi laju, radosti nikad kraja za mene.

E kad one ode onda je dolazio jedan moj čika, koji je uvek zadnji dolazio.

Dolazio je džipom a pre toga je već bio na nekim svečarima. E njega sam uvek video kako dolazi ali ga nikad nisam video kako odlazi. Kad se napije zadnja faza je bila da sve uči da pevaju Marseljezu ili Ribar plete mrižu svoju. A ćale bi samo sedeo i gledao.

- Uvek ovaj preteriva, reko bi ćale a tad je bilo ono da se ne upada u oči, šta će drugi reći.

Bio neki strah... Kad bi ti neko u pola 9 uveče lupo na prozor odmah se opraštamo. I onda keva proviri kroz šalukatre da vidi ko je to, a ćale već obuko mantilč i zagrlio nas decu. I onda se keva pojavljuje iza zavese sa činijom i kaže:

- Evo poslala Danilka, napravila princes krofne.

I onda ćale od onog lika žrtve gde je već sebe video kod islednika, odjednom mu se to prekopča pa vikne:

- Jebale je princes krofne! Jel' ona normalna, u pola 9 noću princes krofne. Ko bi to normalan radio? Ona to nama namerno radi.

O ĆALETU

Jednom sam pitao kevu koje su to neobjašnjice pojave u prirodi.

- Gejziri, polarna svetlost, tvoj tata...

Sad kako bih ga najlakše opisao... Ima onih smirenih ljudi, racionalnih, pod kontrolom koji iz svake situacije znaju da izvuku najbolje rešenje...

E vidite moj ćale ni slučajno nije bio od tih.

On je znao da se zaglavi u WC-u u vozu kad smo išli na moru. Uspeo je tako da pokvari kvaku daje pandur morao da dolazi da provaljuje vrata.

Onda mu se jednom zaglavila cipela u vrata od tramvaja koji je tada išao Temerinskom ulicom pa je skakutao na jednoj nozi na opštu radost stanara neparne strane Temerinske.

Jednom se za Novu godinu maskirao u crnca sa onom pastom za cipele pa je dobio osip pa smo prvog januara osvanuli na nekom dermatološkom odeljenju jer se sav osuo.

Al dobro, to su stvari koje mogu svima da se dese... Al se nikom nisu dešavale sem njemu.

O BABI

Ona je bila zaštitni znak naše familije. Svi su je zvali - majka. Njegovo devojačko prezime je bilo Srđanov, mada ipak sumnjam da je ona bila devojka. S obzirom na duboku i srećnu starost koju je doživela sam pre bio da posmislim da je sa Galapagosa a ne iz Srbobrana.

Kod nas se slavio Sveti Jovan Krstitelj. Ali on je bio drugi svetac u našoj kući, a prvi je bio televizor. I to je baba palila i kad krene ona hiljadarka frekvencija.

Svake prve srede u mesecu majka pali televizor.

- Majka, nemoj ga paliti toliko.

- Nek se greje.

- Ne treba da se greje, nećeš dinstati na njemu. Utišaj ga malo...

Jedan dan je došla, ja bio na merdevinama bušio za tipl za garnišnu.

- Dođi treba nešto za televizor.

- Šta sad opet?

- Sam se upalio.

- Ne može sam da se upali, to ste ti i Žarko nešto sa daljinskim...

- Nismo ništa. Ja sam samo sedila i on se sam upalio.

- Ne može sam da se upali.

- Jeste, sam se upalio... I da mi vratiš onaj moj stari. Govorio je bolju prognozu

vremena.

- Nema to veze kakav je televizor...

- Ovaj mi stalno govori na madžarskom.

- To je zato što prebaciš na drugi program pa ne znaš da ga vratiš.

- E kod Žarka ne govori na madžarskom.

- Govori al on onda prebaci na prvi program.

- Samo ti dođi i videćeš sam se upalio.

- Dobro, kad si ti video da se on upalio. Šta je bilo, jel počela muzika, jel počeo da pišti?

- Nije.

- Pa jel krenuo program?

- Nije.

- Pa kako si videla da se upalio?

- Pa kad je počeo da se puši...

E a cela priča traje frtalj sata.

- Čekaj jel se on upalio ili zapalio?

- Svejedno..., reče baba.

Silazim sa merdevina a kuća flambirana. Komšije se okupile, radost... Došli vatrogasci... Svi gledaju, a komšija me pita:

- Jel Đole jel ovo kod tebe gori?

- Da...

- Lepo gori...

- Rastovina, jbg...

Kurir.rs/Priredio: P.L./Foto: Youtube/Foto: Dragan Kadić