PREDRAG POPOVIĆ POP IZ GRUPE DLZ NIKAD ISKRENIJI: Dobar, loš, zao je nastao iz opklade! (FOTO)

Najpopularniji radijski voditelj u Srbiji i regionu otkriva anegdote sa grupom koja je sasvim slučajno nastala i priznaje da devedesetih nije bilo bolje, ali je bilo lepše vreme jer su ljudi bili iskreniji

- Iako su izdali samo dva albuma, ostali su upamćeni, a čuveni doktor Love ili MC Pop sada radi posao koji najviše voli, a to je radio! Kako kaže, njegova prva ljubav je Partizan, druga posao, a najveća ljubav je sin Andrija (15).

Kako je nastala grupa Dobar, loš, zao?

- Vlada Dimitrijević Šele i ja smo zbog opklade morali da snimimo pesmu. Jedan kantautor nam je napravio muziku za pesmu "Žurka, žurka" i odjednom su krenuli da nas zovu da pevamo za pare. Dobili smo poziv za Zlatni melos, novitet godine u Herceg Novom i pobedili smo sa pesmom "Idemo na more". Čim smo otpevali, mi smo otišli da pijemo pivo, a kad se proglašavao pobednik, organizator nije mogao da nas nađe. Nismo taj posao shvatali ozbiljno, pritom je svako od nas imao pravi posao sa strane, ja sam, na primer, radio na radiju. A ime nam je dao glumac Dagan Vujić Vujke. Video nas je i samo rekao: "Ha, dobar, loš, zao".

Da li si u kontaktu sa ljudima iz grupe?

- Slabo... Šele je otišao preko, sa Vladom se viđam po nekim događajima. Sofiju sam sretao nekoliko puta, a Katarinu i Acu nisam dugo video. Put nas nanese tako, neko se oženio, udao, obaveze oko posla. Dobiješ dete, nemaš vremena... Ali imam lepa sećanja sa njima, verovatno i oni sa mnom. Beograd je postao mašina koja te žvaće i nemaš vremena ni za šta.

Da li je tada bilo bolje vreme kako za muziku tako i za život?

- Nama nije bilo bolje, samo lepše vreme. Iskreniji su prijatelji bili, nije bilo žurbe. Pomagali smo se, od Mobi Dika, Montenigersa, radili smo zajedno i nije bilo uvaljivanja koski. Mnogo više smo putovali, obišli smo Srbiju, svet, Evropu. Uzdigli smo se na kulturnom nivou. Bili smo mladi, bilo nam je zanimljivo, ali nismo bili ozbiljni. Dešavalo se da dogovorimo gostovanje, a Šeleta nema tri dana. Mi apelujemo na ljude ako ga vide da mu jave, a on se uspavao, bio sa nekom ribom. U principu, dobro smo živeli, nismo zarađivali milione, ali smo imali za letovanje, da sebi priuštimo neke stvari.

Devedesete su period kada su kriminalci bili glavni u gradu. Da li ste nekada imali neprijatnosti na nastupu?

- Jedan od beogradskih kriminalaca tada, pojavljuje se u "Vidimo se u čitulji" bio je ljut, pa nas je nešto maltretirao. Ali posle toga nas je debelo častio, ispao je šmeker. Na jednom nastupu u okolini Beograda neka devojka je htela da se slika s nama, ali njen dečko joj je ljubomorisao, pa nas je njegova ekipa stigla posle nastupa ispred motela na Ibarskoj. Odvalili su nas kao konje. Branili smo se koliko smo mogli, 20 njih nas je tuklo dok nije izašao vlasnik motela.

Da li te je ponela ta popularnost koju si doživeo sa grupom?

- Ponela me je u jednom momentu, ali spasili su me prijatelji sa tribine i oni sa kojima sam odrastao. Njima sam najzahvalniji. Rekli su mi: "šta glumiš, šta si sada pametniji od nas, uozbilji se". Nekada je verbalni šamar gori od pravog. Kada dođeš kući, ti si niko i ništa. Ja sam sasvim običan čovek kao onaj rudar koji radi u rudniku. Držali su me čvrsto na zemlji. Mislim da se ljudi zanose da mogu da žive od popularnosti, ali to je jako bolesna stvar.

S obzirom na to da ste devedesetih dosta putovali, da li si nekada razmišljao da ostaneš preko jer je u našoj zemlji tada bila jako loša situacija?

- Mogao sam da ostanem u Francuskoj, imao sam bračnu ponudu sa jednom malo većom gospođicom (smeh). Njen ćale mi je to predložio, ja sam se njoj sviđao, ali nisam pristao. Mogao sam da ostanem u Grčkoj, ali sam se vratio jer mi je mesto ovde. Ako sam u tim teškim uslovima mogao da napravim posao i ostanem na zemlji, da ostanem ortak, čovek koji ima dušu, ne treba da idem. Sećam se da smo članovi "DLZ" i ja kada doputujemo sa nastupa, čekali da padne mrak pa odemo na CK da vidimo kako Beograd svetli. Naš grad je naš grad. Iz ove perspektive možda bih sina Andriju poslao iz Srbije.

Odakle tolika ljubav prema radiju, pa si odlučio da batališ muziku i postaneš voditelj?

- Prvi posao mi je bio na radiju. Moja mama je radila tamo i upoznala me je sa nekim ljudima pa sam dobio posao. Na početku sam usisavao studio, nosio, premeštao stvari. Dugo je trebalo da počnem da radim sa muzikom, da postanem nešto. Prvi put kada sam stavio ploču, kao struja da me je zveknula. Dobar osećaj. Više sam to voleo nego muziku. Radio je najpristupačniji medij. Možeš da ga slušaš i kada voziš, radiš, čitaš, vodiš ljubav. Čak i dok sam bio u grupi, redovno sam išao na posao, nisam kasnio.

Sa emisijama "Dr Love" i "Kontrakviz" doživeo si drugu epohu slave. Kako si došao na ideju da postaneš Doktor za ljubav?

- Kažu da sam najpopularniji radio voditelj u regionu, ali nisam poleteo. Ja svoj posao volim. Nema ništa od toga da budeš popularan, a go*no. Kada sam došao na taj radio gde su startovale te emsije, razgovarao sam sa vlasnikom i rekao sam: "ja sam niko i ništa, želim najmanju platu". Ali da, ako uspe moja emisija, da me ispoštuje, i on je to uradio. Na ideju za "DR Love" sam došao kada sam bio u video klubu i tražio da mi daju neki film. Dali su mi "Ljubavni terapeut" sa Vilom Smitom, i tada sam rekao: "ljudi, pa ja ovo mogu da radim, ja ću da budem radijski Doktor Love, da rešavam ljubavne probleme s tim što moram da budem surovo iskren". S druge strane, za "Kontrakviz" smo imali ideju da bude nešto originalno, da se ne spominje politika, a da se bavimo smešnim stvarima, da razbijamo mitove u Srbiji. Dobio sam da podelim dve hiljade DVD uređaja, a kako nisam hteo da to bude nešto obično, kao da se ljudi javljaju, imali smo ideju da slušaoci mene nešto pitaju. Onda su me oni pitali svašta pa sam shvatio da nisam nešto načitan, pa sam se setio viceva i to je postalo popularno. Sada sam posvećen Jutarnjem programu, a iako mi je teško da ustajem rano, zaista sam zadovoljan.

Važiš za najduhovitijeg čoveka u Srbiji. Da li živiš vic?

- Iskreno, ubijaju me u pojam zbog toga. U sred svadbe konobar priđe i kaže: "brate slušaj vic", a ja zapevao "Ružu rumenu". Brate nije ni vreme ni mesto. Ali kažem "aj kasnije", da se ne bi neko uvredio. Takođe, na utakmici sam Partizana, gubimo, ja se nerviram, a neko hoće da se slika sa mnom, da pričam viceve. Ali moraš da ih ispoštuješ. Kad si javna ličnost nikoga ne zanima da li tebe boli glava. Ali, poenta je da je meni drago kada se narod smeje.

Jelena Stuparušić/ Foto: Espresso