USTALA SAM U 5.37, MORAM OPRATI KOSU, DOLAZI MI ON! Potresna Severinina ispovest o prvom vikendu kako je ostala bez sina

Budim se, 5.37, subota je. Suprug mi kaže - spavaj još malo. Poljubim ga i kažem - a ne, moram oprati kosu, dolazi nam on... Aleksandar mi uvek kaže - mama, kako volim zaspat uz tvoju mirisnu kosu i zato jer si topla i meka. Sušim kosu i gledam se, a u ogledalu vidim ženu koja mi govori: “Osuši kosu, našminkaj se i obuci onu kućnu haljinu koju on voli”. Dolazi ti on. Dolazi mi moj sin u 10 sati. I moje misli otpre se odjednom rasprše jer on se pretvara u svaku moju misao i svaka moja misao se pretvara u njega.

"Zove me moja mama oko 7.15, i viče po dalmatinski - alooo, dolazim i ja iz Splita. Dolazi mi i mama, mojoj sreći nema kraja. Uvek je znala kad i na koji način je trebam. Kad je nije bilo kod kuće, mislila sam da je to onda kuća bez srca. Čudila sam se kako mi doda maramicu pre nego što kihnem, znala je kad ću se razboliti i po zvonu je znala koju sam ocenu dobila u školi. Mislila sam da ima posebne moći znanja. Sad, kad sam majka, znam kako je znala. Jednostavno znaš".