PEVAČ NEDŽAD SALKOVIĆ (79) ZA KURIR: I dalje radim sklekove, cigaru nikad nisam zapalio

U du­ši mlad: Pe­vač po­pu­la­ran po se­v­da­li­n­ka­ma pro­sla­vio je 60 go­di­na ka­ri­je­re, a za Ku­rir je ispri­čao da ni­ka­da ni­je bio boem i da i da­nas u 79. go­di­ni vo­di spo­r­t­ski život

To je dru­ga­či­ji ži­vot u od­no­su na to ka­ko ga vo­de mno­ge va­še ko­le­ge.

- Ni­kad ni­sam imao obi­čaj da po­sle ko­n­ce­r­ta, ia­ko su bi­le du­ga­č­ke tu­r­ne­je, se­dim u ka­fa­ni. Po­je­dem po­sle na­stu­pa ne­što ma­lo i odem da se od­ma­ram, a ovi osta­li se­de i pi­ju i pu­še. Ja uju­tru usta­nem kao le­p­tir, a oni svi ma­mu­r­ni. Če­sto su mi ko­le­gi­ni­ce za­vi­de­le na sve­ži­ni. Ta­ko je ce­log mog ži­vo­ta.

Ra­di­te i skle­ko­ve. Ko­li­ko mo­že­te da ura­di­te sad, u ovim go­di­na­ma?

- Bio sam do­bar gi­m­na­sti­čar, a ni­kad ni­sam pre­sta­jao ti­me da se ba­vim. Ne­kad vi­še, ne­kad ma­nje, ali zbog ko­n­di­ci­je ra­dim, a ci­ga­re­tu ni­kad ni­sam za­pa­lio. Ni­sam za­la­zio ni­kad u pros­to­re ko­ji me­ni ni­su pri­me­re­ni.

S kim od ko­le­ga pa­m­ti­te ne­ke ane­g­do­te?

- Se­ćam kad sam s To­zo­v­cem bio na tu­r­ne­ji u Ma­ke­do­ni­ji. Nas dvo­ji­ca smo se uvek utr­ki­va­li ko će pre pe­va­ti. Tad sam ga pi­tao: „Očeš ti, To­ci­lo, pe­va­ti“, ta­ko sam ga ne­kad zvao. On je tad pe­vao pre me­ne, a ja, ka­ko sam po­sle iza­šao, s pla­fo­na je pa­la pla­fo­nje­r­ka pra­vo me­ni na gla­vu i ra­zbi­la se u pa­ra­m­pa­r­čad. Tad sam se na­ša­lio i re­kao - vi­di­te šta je bo­san­ska gla­va.

Je­ste li s Me­ri­mom Nje­go­mir na­j­bli­ži od ko­le­gi­ni­ca?

- Na­j­vi­še sam ra­dio sa Usni­jom Re­dže­po­vom. Bi­li smo za­jed­no u beo­gra­d­skoj estra­di, po­sle smo bi­li eki­pa Mi­ro­slav Ilić, Usni­ja, Na­da To­p­ča­gić i ja, a pra­tio nas je na svim ko­n­ce­r­ti­ma or­ke­star Sve­to­mi­ra Še­ši­ća. Ne bih ni­ko­ga izdva­jao, ali Me­ri­ma je­ste van svih se­ri­ja.

Da li sma­tra­te da vi ko­ji pe­va­te se­v­da­li­n­ke ima­te na­sled­ni­ka? - Ra­đen je di­van se­ri­jal o ve­li­ka­ni­ma se­v­da­ha, me­ne su ra­di­li go­di­nu da­na, i to je ne­što fe­no­me­nal­no. Ka­žu, na­ža­lost, da sam ja taj po­sled­nji iz te eki­pe. Ima mno­go i mla­dih i onih u sred­njim go­di­na­ma ko­ji ima­ju smi­sao za se­v­da­li­n­ku. Me­đu­tim, idu li­ni­jom ma­njeg ot­po­ra, pa pe­va­ju pe­sme ko­je je već ne­ko ot­pe­vao. U sve­mu je je­dan ori­gi­nal, a sve osta­lo su ko­pi­je.

Šta vi slu­ša­te, da li je to Ha­ri Ma­ta Ha­ri, s ko­jim se i dru­ži­te?

- Mi smo do­bri pri­ja­te­lji. Ha­ri je vr­hu­n­ski ume­t­nik, a mo­gu da ka­žem da do­bro pro­la­ze na­ši za­jed­ni­č­ki na­stu­pi kad ih ima­mo. Vo­lim svu mu­zi­ku, ali kad bi­ram, na­j­vi­še vo­lim ove što ni­su vi­še me­đu ži­vi­ma, kao što je Frenk Si­na­tra, Tom Džo­ns, a od na­ših Dra­gan Sto­j­nić i Oli­ver Dra­go­je­vić.