TO SU SUROVE STVARI! Sin Ila prvi put od Minimaksove smrti otkrio kakav je bio NJEGOV otac i šta ga je najviše BOLELO!

Milovan Ilić Minimaks napustio nas je 10. februara 2005. godine najpoznatiji srpski i jugoslovenski voditelj,

Da li ti je 10. februar najbolniji datum u životu?
- Ja imam mnogo bolnih datuma jer sam mnogo ljudi i životinja sahranio. Moram da se smejem, da ne bih plakao. Ovde mi je zubić od mog pokojnog psa, na ruci, koji ljubim svako jutro... Ima mnogo datuma koji su mi teški, urezani u srcu, kao zaje*ani datumi, ali šta ćeš. Čovek živi sa tim, gura dalje i pravi se da ništa nije bilo. Ja u Boga ne verujem, ne krstim se, nisam kršten, ali obeležavam sve datume, idem na groblje tati i mami za njihove godišnjice, za njihove rođendane, za njihovu godišnjicu braka, moju godišnjicu braka, moj rođendan, Novu godinu... Jednostavno to pratim i 15 godina idem na groblje i ići ću do smrti. Ne verujem u Boga, ne krstim se, verujem u tamo neku dimenziju. Moje je da odem, da ispoštujem to, do kraja života. Tako da imam, nažalost, mnogo bolnih datuma, ne mogu da izdvojim jedan. Ali 10. februar, kada je otac umro, je jedan ozbiljno težak datum.

Sad da sedneš sa nekim ko ništa ne zna o tvom ocu, ko prvi put čuje da je postojao Minimaks, da je bio voditelj. Šta bi mu ispričao?
- Kao i svima što ispričam, da je bio jedna velika, velika glava, bez preterivanja, u ono vreme najveća zvezda u staroj Jugoslaviji, svi ostali su bili zvezdice, a on je bio velika, ozbiljna zvezda, bez preterivanja. Bio je jedna ispravna glava, dobar čovek i to ga je i koštalo na kraju nekih stvari. U ovoj zemlji, u današnje vreme ne smeš da budeš dobar. Stvari, mislim prijatelja, drugare, čak i te bolesti možda na kraju i tako dalje... Celog tog sklopa života, što je bio mnogo dobar.

Čovek da bi opstao u ovom ludilu, mora da bude loš. A ti, kad nisi potkovan da budeš loš, ti ga du*aš. Tako sam ja sto puta rekao da je njegova ogromna vrlina bila to što je bio dobar i ogromna mana to što je bio dobar. Ne smeš da budeš toliko dobar... To mogu da potpišem, da je bio predobra, kvalitetna i vaspitana osoba, bez premca.

Možeš li da izdvojiš događaj ili tatinu odluku koja ga je najviše koštala u životu?
- On je sigurno imao neke odluke pre nego što sam se ja rodio. Bio je dosta stariji. On je mene napravio kada je imao 39, 40 godina, umro je kada je imao 67 godina, a ja 27. Tako da je, verovatno, i pre mog rođenja napravio dosta nekih stvari, dobrih i loših, ja to ne znam. Dok sam ja bio sa njim, do njegove smrti, svi smo živeli zajedno, ne pamtim da je naravio nešto hiper loše ili neki nesmotren potez. On je uvek bio namazan i uvek je sve gledao ovako: "Tri puta gledaj, jednom seci", za svaku situaciju. To sam od njega nasledio, da budem picajzla i takav čovek u životu. Ne pamtim nešto loše, a kamoli neku stvar koja ga je koštala.

Šta je mučilo tvog tatu za života, šta nije voleo, šta nije podnosio, šta ga je nerviralo?
- Nerviralo ga je kao i mene - laž, neiskenost i nepravda. Takvi smo, ja sam bukvalno copy/paste njega, po tim nekim stvarima u glavi. To i mene muči i njega, ništa ga drugo nije mučilo. Sve se sredi, kuća, da sve ima na svom mestu. Da ne lažeš, ne kradeš i ne kasniš. Kad sam ponavljao razred, prvi srednje, on je rekao: "Je*i ga sine, to je za ljude. Idemo dalje". Keva je vikala, a ja sam samo zbog njega završio školu, zato što sam rekao: "Vidi kakav je car!". Imao sam šest kečeva i ponavljao razred, ko je išao u školu 1992. godine, u vreme najgoreg dizelaštva. On je samo rekao: "Sine, i to je za ljude. Idemo dalje.". Šta će? Ne može sada da me ubije i samo zbog njega sam završio školu, odnosno takvog našeg odnosa.

Ko se najviše ogrešio o tvog oca? Pričao si kako ti se ljudi posle njegove smrti nisu javljali...
- Nema šta da se javljaju. Sad kad gledaš neke druge ljude na estradi, oni su uglavnom vezani jedni sa drugima, druže se, kumovi su... To je sve ke*anje, to je sve fejk, moj ćale je to skapirao davno, verovatno kao klinac. U našu kuću nijedna zvezda nikada nije ušla. Mi se ne družimo. Na rođendane, slave, Nove godine, niko iz šou biznisa nam nikad nije ušao u kuću. Bili su tu prijatelji Žika Slika, Mikica Prvi maj koji su ulazili, u ono davno vreme dok je bio normalan, dok se nije naljutio na ćaleta i tako dalje. Niko od estrade nikad nije ušao u kuću, nemam odnos prema njima takav, niti oni prema meni. Dok se neki drugi druže, kumstva, rođendani, pokloni... Sve je to fejk zarad nekih drugih interesa. On je to davno razgraničio čovek i posao je držao napolju. Posao je posao, kuća je kuća i par nekih prijatelja svojih. Družio se sa normalnim ljudima jedan je radio ključeve, komšija pokojni, čika Burzan, ovaj drži kafanu, ovaj pekaru, ovaj je tu iz kraja - blejač. Oni se tako druže, bleje, cirkaju, nema estrade, nema tih fejkera.

Veliki uticaj je ostavila tvoja izjava da tata nije znao da je tvoja mama preminula.

- Bilo je surovo, ja o tome ne pričam, a normalno da žalim. Čovek se pokaže kad je najjači i kad je najslabiji. Kad prima najjače udarce mora da se pokaže da bude najjači. Meni niko iz okruženja, malo šireg, nije znao ni da imam bolesne roditelje. Posle se saznalo, ćale je bio takav kakav je bio. Mi smo to držali za sebe, jedno vreme i tata i mama primaju infuziju, tata u jednoj bolnici, mama u drugoj. To su surove stvari. Keva više nije mogla da hoda, onaj improvizovani WC, ne daj Bože nikome... Mama je umrla u kući, u krevetu... Ja sam sve to doživeo kao relativno mlad čovek, 27 godina, nisam mnogo mlad bio, ali sam bio mlad. Jednostavno u današnje vreme sa 40, 45 ljudi žive sa mamom i tatom. Ojačao sam u svemu tome, ali me boli sve to i dan danas. Neki novi porazi probude te stare rane koje sam kao šatro zakopao. Tako isto, pas koji mi je uginuo pre dve godine, on je otvorio sve te rane ponovo, jer mi je bio sve na svetu.

Rekao si da su se mnogo voleli i da ti je drago što su otišli bar zajedno, u razmaku od nekoliko meseci. To što su bili bolesni, što se svako borio za svoj život, je razlog što nisu znali da je ono drugo bolesno?

Bili su ekstremno bolesni, mama je imala rak dojke, amputirali su joj dojku i prešao je rak na pluća i na kosti, metastaze. Ne daj Bože nikome. Nije mogla da se pomera, a mozak je radio 100 posto. Bila je pritom jedna prelepa žena od 55 godina, stjuardesa, žena koja sa 55 godina nije imala ni jednu boru, a čeka u krevetu da umre. To su surove stvari. Dok je otac sa druge strane imao žuticu, kako se to zove, ciroza jetre, hepatitis... Gde se čoveku gase određeni repetitori u mozgu, kad ne dođe do mozga određena količina, čega već, vazduha, krvi... Gase se repetitori u mozgu, gde se u nekom trenutku ugasiš i ne znaš ništa. Nezahvalno je da pričaš da li je u to vreme neko znao ili nije, kad u jednoj sobi imaš ozbiljnog pacijenta, u drugoj sobi drugog ozbiljnog pacijenta. Surovog pacijenta, ne kao prvi stadijum tumora, ili nekog sra*a, nego ozbiljan poslednji stadijum raka. Tumor je jedno, rak je drugo... U sobi imaš ozbiljnog bolesnika koji umire od te ciroze jetre i što nekad bude žut kao krpa... Jednostavno, nisu mogli da znaju jedno za drugo. Keva je znala da je ćale otišao na transplantaciju u Italiju, ali on je bio u šok sobi dok je ona umirala. Ona je umrla 27. decembra, on je umro 10. februara. On nije znao da je ona umrla, jer je on bio u šok sobi sve vreme, bukvalno mesec i po dana. Nije se primila ta jetra. Igrom slučaja su otišli tako da nisu znali jedno za drugo.

Kuća nakon mamine smrti vam je bila puna telegrama, jer je tata još uvek bio živ. Da li bi tako bilo da je on preminuo pre nje? Kažeš da sumnjaš...

- Ne znam, ne bih sada da kinjim i da kunem neke ljude. Stvarno su mnogi ljudi pomogli, imali smo tada račun u banci, svi su pomagali ćaletu, mnogi, mnogi ljudi. Svima sam zahvalan i sve ih pozdravljam ovom prilikom. Ja sam imao ovlašćenje za taj račun i bukvalno smo tim parama sahranili roditelje i pomogli pri operacijama i lekovima. To su stvarno svaki dan lekovi po 100, 200 evra. Malo za mamu, malo za tatu, pritom za mamu ozbiljni lekovi. Imali smo taj otvoreni račun, humanitarni račun za pomoć Minimaksu, gde sam ja te pare sa računa donosio u kuću, plaćao šta treba. Zahvalan sam svim tim ljudima doživotno.

Ima li među njima javnih ličnosti?
- Pa svi su javne ličnosti, manje ili veće. Sećam se da je Kristijan Golubović, video sam da je tamo uplatio, pa sam se čuo sa njim, zahvalio mu se. Ljudi iz sveta estrade, šoubiza, novina, televizije... Imao je otvoren račun i svako je uplaćivao koliko ko može 1.000, 2.000, 10.000, 20.000 dinara, kako ko može i tu se prikupljao novac. Uglavnom, bilo je mnogo ljudi među tim telegramima i poznatih i nepoznatih prijatelja... Možda igrom slučaja, možda zato, mama kad je umrla, tata je mogao da pročita telegrame, a tata kad je umro nije imao ko da čita. To je tako kako je, mi smo jednostavno malo loš narod, i sujetan, i zloban, i iskompleksiran, šta ćeš, tako je kako je.

- Ostao mi je samo jedan telegram, dan danas ga imam ovde. Princ mi je poslao telegram. Nastupao sam jednom 1998. godine u Londonu i on je bio u prvom redu tu, aplaudirao je, sećam se, Princ, prestolonaslednik. Šmeker, nisam video čoveka od 1998. godine, a 2005. mi je umro otac i meni stiže telegram na kućnu adresu, kraljevski pečat, žig: "Gospodin Vladimir Ilić, veliko saučešće...". To mi je ostalo zapečaćeno. To su ljudi, voleo ili ne voleo ti ovoga ili onoga, to su šmekeri i to ostaje.

Pitali su te jednom za tu čuvenu priču, za to navodno šamaranje (Arkan udario šamar Minimaksu).
- Nije zahvalno pričati o nečemu gde nisi bio. Kao kad bih pričao o Drugom svetskom ratu. Samo sam rekao da je ono što sam pročitao laž. To niko ne zna, to može da zna samo neko ko je bio tamo. Verovao sam u to vreme Ceci, sa Cecom sam stvarno bio u dobrim odnosima. Čuli smo se, dopisivali, trebalo je da se vidimo, da uradimo neku pesmu. Tada je Karleuša rekla šta je rekla, stao sam u odbranu Cece, a ko zna šta je tamo bilo i ko je šta radio. Meni se Ceca tada klela, sećam se kao da je juče bilo. Zvala me je i rekla da to nema šanse da je tako. Odmah sam stao na njenu stranu i rekao da je to tako kako ona kaže. Međutim, posle su se meni i njoj razišli putevi, sa njom više nisam u kontaktu, sa Karleušom pogotovo nisam. Šta god da je bilo glupo je pričati o tome po novinama, i da je bilo nešto. Nadam se da nije bilo, a i ako je bilo, greh tim ljudima koji su to radili.

Koji tatin savet pamtiš?
- Pamtim isti i od mame i od tate, a to je "Uvek idemo dalje". Imam i jednu pesmu, zove se "Idemo dalje". Da digne glavu, stegne zube, da ide dalje, šta god da se desi u životu, da li je to ružno, lepo, najgore moguće i uvek ideš dalje i praviš se da ništa nije bilo.

Kurir.rs/Telegraf/I.C