GORICA NEŠOVIĆ ISKRENO O ZDRAVLJU, BRAKU, POSLU: Bolest me je izjedala, ali sad imam razloga za pravu sreću!

Ima ljudi koji ne mogu da zamisle početak radnog dana bez radio emisije naše poznate novinarke Gorice Nešović. Boja njenog glasa savršeno se uklapa s lucidnim opaskama, a teme iz života nesebično deli i sa onima koji je gledaju u Jutarnjem programu TV Prva. U službi posla, ali sa onom potrebnom dozom pristojnosti, Gorica u intervjuu za Kurir Stars priča o svojim zdravstvenim problemima, razvodu i odnosu sa sinom.

Isterujete li nekad pravdu?

- Jednom sam imala ideju da nešto mogu da promenim. Onda sam shvatila da se mnogo trošim i da ništa ne mrda s početne tačke, a da se pri tom ja veoma nerviram, gubim energiju. Stigle su nove generacije koje treba da se bore za svoja prava, a mi da ih podržimo.

Da imate moć, da li biste napravili neku ozbiljnu cenzuru na televiziji i radiju?

- Ne bih nikog zabranila. Smeta mi to što svi liče jedni na druge. Danas u etru ima mesta za sve a daljinski je uvek u našim rukama, pa biramo.

Vaša kuća postala je privremeni studio i za uključenja u Jutarnji program TV Prva. Gde nalazite inspiraciju za sve te priče?

- U svakodnevnom životu. Nekad, samo dok sedim na klupi i čekam nekog, čujem fragmente razgovora ljudi koji prolaze, pa mi je jasno koje teme su dominantne. Kod nas se ne šapuće. Ima i onih govornika koji u samoposluzi vrlo glasno komentarišu cene, proizvode...

Jeste li više uplašeni za sebe tokom pandemije koronavirusa zato što ste dijabetičar?

- Bila sam u samoinicijativnoj samoizolaciji i šest nedelja nisam izašla iz kuće. Htela sam da vidim kako je to kad si "zatvoren". Prve četiri nedelje su prošle vrlo glatko, ali u petoj i šestoj je krenula nervoza, neizdrž.

Kako ste se osećali kad ste shvatili da imate dijabetes?

- Bila sam u šoku budući da nisam imala klasične simptome kao što je, na primer, žeđ, a da slatkiši nisu na mom jelovniku. Nije mi padalo na pamet da je to uzrok mome jadu. Ali pošto sam tokom prethodnih godina više puta imala u gostima na radiju Bojanu Marković iz Plavog kruga, dosta sam znala o dijabetesu. Zapravo, dok sam bila u bolnici dve nedelje, stalno sam ponavljala sebi da se nalazim na najboljem mestu. Ono što je podmuklo u toj bolesti je što često nema simptoma, a jede vas iznutra, ali bukvalno ruinira sve organe.

Da li je dijagnoza uspela da vas poremeti?

- Jeste, ali u pozitivnom smislu. Napokon sam počela da brinem o sebi, da pratim i slušam moju divnu dr Šumarac. Zapravo to je poverenje u koje se kunem. Sve što mi kaže prihvatam kao dobro đače bez ikakvih sumnji da je to najbolje za mene. I zato se rezultati vide. Ima ljudi koji kažu "u početku nisam hteo da prihvatim insulin". To nije stvar izbora i o tome nema polemike. S druge strane, divno je što je to danas toliko jednostavno davati samom sebi, kao ispijanje vode. Ne boli, vrlo je jednostavno, a što je najbitnije, super se osećam.

Objašnjavate li to kao sudbinu?

- Čista lična neodgovornost! Nisam nikad išla na godišnje kontrole. Moja generacija ide kod lekara samo kad nešto boli, sve drugo nam je obaveznije, a zdravlje je, kao, tu samo od sebe. A nije. Fali nam zdravstvene kulture. Kako nama koji nismo išli kod lekara dok ne mora, tako i onima koji za svaku zanokticu trče kod specijaliste.

Jednom ste na svom blogu napisali da ne postoji lep razvod. Kakav je bio vaš od Slobodana Nešovića Loke?

- Dobro je da s bivšim partnerom ostanemo u dobrim odnosima, ne samo zbog dece već i zbog zajednički provedenih godina koje su bile lepe. Ne traje sve večno, odnosi treba da se neguju, nekada uspe, nekad ne. Svakako je dobro kad je razvod dogovor, prijateljski rastanak. I za to se valja potruditi.

Jesu li vam smetali komentari da ste samohrana majka ili raspuštenica?

- Slušala sam razne, ali nema veze. Sve prođe. Srećna sam što sam mogla sama da odlučujem o svojoj sudbini, da ne zavisim ni od koga, što sam naučila da racionalizujem stvari, spoznala šta hoću a šta neću. Kad napravite listu prioriteta, sve postaje jasnije.

Da li i dalje roditeljstvo na vas utiče kao bensedin?

- Miris bebe je pravi bensedin, a roditeljstvo je nepresušni buket mirisa i emocija u milijardu neobjašnjivih nijansi. Nad malim detetom imamo 100 odsto kontrolu, a onda se ona smanjuje. Tada počinju strahovi, koji nekad mogu da upropaste odnos s detetom. Najvažnije je poverenje, koje se gradi od bebećeg perioda. Decu ne smemo da lažemo ili, još gore, da radimo ono što posle zabranjujemo njima. Što bi rekla pesma: "Dete je dete da ga volite i razumete".

Kako se slažete sa sinom?

- Divno. Slušamo se međusobno. Najlepše je kad deca odrastu i počnu da traže svoju sreću, a vi pomažete da shvate da se ona ne nalazi iza ćoška, da se do nje ne dolazi preko noći, da nema pravde na tacni, da se klone zlih misli, i svojih i tuđih, da stoje iza onoga što govore a da pre toga dobro promisle, da ne postoje samo jedna otvorena vrata, da ima i prozora i da je nekad dovoljno i malo čistog vazduha da se razbistre misli. I tako...

Koje su godine najlepše za ženu?

- One u kojima se ona oseća dobro. Meni je sada, recimo, baš dobro. Znam šta mogu da pijem i da jedem i kad, nije me briga da li mi i šta ko priča iza leđa i da li priča, mogu da uđem u konfekcijski broj iz vremena gimnazije. Kad sam sredila šećer, kosa mi je dobila novi sjaj, bolje se osećam. Tegobe koje sam imala prolaze. Toliko razloga za stvarnu sreću!

Ivan Ercegovčević/ foto: Stefan Jokić