NIJE IMALA VREMENA DA GA OŽALI! Troje dece, dugovi do guše, krediti, socijala a jednu Luisovu stvar nije mogla da skloni

U petak se navršava devet godina od kada je poginuo 31. jula 2011. godine u saobraćajnoj nesreći kod Feketića u 59. godini Ljubiša Stojanović Luis.

Iza njega je ostala neutešna Silvana Stojnić, njegova nevenčana supruga, koja je morala sama da se snađe sa troje male dece.

Andrej, koji je tada imao osam godina, Sergej koji je bio šestogodišnjak i najmlađa Ela, koja je imala samo dve i po godine, ostali su bez oca u trenutku kada im je očinska figura najviše trebala, ali za Silvanu su prave muke, tek posle nešto više od godinu dana od Luisove pogibije, počele.

-Ja se sad ježim kad treba da se vratim tamo. Kad bi trebalo to da napišem sve to ne znam kako bi to izgledalo, niti bih znala šta, gde i kako. Mi smo živeli jedan potpuno normalan život, nismo imali nikakve skandale, neko bi rekao da smo živeli savršeno. On je bio vanzemaljac, on je imao taj nivo svesti, poimao je život, kakva je bila njegova filozofija, kako je on živeo. U ženi uvek postoji neki momenat kad ona želi da promeni nešto kod svog čoveka, ali kad počne da ga menja, počinje da ga gubi. Ja sam njega prihvatila takvog kakav jeste. To su neke tako glupe stvari. Sad kad se setim iz ove perspektive, to je bilo tako benigno, a ja o tome sad razmišljam. Sad kad slušam nečiju tužnu priču o dečku ili o mužu, razmšljam koliko je to nebitno, koliko je bitno da je on tu, da je uz tebe, da je uz tvoju decu, da deca imaju oca, da imaš podršku, nije važno šta je on tog momenta rekao, uradio, ili nije čuo šta si ti pomislila. Nakon njegovog odlaska, ja sam tek posle treće godine od njegovog odlaska sklonila njegov peškir, njegovu četkicu za zube, jer mi je prijateljica rekla da to prelazi u patologiju. Ali, ja nisam bila spremna za to. Ja sam mislila, kad sklonim njegov peškir, to znači da se on ne vraća. Meni je i to bila neka podrška. Kad god je trebalo da idem negde, nešto da rešavam ja sam uzimala njegov parfem, naprskam se, da ga osetim kad god se okrenem jer ja onda znam da je on tu i da ću to da prevaziđem, lakše, brže i bolje. Meni je to tog momenta bila slamka za koju sam se ja držala", pričala je ranije Silvana svoju priču.

Ona je tada istakla da su joj naši običaji oko sahrane, godišnjica, polugodišnjica i ostalih obeležja mnogo pomogli da zaokupira pažnju i ne oseća bol.

-Nisam prošla taj proces žaljenja. To sam tek sad osvestila, meni je mama preminula, nisam se ni okrenula, i tad sam otvorila pandorinu kutiju, krenulo je da izlazi sve, sve što sam sa Ljubišom potisnula, jer sam tad morala da idem napred. Mi smo 4. avgusta obavili sahranu, a moja deca su prvog septembra krenula u školu, neko u školu, neko u vrtić i ja sam samo nastavila da „jašem“. Gde ja stadoh ti produži, ali ja sama, odvozi, dovozi, razvozi, škola, vrtić, sport, engleski, to je jedna ozbiljna logistika za jednu ženu. A da ne pričam da sam potpuno stala s mojim poslom, jer nisam mogla da ga vodim, jer bi onda trpela deca. Ostala sam u dugovima, kreditima, održavanjima, njegov auto, moj auto, auto na lizingu. Neko ti tek tako izvuče tlo pod nogama, a to samo život ume da napravi takav scenario. Ti ostaneš ni gore, ni dole, dok se tu snađeš, nemaš svest o tome, ne znaš da je on otišao, da neće da se vrati nikada, znam da je tu, osećam sve će da bude dobro, ali nemaš još svest. Onda u tih prvih godinu dana polako spoznaješ, meni je trebalo i duže. Ti naši običaji su toliko dobri, okupiraju ti pažnju i svest, imaš 7 dana, pa 40 dana, ja sam fokusirana, treba da organizujem popa, treba ovo, treba ono. To je ogromna trauma za organizam, ali baviš se nečim, rešavaš, organizuješ to 40 dana, pa šest meseci, pa godinu dana, i onda tako godina prođe u rešavanju tih stvari i da tebi malo vremena da udahneš vazduha. Ali meni je to mnogo brzo prošlo, nisam imala vremena da udahnem jer su mene deca preokupirala, ja tu pauzu nisam imala. Onda kad je prošla prva godina, spomenik i sve to, kad sam sve rešila i završila, pa kad sam se okrenula i kad sam videla koliki komad puta sam odvalila sama, onda sam rekla sebi: „Hajde sad malo da zakočiš jer ako nastaviš ovako ostadoše ti deca siročad“. Nisam mogla da postignem sve, onda sam polako neke stvari skidala. A da ne pričam o finansijskom momentu, to više veze s mozgom nije imalo. Išlo je to još nekako, ali ne možeš da proizvedeš toliko novca- rekla je Silvana.

Međutim, tek te 2013. Luisova udovica naizlazi na ogroman problem, finansijske prirode. Ona je ostala potpuno bez primanja, sa troje male dece, računima, troškovima i dugovima, a na kraju je preživljavala od socijalne pomoći.

-Tako je teklo do 2013. kad sam shvatila da ja pozajmljujem pare da bih isplatila plate u mom poslu, onda sam to stavila na čekanje. To je bio bio oktobar 2013. kad sam ja ostala bez ikakvih primanja, nemam ništa. Imam troje dece, dugova do guše, kredite, lizing, auto kome ističe registracija... Ja sam ostala i bez auta u jednom momentu. Četiri meseca pred kraj 2012. ja sam vozila neregristovan auto, nisam imala za registraciju, vozila sam „krajslera“ identičnog onom u kom je on nastradao. Kad sam zaključala 31. decembra auto, jer je deci bio zimski raspust, tad sam rekla: „Ja do 20. januara moram da imam neki auto“. Bila sam pod stresom. Jednom me zaustavila i policija, ja sam mu dala Ljubišin CD, pokazala mu njegovu ličnu kartu i zbog toga me čovek pustio, mogao je u zatvor da me stavi. To je bio jedan period, kad sam se ja osvestila, a za to mi je dugo trebalo, i shvatila da sam ja socijalni slučaj. Znaš koliko je to teško? Uvek je to neko drugi tamo. Ja nisam imala primanja, slala mi je sestra, kuma, moji roditelji koliko su mogli, kako naiđem negde na nekog poznatog oni mi daju neki novac za decu i ja sam od toga živela, faktički. Ja to nikome nisam pričala. Sad mogu da pričam jer sam to prevazišla, sad sam dobro, sad sam u potpunom plusu. Onda sam tražila pomoć od države, taj dečiji dodatak. Dobila sam taj dečiji dodatak koji je za troje dece tada bio 9.900 dinara, ja sa tim parama nisam znala da li mogu da živim tri dana. Plaćala sam samo ono što je nužno, banka me je jurila. Zvali su me svaki dan, ja sam im rekla: „Ja se stvarno ne bahatim, nije da ja ne plaćam zato što neću, ja nemam da vam platim. Ja dobijam novac i imam opciju da od tog novca ili nahranim decu ili da dam vama ratu za kredit. Izvinite, ja biram da hranim decu, a vi po službenoj dužnosti radite šta morate“. Razvlačili smo to, uspela sam na kraju da isplatim taj dug na rate. U suštini sam bila socijalni slučaj godinu dana, onda su mi sledeće godine ukinuli i taj dečiji dodatak. Od 2011. do 2013. dok nisam zaključala vrtić ja sam bila u tom nekom emotivnom procesu, tugovanju, u vakumu, ali kad sam zaključala firmu onda sam dobila drugi deo, onda sam iz tog emotivnog prešla u egzistenicijalno, morala sam da nađem način kako da prehranim porodicu. Ja sam u tom trenutku razmišljala kako da pobegnem što dalje odavde, ja sam bila spremna da odem negde u šumu s mojom decom, jer više nisam znala šta pre da "hendlujem". Ja uopšte ne znam kako sam preživela. Meni su moji slali luk, slaninu i prašak za veš. 2015. godine, bio je raspust, jedva sam ga dočekala da ne moram više da razvozim, dovozim i trošim benzin, dočekala Novu godinu i Božić sa decom, nigde nismo išli, da bih jednog dana ustala i shvatila da bukvalno nemam ni dinara, nisam imala da odem i da kupim hleb i mleko. Nama je slava 13. decembra, Sveti Andrej Prvozvani, nikad nisam preskočila da je napravim. Mi smo slavu slavili tako što bi neko došao sa pitom, drugi prijatelji donesu ribu, treći naprave sarmice, mi to tako napravimo, sednemo, sviramo i podsećamo se, jedne godine smo pustili neki video materijal, pa je na neki način i Ljubiša bio sa nama. Onda ti prijatelji daju deci neki novac, ja pokupim ono krupnije, njima ostavim siću. Tada, tog prvog januara kad sam ustala i shvatila da nemam za hleb, Andrej mi je rekao: „Mama imam ja 500 dinara, mogu da odem da kupim“. Sutra mi Ela kaže da ima i ona, onda mi je dala za deterdžent, nisam imala sa čim mašinu za veš da uključim. Morala sam da kupim prašak od 2 kilograma, jer je onaj od 3 kilograma koštao 600 dinara, a ja sam imala 500. Zajmila sam novac da bih preživela. Ali čovek preživi, čovek nije svestan koliko može da izdrži."

Za porodicu Stojanović-Stojnić 2015. godina je bila prekretnica. Silvana nadljudskim naporima uspeva da povrati svoj privatni biznis, vođenje vrtića i predškolske ustanove, i od tada za njih počinju bolji dani.

"Ja sam tako živela do 2015. godine. Onda je grad dao subvencije za predškolske ustanove, tada se desio potpuni prekret kod mene. Sklonila sam sve od sebe jer smatram da informacija koja je meni potrebna, do mene će da dođe. Fokusirala sam se na posao, vrtić i predškolska ustanova su tad bili u blokadi, ali ja sam pozajmila pare i odblokirala sve to ponovo, uključila struju u vrtić. Ja sam upisivala decu u vrtić, a unutra mi je bila isključena struja, to niko nije znao. Sada sam neko ko ima privatnu predškolsku ustanovu, ko ima preko stotinu dece upisane, potpuno sam zadovoljna time kako radim, kako živim, ne bahatim se, živim kao svako normalan, ulažem non-stop u posao, mada ja to ne shvatam kao posao jer sam ja to ceo život želela. Ceo život sam želela da se bavim decom, oni su jedna energija koja te crpi, ali te i puni. Ja sam jedna zadovoljna žena, deca su mi super, to sve naravno može bolje, ja stalno pričam, ali trudim se da ih ne sputavam, želim da budu potpuno svoji. U tom smislu sam zadovoljna potpuno, prošla sam jedan dug period od 8 godina, to je put od sto milja. Kad život ovako dovede čoveka do ovakve neke tačke, doživiš toliko spoznaja, uvida, transformacija, to ne može rečima da se opiše, ne mogu to sve da prepričam. Puštam da mi se život dogodi, kao što i decu ne želim da kalupim, sapleteš se, padneš, pa šta, kad sam ustala posle onoga ne znam posle čega ne bi. Što sam više takva da pustim i dopustim, tako sve laganije teče. Kroz sve te faze koje sam prošla, ja ne znam kako još ne pužem. Ali sada kapiram Ljubišu, jer je on ovako živeo, pustio da mu se život dogodi. On ode ujutru, kaže ide negde, a kad se čujemo on na pedesetoj strani, vrati se sa pijace sa pet kila jabuka, kaže: „Dali mi ljudi, što da im ne učinim, da im krene dan“, oni mu uvale, ali on je tako živeo. Ja sada tako živim. Moj otac je pet godina stariji od Ljubiše, on će da ode sa ovog sveta, a sagledao život nije iz druge perspektive. Ljubiša je stvarno bio jedinstven, autentičan i poseban. Sad kad pričam o njemu nemam tugu i težinu, jer pričam o figuri koja će još dugo da postoji i traje", završava Luisova udovica priču i ističe da pored svih nedaća koje su je snašle ipak ništa ne bi menjala i ponovo bi proživela sve isto sa svojom najvećom ljubavi u životu.

kurir.rs/alo/puls