ŽIVOTNA PRIČA BANETA OBRADOVIĆA: Estradni menadžer TRI puta UMRO - u VOJSCI, kanjonu MORAČE i od KORONE!

Pre nekoliko meseci bukvalno sam jedva preživeo. Korona je u pitanju. Lekari su mi davali samo 20 odsto šansi da ću ostati živ. Hvala svima koji su bili uz mene, lekarima, porodici, prijateljima... Prošlo je. Ne ponovilo se.

A moj život je počeo ovako: 10. jula u pet sati i dvadeset minuta ujutro, jedne godine u prošlom veku, rodio se jedan predivan, predobar, pametan, lep čovek. Rak u horoskopu. E, to sam ja, Bane Obradović.

PRVA TUČA U ŽIVOTU

Odrastao sam na periferiji Beograda, u Padini - u zemljanoj ulici s puno različitih prizemnih kuća, ogradama od žica ili dasaka, takozvanih taraba. Sve komšije su znali jedni druge i živeli su u tom sokaku kao jedna veća porodica. Svaka tužna ili radosna vest delila se zajedno. Kad bi nekome stigao ugalj za zimu, komšije s lopatama u rukama pojavile bi se odmah da pomognu. To naselje, kako su ga tada zvali, bilo je divlje, opkoljeno šumom i kukuruznim poljima, do prvog asfalta imalo je da se ide dosta.

Radovali smo se kad je dovedena kanalizacija, vodovod, ulična rasveta, kada je asfaltiran put. S nestrpljenjem smo u večernjim satima čekali domaće serije: "Pozorište u kući", "Vruć vetar", "Kamiondžije", novogodišnji program... A svakoj novogodišnjoj čestitki radovali smo se kao premiji na lotou.

Prvi drugovi bili su mi deca iz ulice: Peca, Sava, Boban, Žuća, Gopa, Steva, Beli, Neša... zajedno smo igrali fudbal na maliće, klikere, žmurke, odlazili u druga naseljena mesta, maštali o boljem sutra. Sećam se da smo često vozili bicikle, od kraja do kraja ulice, neko "poniku", neko kao ja "tomos mini". Jednom mi je zadnja guma dobro ispustila, stao sam uz komšijinu ogradu i razmišljao kako da je napumpam, ili ako se pocepala, kako je okrpiti. U tom trenutku pozadi na korpu seo je, sad već pokojni, drug Žuća.

Zamolio sam ga da se skloni i ustane. Nije hteo. Guma je bila već skroz legla. Skočio sam na njega i potukli smo se. To mi je bila, mislim, prva tuča u životu.

DRUGORAZREDNO DETE

Živeo sam u kući sa ocem Miloradom, majkom Stojankom i sestrom Slađom. Ta kuća je u početku imala dve prostorije, dnevnu i spavaću, da bi se vremenom dograđivalo. Moja prva soba bila je preuređeni špajz. Otac je radio u "Pekarskoj industriji", kao radnik, a majka u štampariji "Naučno delo", kao radnik - prava radnička porodica. Kao dete skupljao sam značke, poštanske markice, stripove, salvete, sličice... i to čuvam i dan-danas. Igranje šaha i karata po dvorištima bilo je često.

Svih osam razreda osnovne škole završio sam u školi "Zmaj Jova Jovanović", išao sam u VIII/3, u naselju Braće Jerković. Od moje kuće do škole dosta se pešačilo zemljanim putem, zatim kroz šumu, preko livada i deo je bio asfaltirani put. Teško je bilo kad bih se kući vraćao po mraku, obuzimao bi me strah, a ponekad su me i psi jurili, mnogo puta bih plakao.

Bilo je, bogami, trčanja, to jest pravog bežanja od čopora. U školu sam išao redovno bez obzira na zimu, sneg, kišu, udaljenost. Mi iz naselja Padina bili smo "drugorazredna deca" kad smo dolazili u školu, razlika u oblačenju, blato na cipelama, nedostatak džeparca, sama istina da nismo sa asfalta na razne načine pravila je crtu sa decom koja su živela oko škole. Bilo je zadirkivanja.

Ponekad bismo nosili duplu obuću, pa prljave cipele od blata sakrivali u žbunje, da se opet preobujemo kad se vraćamo. Takav je život bio. Rano sam počeo da idem na fudbalske utakmice. Navijam za Crvenu zvezdu. Sa Zvezdom sam prošao celu Evropu. Bio sam 1991. godine u Bariju, kada smo postali prvaci Evrope.

RUŽNE VESTI IZ VOJSKE

Vojsku sam služio 1985/86. godine u Vrhnici, pored Ljubljane. Dvanaest meseci. Tenkovska jedinica. Bio sam "pamista", protivavionski mitraljez. Kući sam došao prvi put nakon sedam meseci. Nije bilo lako. Prvi put sam bio tako dugo odvojen od porodice. Dugo me je pozitivnim držao ispraćaj u vojsku. Dok sam bio u vojsci, desio se i jedan problem. Mojoj porodici je neko telefonom javio da sam poginuo.

Prostim rečima, neko se šalio, ali to je poprimilo velike razmere, jer tada nije bilo mobilnog da se odmah proveri, a moji kad su zvali kasarnu da provere, nisu me mogli dobiti, niti moju jedinicu, jer smo bili van kasarne na vojnoj vežbi u šumi, ali i to je prošlo... Ima jedna anegdota iz vojske koju pamtim. Često smo po smenama stražarili.

Bilo je to isto van kasarne. Kad bi smena bila preko dana, nekako i prođe, ali kad dođe gluvo doba noći, nije svejedno. Moje stražarsko mesto bilo je tačno pored table na kojoj je pisalo "teritorija medveda". Kad me patrola dovede i ode, ja se lepo popnem na drvo i na njemu budem ta cela dva sata smene stražarenja. Toliki je bio mrak da kad bi nešto šušnulo, ne bih znao sa koje strane se čuje i kad nešto nailazi, da li je medved ili kornjača, pa da ne bih reskirao, ja bolje na drvo.

PRVI POSAO

Nakon vojske, 1987. godine, počeo sam da putujem do Trsta s najboljim drugom Goranom Andrejićem i donosim garderobu. Cilj je bio kupiti što jeftinije, prodati skuplje. Po povratku sa jednog puta kroz Hrvatsku sam se isprevrtao u "fijatu 127 sport", mesto Kapela kod Nove Gradiške. Polomio sam ključnu kost i bio više dana u bolnici. Moje prve organizacije događaja bile su u noćnim klubovima. Bio sam menadžer u najboljim i najelitnijim klubovima 1989/90. godine. Prvo u "Luvu" i "Taš klubu 202" u Beogradu, a zatim u "Ekskaliburu" u Pančevu. U to vreme bio je prestiž ući u te klubove. Dolazili su ozbiljni gosti, pevači, sportisti, političari, biznismeni, žestoki momci... svi oni koji imaju para. Utrkivali su se ko će više potrošiti i sesti u prestižniju ložu.

U "Luvu" sam organizovao žurke s Minimaksom, Big Laletom, grupom Poslednja igra leptira... Noću sam organizovao žurke, a danju prodavao kozmetiku za procenat. Snalazio sam se. Želeo sam više i osmislio sledeće: organizovao sam žurke pod nazivom "Veče sreće". Gosti su plaćali konzumaciju na ulazu i za to dobijali piće, program i potencijalno bili dobitnici neke nagrade, a gazde puniji lokal.

Mnogi posetioci to nisu ozbiljno shvatali, već su u onoj gužvi drugima lepili na leđa te nalepnice, a kad bi počelo izvlačenje nagrada, tražili bi po mraku gde je osoba kojoj su zalepili na leđa svoju nalepnicu, na kojoj je broj i njihova potencijalna nagrada. Nagrade su bile uglavnom paketi kozmetike. Tako da sam ja imao procenat od prodaje pića u lokalu i procenat od prodaje paketa kozmetike. Nikome nije bilo jasno kako prodam tako puno kozmetike. Uzimao sam startnu konzumaciju gostiju, da obezbedim poklone - a to je bila kozmetika.

MAG RADE MIRKOVIĆ

Za mene je tada čuo mag estrade i ugostiteljstva -Rade Mirković. Ponudio mi je da budem menadžer u "Taš klubu 202". Prihvatio sam. Klub je bio veći, s više VIP gostiju i loža. Ističem da dok me Rade nije pozvao, ja u taj lokal nisam mogao ni da privirim. Redari i pravilnik bili su rigorozni. Mnogi poznati bi i po dva sata čekali da uđu. Tada sam se zarekao da ću u "Taš klub" ući kad-tad, i to na velika vrata, što se i desilo.

Počeo sam da radim. U klubu bih bio obučen u odelo s kravatom, a u ranim jutarnjim časovima, kad bih napuštao lokal, od Taša do Slavije, gde sam hvatao autobus za kući, skidao bih kravatu, a kad uđem u bus, i sako, jer su u busu bili sve radnici koji su išli na posao, a ja obučen kao za svadbu, bio bih kao vanzemaljac među njima. Sve to jer nisam imao svoj auto. Rade je bio strog. Sa ozbiljnim poznanstvima. Cenili su ga svi u gradu. Rešio mi je prvi radni staž. Učlanio me u Udruženje muzičara. Ja sam pravio dobre organizacije. Para je bilo. Sećam se kad sam mu predložio da organizujem maskenbal. Rekao mi je: "Jesi li lud, gde da najvećoj eliti naredim da se maskiraju?!" Međutim, uspeo sam, ko se maskirao - maskirao se, ko nije - malo bismo ga namazali karminom po obrazima na ulazu.

Samo od te jedne večeri Rade Mirković je kupio auto, a zbog velikog interesovanja ponovo smo organizovali maskenbal. Nizale su se organizacije - izbor mis mokre majice, mis Beograda, promocija albuma Srebrnih krila, modna revija Verice Rakočević i tako dalje.

Sećam se, Boba Živojinović, tad jedna od najvećih zvezda u Jugoslaviji, mora da stoji u redu ispred "Taš kluba" da bi ušao! Takva zvezda čeka red! I pitam ja Radeta: "Izvini, zašto Boba stoji u redu?", a on će: "Pa čekaj da se napune svi separei, onda ću da ga pustim!" Začudim se, pa zašto?! Kaže: "Pa on kao faca mora da sedne negde u neki jak separe, zaslužuje, al' pije vodu... sportista, tu mi treba neko ko pije viski, razumeš?" Pričao sam to Bobi mnogo kasnije, smejao se.

Rade je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj kad je krenuo da kupi opremu za prvu privatnu televiziju u Beogradu. Evo, već 28 godina svakog januara izlazim na njegov grob s njegovom porodicom i neću ga nikad zaboraviti.

MOJE PREDUZEĆE

Posle "Taša" prelazim u klub "Ekskalibur" u Pančevu. To je bio klub - centar VIP dešavanja u Srbiji u tom trenutku. Za veče je nastupalo od dvoje do pet izvođača. Pazite, u jednom klubu, a ti izvođači bi, svaki od njih, mogao da napuni halu od pet do deset hiljada ljudi. Drugačije se živelo. Nastupa, na primer, troje izvođača, a među posetiocima oko 20 poznatih, koji se priključuju programu. Sećam se jedne večeri, organizujem veče s Dinom Dvornikom, Rambom Amadeusom, Viktorijom, modnu reviju, nagradnu igru, a u publici fudbaleri Siniša Mihajlović, Vladan Lukić, Dragana Mirković, Fanki haus bend, Đogani, Mima Karadžić... došli da se provedu. Nema pevača koji nije tu nastupao.

U to vreme registrujem preduzeće "Melos estrada", koje ove godine obeležava 30 godina postojanja. Radim modne revije. Štampam knjigu o istinitim događajima iz advokatske kancelarije Fila "Sudbine pred sudom". Organizujem koncerte. Godine 1991. postajem menadže rKebi, Fanki haus bendu, Gali, Karameli - kome izdajem prvu VHS kasetu sa imitacijama, pod nazivom "Zlatno grlo". Odjednom sam izbio jako visoko na estradnom nebu. Radio sam dosta i sa više izvođača. Neki pevači su mislili da mi je tata bogataš i da trošim njegove pare, a neki da mi je tata kriminalac. A on čovek pekar. Ceo život na estradi radio sam kako sam zamislio i očigledno je to prolazilo. Radio sam koncert Mikiju Jevremoviću u Sava centru - 13. aprila 1991. godine - obeležavanje 25 godina karijere, a kasnije i koncert povodom 35 godina karijere. U Sava centru sam organizovao preko 180 koncerata.

Kad smo organizovali taj koncert Mikiju, nije dobro krenula prodaja karata, i ja šta ću, dodam da u programu bude modna revija sa 80 manekena, kojima dam po nekoliko karata, organizujem i nagradnu igru za posetioce, a sponzori nagrada kupe određen broj karata. Nađem deset sponzora, bilo je i donatora i ono što se prodalo, napunio se Sava centar. Čak se i Miki iznenadio. Gosti su bili Petar Božović i Jova Radovanović.

FANKI HAUS BEND

U zimu 1991, 4. decembra, organizujem koncert Fanki haus bendu u Sava centru. Grupa je imala ogromnu popularnost. Dokaz za to je što se Sava centar rasprodao, a audio-kaseta nije još bila ni izašla u prodaju u PGP. Išli smo od kluba do kluba pre koncerta i ostavljali pesme FHB di-džejevima i vlasnicima, kako bi forsirali pesme i uspeh je bio zagarantovan. Iz te grupe su izašli Đogani fantastiko, Ivan Gavrilović, Slađa Delibašić, Ksenija Pajčin,Fanki Dži, Bi Free...

SINAN SAKIĆ

Počeo sam veliku turneju Sinana Sakića 1993. godine. Organizovao sam mu tradicionalne koncerte godinama u Beogradu - u hali Pinki, a kasnije na stadionu Tašmajdan. U dve godine, 1996. i 1998, organizovao sam mu dva puta stadion Taš. Oba puta je bio dupke pun. Sinan je bio veliko ime i pevač. Žao mi je što ga više nema. Ima više anegdota vezanih za njegovo ime. Na primer, dođem u Loznicu posle koncerta i donesem obračun i novac. On neće da gleda, kaže: "Ti si moj brat, ja sam zadovoljan kako je sve ispalo, zato sve pripada tebi."

Interesantno je i to kako sam pravio deo reklamne kampanje za njegove koncerte. Na primer, pustim informaciju da ga je na moru jurila ajkula i to svi objave, ili da je jedva izbegao ujed krokodila, i tako... O tome se priča i dan-danas.

VELIKI PEVAČI I VELIKI PRIJATELJI

S mnogim pevačima sam sarađivao i uglavnom su bili njihovi jubileji na estradi, koje je trebalo obeležiti velikim koncertom. Neki pevači su mi veliki prijatelji, pa je samo po sebi došlo i do saradnje kad su veći koncerti.

Istakao bih Željka Joksimovića, Lepu Brenu, Acu Pejovića, Anu Bekutu, Snežanu Đurišić, Zorana Kalezića, Dejana Petrovića, Šabana Šaulića, Tozovca, Zoricu Brunclik, Miru Škorić,Sašu Matića, Kebu...

Sa Acom Lukasom je bila saradnja na njegovim prvim koncertima u Areni, na Sajmu, u hali Pionir. Tradicionalno sam 16 godina organizovao manifestaciju YU Dani estrade, deset godina manifestaciju Oskar popularnosti, Beogradsko proleće...

ŽENIDBA

Ženim se 1. oktobra 1998. Suprugu Jovanu slučajno sam upoznao. Kebina supruga Olja bila je kuma u Obrenovcu. Pošto je Keba tog dana imao zakazano TV gostovanje, zamolio me je da njegovim kolima odbacim Olju na svadbu, a posle se vratim u Beograd - ostanem, a on ode na svadbu. Međutim, kad sam došao na svadbu, odmah sam prepoznao ljubav svog života, Jovana je šminkala mladu na toj svadbi. Uspostavio sam kontakt. Naravno, otišao sam po Kebu do Beograda, ali sam se i ja vratio. Znači, na to slavlje sam slučajno došao, Jovana je zamenjivala koleginicu šminkerku i isto slučajno došla tu. Ali život nije slučajnost.

Uzeli smo se. Naša svadba je bila sa 770 gostiju u hotelu "Jugoslavija", naravno, kum je bio Keba. Tu je bila cela estrada. Dobili smo tri sina - Vanju, Luku i Vuka. Svima organizujemo slavlje pri rođenju i krštenju, kao i slavlje za moj 50. rođendan i slavlje za suprugin 40. rođendan. Organizovao sam i zlatnu svadbu mojih roditelja - 50 godina braka. Bilo da je moje privatno porodično veselje, bilo da je koncert nekog pevača, prilazim svakoj organizaciji sto posto dajući sebe. Moguće je da zato i trajem. Bez dobre i jake porodice nema ni većeg uspeha. Za svoju porodicu bih dao sve i u svakom slučaju išao do kraja, sto posto. U braku sam 22 godine, od toga sam 11 godina živeo s porodicom na Medaku, Padina, a sledećih 11 godina na Bežanijskoj kosi.

ŽELJKO JOKSIMOVIĆ

Kad smo se Željko i ja upoznali, on je imao menadžera Gorana, ali su oni tezgarili, pevali po lokalima. Ja sam odmah radio velike stvari, čim sam počeo da radim ovaj posao. I, jedan dan, dođe Željko kod mene, ovde u kancelariju, sa svojim menadžerom. On se tad tek bio pojavio na estradi i posle nekoliko meseci videlo se da razbija lokale i hoće čovek turneju. Oni su došli da me pitaju da im ja to radim. Okej. Ja mu napravim 38 radnih dana, sve dan za danom, bilo je to pre 19 godina. Kad se završila turneja, opet je došao s menadžerom i kaže mi: "Posle ove turneje ja sam kupio stan. Prezadovoljan sam organizacijom, turnejom, posetama, tvojim radom. Možeš li ti da mi budeš menadžer?"

Rekao sam mu da je to za mene neprijatna situacija, jer me pita to pred svojim menadžerom. A Željko ozbiljan kaže kako je već pričao s njim i da se on slaže. Rekao sam, ako to prihvata Goran, hoću. Željko je tada već imao velike hitove, "Telo vreteno" i ostale... Gazio je. Slično mi se desilo i sa Acom Lukasom. Imao je jednog menadžera i posle nekoliko meseci dođe i pita me da li bih sarađivao s njim. Da mu ja budem menadžer. Prihvatio sam i to. U dva navrata smo sarađivali. Sa Željkom Joksimovićem ekskluzivno sarađujem 19 godina. Osim poslovnog odnosa, privatno smo dobri prijatelji, a i dupli kumovi. Ja sam venčao Željka i Jovanu Joksimović, a Željko je krstio mog najmlađeg sina Vuka. U svakom trenutku smo spremni da pomognemo jedan drugom. Ceo svet smo obišli poslovno. Od Amerike do Australije. Nismo bili u Mongoliji. Velike uspehe smo postigli timski. Na Evroviziji u Turskoj 2004. Željko je osvojio drugo mesto u Evropi s pesmom "Lane moje", a u Azerbejdžanu 2012. osvaja treće. Željko je veliki umetnik. Čovek koji je velika zvezda, a biće i još veća. Od mnogobrojnih koncerata izdvojio bih koncert na stadionu u Skoplju sa 60.000 posetilaca, toliko je prodato karata. To je najveći koncert koji sam organizovao u životu. I najveći u Željkovoj karijeri.

PAD U PROVALIJU

Po povratku sa jedne turneje po Crnoj Gori 2001, dok sam vozio iz pravca Budve, doživeo sam saobraćajnu nesreću, tako što sam svojim džipom upao u kanjon Morače, na 115 metara dubine. Imao sam veliku sreću da preživim - dok se džip prevrtao ka dnu provalije, nije se zapalio, nije pao na mene kad sam ispao pri dnu. Sreća je da su nas ljudi iz drugih automobila videli kad sam padao u provaliju, pa su se zaustavili da pomognu, inače bismo moj saputnik Darko Vesković i ja ko zna kako završili to putovanje.

Bio sam u bolnici u Podgorici.

SARADNJE

Interesantno je da u udruženju u koje sam se učlanio 1990. godine kasnije, 2003. godine - na preporuku pokojnog Mileta Bogdanovića - postajem predsednik. To je Udruženje zabavne i narodne muzike. Ne bih nikog da izdvajam posebno, ali Riblja čorba je skup najboljih legendarnih imena iz bivše Jugoslavije s kojima sam radio. Hitovi su im za sva vremena. Trajanje za svako poštovanje. Tiraži o kojima ne treba ni trošiti reči. Ljudi sa poštenim obrazom, kao ruski nosač aviona. Ljudi koji se retko sreću. Radili smo nekoliko uspešnih koncerata u Sava centru, pod nazivom "Čorba se čuje i bez struje".

Radim sa Anom Bekutom tradicionalne koncerte u Sava centru, evo, već deset godina. Lepoj Breni sam organizovao poslednje četiri Arene, bilo je prepuno svaki put. Sve velike koncerte u karijeri Ace Pejovića ja sam organizovao. Halu Pinor, tri Arene. Zadovoljan on, zadovoljan ja.

ZASTUPNIK TOME ZDRAVKOVIĆA

Poslednjih deset godina zastupnik sam lika i dela Tome Zdravkovića, sklopio sam takav dogovor s porodicom.

Jednog dana pozove me Goca, supruga pokojnog Tome Zdravkovića. Ona i sin žive u Torontu, a ćerka u Amsterdamu. Pita me da li bih bio pravni zastupnik lika i dela Tome Zdravkovića. Napravio sam koncert 25 godina sećanja na Tomu u Arenu, to je jedan od mojih najboljih koncerata, sa 28 pevača. A ima jedno tri godine, ja Željku kad god smo na aerodromu, kad god putujemo, ja mu pričam: "Toma Zdravković, Toma Zdravković... mogao bi film..." Nekad me sluša dva sata, nekada sedam minuta. Posle tri godine spominjanja, on kaže: "Pa znaš šta, nije loša ideja da napravimo film o Tomi Zdravkoviću!" I ja kažem: "Majke ti?!" On je pozvao Dragana Bjelogrlića i šta imamo da pričamo više.

BOLEST

Ove godine, od marta, svetska neman napala je čitav svet. Korona. Nije zaobišla ni Srbiju. Ni mene. Bilo je teško. Na početku bila je visoka temperatura 39,2, groznica i sve me je bolelo. Počeo sam sam sebe da lečim. Pregled na Infektivnoj klinici pokazao mi je put za bolnicu, u kojoj sam bio 23 dana, na pulmologiji u intenzivnoj nezi. Bezbroj infuzija, vađenja krvi, popijenih tableta, snimanje rendgenom, bezbroj neprospavanih noći. Teška upala oba plućna krila. Bezbroj priključenih cevčica i kablova koji su na meni za merenje pritiska, tri braunile, dve za kiseonik, kateter, merenje saturacije, 23 injekcije u stomak. Nisam znao kad je dan, a kada je noć, koliko je sati. Lekarima i sestrama video sam samo oči, jer su u skafanderima.

Nikada neću zaboraviti gasno vađenje krvi. Bar je mene puno bolelo. Prošlo je. Ne ponovilo se. Zahvaljujem svima koji su mi na ovaj ili onaj način pomogli, a posebno izdvajam Batu Gašića. Veliku snagu dalo mi je pismo koje mi je poslala supruga Jovana.

BUDUĆNOST

Sebe u budućnosti vidim sa svojom porodicom - suprugom i tri sina, složni oko svega, do kraja života, da uživamo. Naravno, da tri sina imaju svoje porodice i da se s njima slažu.

Evo i ovo da kažem: kroz moje ruke su prošli milioni, i maraka i evra, a ja i dalje igram loto. U koji god deo sveta da odem, uplatim po tiket. Kad sletimo na neki aerodrom, ja odmah gledam oko sebe, a Željko me samo pita: "Šta gledaš, gde ima loto da uplatiš?!"

Kurir/Jelena Stuparušić/Foto: Tamara Trajković