ŠEKI TURKOVIĆ NIKAD ISKRENIJI: Živim od 23.000 dinara penzije, a u Americi sam vozio KOMBI!

Posle duže medijske pauze i boravka u Americi, gde se bavio vožnjom kombija i dostavom pošte, Šeki Turković se vratio u Srbiju. Mi smo ga zatekli na snimanju jedne emisije, a on je za Kurir otvorio dušu i ispričao sve o životu u dalekoj zemlji, razgovarali smo i o koroni, stanju na estradi i njegovim daljim planovima.

- Nema ništa u Americi, tamo su tezge groblje kao i ovde, nema ništa. Došao sam u Srbiju jer sam mislio da ću se ovde ubiti od posla u julu, avgustu i septembru, malo tezgice, malo vašari. Međutim, sve je otkazano. Estrada je poginula, mi smo poginuli! Država neće da nam dotira ništa. Jadni smo mi. Ja sam ovde kao u penziji, imam 23.000 dinara. Imam 67 godina, preko 40 godina radnog staža.

Šta vas je navelo da sve ostavite i odete u Ameriku i kažete kao što se pričalo: "Doviđenja, Srbijo"?

- Čuo sam i ja za te priče da sam to rekao. To je pogrešna informacija, nisam to sigurno izjavio. Srbiju volim najviše na svetu, to je moja domovina, rođen sam tu i cela moja familija. Godinama sam imao turneje u Americi, imao sam radnu vizu, plaćao poreze, tako da sam imao pravo na američku penziju, sve sam po zakonu radio. Ako tamo ne plaćaš takse - nadrljao si. I dalje tamo plaćam porez i čekam da dobijem njihovu penziju, ali vraćam se u Srbiju! Ja bez nje ne mogu, volim ovaj narod i druženje s mojim prijateljima.

Kako je izgledao vaš život u Americi?

- Mikrofon tamo nisam ostavljao, sve vreme sam pevao. Kad nije bilo tezgi i zabava, supruga i ja smo sedali u veliki kombi koji smo kupili. Sad ne. Radili smo isporuke. Amerika je takva, ako ne radiš, spakuj kofere i doviđenja. Nisam se stideo nikakvog posla tamo. Ne kradem, ne lažem, ne varam.

Zašto ste se odlučili da se bavite vožnjom?

- Zbog toga što ništa drugo ne umem da radim. I tu su mi prijatelji pomogli, uz njihovu pomoć sam se odlučio za to. Bavio sam se vožnjom godinu dana, pa sam odustao.

Šta ste prevozili?

- Svašta, poštu, pakete, bio sam dostavljač. Ništa nije teško kad mora da se radi. Ustajao sam u zoru, palio kombi, išao za Čikago 60 milja, potrpao sve pakete. Posle se moram vraćati kući i tako stalno. Dnevno sam prelazio oko 300 milja, to je negde oko 450 kilometara. I tako tri godine bez prestanka, i supruga i ja. Posle smo imali udes, nismo mi bili krivi, pa smo odustali od toga. Vratio sam se pesmi, pa došla korona. Videćemo šta ćemo dalje.

Da li je pevačima, posebno starijoj gardi, ovde toliko loše i nema posla da moraju otići daleko od domovine?

- Kolege iz moje generacije moraju biti svesni da se ne možemo celog života baviti pevanjem. Dolaze nove, mlade snage koje predivno pevaju. Moja publika mene zna po dobrom ponašanju i hitovima. Grlo me još služi odlično, tako da ima posla, samo nas je sad korona načisto upropastila.

Pomenuli ste više puta koronu. Kako se osećate?

- Ne osećam se nikako. Nema posla. Najbitniji su zdravlje i sloboda. A mi nemamo slobode, ograničeno je vreme za restorane, moramo svuda nositi te maske. Sve me to nervira.

Svaka devojka koja je bila u nekom rijalitiju sada je "pevačica". Šta mislite o tome?

- To je mnogo bledo, mlaka pegla. Često gledam rijalitije, i sam sam bio na "Farmi" 2013. godine. Ali da se svi bave pevanjem, to ne ide.

Šta novo pripremate za svoje obožavaoce?

- Jedna pesma bi trebalo uskoro da se pojavi.

Kurir.rs/ Aleksandar Panić/ Foto: Printscreen