TAJNA USPEHA JEDNE PESME: Samo je Tozovac znao ko je MILE S LAJKOVAČKE PRUGE, ostali samo nagađaju

Predrag Živković Tozovac preminuo je 85. godini od posledica korona virusa.

Zabavljač je po pravilu i čovek s više lica. Pošto je okrenut publici i publika je u centru svega, on nudi ono lice koje je najsvidljivije, koje donosi uspeh, povlačeći svoj pravi karakter i unutarnji svet do nevidljivosti. Zabavljač publiku razveseljava, ali i umiruje, potvrđujući im da je njihov svet na mestu i neupitan.

Kroz istoriju pak, o čemu piše i sam Šekspir, zabavljači su znali da izađu na tren iz „svoje kože" i, voljno ili instinktivno, bez razmišljanja, izađu na scenu gestom koji, ne izlazeći iz svoje oblande bezopasnog i neprovocirajućeg, može da zatrese stvari i otvori neke tajne kanale kakve ponekad ne mogu ni najcenjeniji dramatski tumači, oni s težinom, dosledno seriozni.

Pre sad već dosta godina, a koju godinu nakon raspada svega, bio je onaj, nažalost delom nevoljno komični, pokušaj imitacije svetskog pevačkog i estradnog fenomena zvanog „Tri tenora" (Pavaroti, Domingo, Kareras), kada se neko setio da napravi slično i ovde: tu su kao „tri majstora" nastupili Cune, Miroslav Ilić i Tozovac.

U podsećanju sada na njihove nastupe, javlja se i ukazuje odnegde u analogiji, druga i drugačija trojka pevača i zabavljača, s druge strane sveta. Javlja se u sećanju ne bez razloga. Frenk Sinatra, Din Martin i Semi Dejvis Džunior, nakon vladavine pedesetih i šezdesetih, u Las Vegasu, gde su stolovali i gde je dolazila čitava Amerika da ih vidi, okupili su se osamdesetih, da još jednom pokažu što je preostalo od njihove vokalne i performerske magije.

Tri izvođača kod kojih je bivanje na pozornici delovalo prirodnije nego kod svih drugih, bez konkurencije - mogli su satima da pevaju, pričaju šale, improvizuju, ali i da piju, puše, mešaju koktele. Semi Dejvis, jedini crni čovek među trojicom, a najviše od trojice markiran kao performer s najviše veština, all-round zabavljač, koji je već u detinjstvu postao profesionalac, virtuozni plesač, step-denser, kao i jedini od trojice koji je pored sjajnog glasa bio i multinstrumentalista. Uopšte, i ponovo za razliku od druge dvojice, Semi je bio histrionska pojava koja je veselim svingovanjem i pevanjem najrazličitijih žanrova dizala atmosferu, uvek u povišenom tempu i intenzitetu.

No, u jednom bi trenutku na nastupima prekinuo takvu nabijenost, smirio atmosferu, seo i otpevao svoju „trejdmark" baladu: Mr. Bojangles - pesmu o ostarelom crnom zabavljaču, s tekstom na gramatički „nepravilnom", „niskom" crnačkom dijalektu.

Veliki, merkurijalni izvođač odigrao bi svaki put ulogu u toj pesmi, prošavši kroz nju i vlastiti životni put. I koliko god bio uspešan, pevajući na najskupljoj pozornici na svetu i ženeći se plavušama - u dužini trajanja pesme sveo bi sebe opet na malog crnog dečaka koji na ulici igra za bakšiš. Iako je igrao lik iz teksta, s distancom, uloga je bila suviše blizu njegovoj vlastitoj koži.

Na svakom koncertu događalo se isto: polovinom publike širila se nelagoda, onom polovinom koja bi shvatila o čemu se radi, dok se druga zadovoljno smešila kao da nije ništa posebno na stvari - drugim rečima psihološki odbijajući poruku pesme. Veseli zabavljač, pokazavši svoju drugu stranu, naličje svega, poslao je svaki put poruku mnogostruko jaču od dramatskog pevača kakav je bio njegov drugar i partner na sceni - čovek poznat kao „The Voice", „Glas".

U sasvim drugačijoj, radikalno drugačijoj, ali ipak u dalekoj, sitnoj, maglovito podudarajućoj tački, misao se neočekivano vraća na Tozovca. I on je kao dete svirao harmoniku, naučio da svira trubu i udaraljke, s deset godina već je po svadbama zarađivao za familiju - nakon što su mu Nemci streljali oca. (Kako to nismo onda znali? Sedamdesetih, recimo, kad je bio na vrhuncu? Od čega su nas to čuvali, mediji i institucije?)-

Do prve muške zrelosti bio je potpuno formiran muzičar, najpre instrumentalista koji prati druge, a onda tek pevač. I potpuni profesionalac: od onih muzikanata koji u trenu mogu da otpakuju instrument ili stanu pred mikrofon, na niskoj bini, u ćošku restorana ili kafane gde je mesto za orkestar - ili u Domu sindikata, skoro svejedno.

Kad je počeo da snima, na prvim pločama čujemo već opuštenog čoveka od zanata, pevača bez naprezanja, u tonalitetu skoro govornom - „peva kao da govori", što bi se reklo - srednjeg raspona i u takvim istim tonalitetima, s glasom zanimljivog „suvog" tona, s nečim nasmešenim, potpuno lakim, gotovo podsmešljivim.

Te su ploče - singlovi - srbijanskog stila, šumadijskog i zapadnosrbijanskog, pokoja bosanska pesma, pokoja ciganska, i prve novokomponovane. U glasu mu se već tada čuje kilometraža i potpuna sigurnost. Govorilo se da zna na hiljade pesama, i da ih samo Cune i već zaboravljeni Mile Bogdanović, takođe kafanac od iskustva, znaju toliki broj.

Radio je solidne ploče, pevajući tim svojim glasom i stilom dotad već prepoznatljivim, nastupao svuda i neprestano. Ali ranih sedamdesetih nešto se promenilo. To je postala odjednom neprekinuta serija velikih, potpuno neusiljenih, prirodnih hitova: „Mirjana", „Oči jedne žene", „Vlajna", preko koje je u mejnstrim uveo i vlaški melos, „Donesi vina krčmarice", „Siromah sam, al volim da živim", duhovita i lascivna „Mađarica" („tudom tudom"), „Ti si me čekala", „Prazna čaša na mom stolu" („iz te čaše ti si pila").

Sve do jedne klasici, kao što se vidi, odavno i sve do danas, kafanski i narodni - neupitni, nesrušivi klasici srbijanske pesmarice.

Vremena su bila komplikovana, te sedamdesete godine, s mnogo nivoa, od onih kolektivnih slika sreće što pamte svi koji su ih doživeli, do naslaga mnogo manje vidljivih.

Tozovac tada snima nostalgičnu (!) i šaljivu odu malom čoveku u Velikom ratu, svoju jezičku i značenjsku igru, asonantnu premetaljku o vojniku, zaraznu i pamtljivu već od početka - „ja sam ja, Jeremija, prezivam se Krstić!" - s očitom implikacijom da vojska o kojoj govori veteran u tekstu nije ona u koju se tada išlo, nego jedna ranija.

Bez obzira na nelagodnu, društvenu i ideološku relativnu prihvatljivost istorije i uloge Tozovčevog naroda u Prvom svetskom ratu, gledalo se na sve to ipak s iritacijom. Ali, ajde, pesma je duhovita, folkloristička („selo mi je Toponica, drvena mi prikolica"), čak je i Žika Mitrović snimio žanrovski film o Ceru malo ranije, ni "Marš na Drinu", kompozicija Biničkoga, nije na crnoj listi, pa ono „služio sam stari kadar - artiljerija!", možda može nekako i da prođe.

Međutim, Tozovac, kao da hoće još više da podbode: snima vlastiti budući klasik, od svih najneobičniji, pesmu koja u svojoj pripovednoj jednostavnosti, melodioznosti i ritmu nosi osobine njegovog zavičaja. Izbacuje singl: „Ide Mile lajkovačkom prugom".

Nit jednostavnije ispričane priče, niti teže pesme da se objasni.

U ritmičkom „kecu" uvoda i strofe koju orkestar majstorski otkucava, u pulsu koji se vuče kao mangup prašnjavom cestom leti, kroz seriju nekad povezanih, nekad potpuno nepovezanih slika, uhvaćen je važan fragment života. Pesma je šeretski otpevana ali ozbiljno mišljena oda prijateljstvu. Pesma muška, kočoperna, s tekstom obeleženim lokalnim govorom, dijalektalnim, s motivom čak lascivnim, što je opet u ključu narodskog i pastoralnog. I tekst je, najlepše, silno duhovitog, a na momente i neosvešteno nadrealnog tona („suvo seno košeno, tekla reka kroz selo - a po reci riba plovi, nema koj' da lovi).

To je pesma... o čemu tačno?

Sve je prosto, u narodskim slikama, međusobno nepovezanim u delovima, ton mangupski, veseo, bećarski, "gedžovanski". A opet, ako se prođe taj prvi sloj očitog, pesma potpuno zbunjujuća, jer ne može biti da je slučajno napravljena tako svedeno, prosto, i tako blesavo. Ne čudi da su je toliki intelektualci voleli, u različitim generacijama, pripadništvima i geografijama, u rasponu od Mome Kapora do Predraga Lucića.

Ako i jeste „o nečemu", to se sakrilo izvan teksta. Uhvaćen i skiciran najosnovnijim potezima, taj fragment života ima i simboličke znakove civilizacije - „pruga" i železnica, pa još i toponimom označena, detalj s duvanom, „ide Mile, gori mu cigara" - i znakove sela i ruralne atmosfere, kao u refrenu. Slika postavljena na početku, taj na mah pamtljiv i nezaboravan naslov, ostao bi kao marginalija, čak i stvar komična, da nema nečeg drugog.

Pesma ima svoj nepogrešivi jedinstveni geografski i kulturološki pečat, i iz toga ključno - pečat sasvim određene pripadnosti. Pripadnosti koja - a tu je, što bi narod rekao, „gvint" - što se manje i eksplicitnije ističe to je jača i vidljivija. Tozovac naime ovde zaobilazno, preneseno govori i peva ko je, kome pripada, a to pripadništvo nigde ne pominje.

Kako im je samo išao na nerve! Tamo „gore", gde se Argusovim očima nakon 1971. pazilo na „ravnotežu", na hvatanje za gušu bilo kakvog isticanja „svojih", pogotovo nakon perioda eksplicitnog izražavanja, deklarisanja, radikalno isticane pripadnosti i štaviše pravog rušilačkog udara s druge strane zemlje - iz druge najveće republike.

Tozovac pak peva o sebi i u svakom tonu čuje se odakle je, a paradoksalno vole ga svuda u Jugoslaviji - do mesta gde čovek nikad ne bi pogodio da bi se njegov zvuk mogao primiti, kulturološki, istorijski, tonski, nasleđem... On nigde ne govori šta je, i što manje govori, to iz Tozovčevog i „Miletovog" tona, iz folklornih osobina i iz jezika, sve jače izlazi duh onog centralnog dela naroda, onaj deo što je kao „sinegdoha" i oko kojega se konstituiše i ostatak. Bez i najmanjeg trunka sentimentalizma, bez eksplicitnosti i imenovanja, bez „prideva i imenica" u tome što peva poznaju se u svakom momentu i poseban etos - i etnos.

Pesma je i uživanje u „malim radostima tijela", kako peva Arsen, u okolini, prirodi, slobodi putovanja, uživanje u drugarstvu starog kova, u humoru, u aluzivnosti. U beskrajnosti vremena. Ali pesma je i suprotnost: skriveni lament - jer, mir i lepota koliko mogu da traju?, nepredividivi su, fragmentarni, periodični, retki.

I možda se otud drugovi već i rastaju - „ne da Mile svojega drugara". Kome, čemu, uostalom? Možda Mile odlazi nekud daleko. Sve u jednom, u pesmi su uživanje, životni sokovi, mala zadovoljstva, priroda, ljudskost, humor - i melanholija prikrivena šeretskim osmehom, i u grlu skrivena tuga nad nestajućim svetom bukoličkog i ruralnog raja, strahom nad prolaznošću, rastancima.

Užitak i lament su to, natkrovljeni jednom pesmom, onako kako se doživljavaju i izražavaju u jednom kraju i jednoj geografiji. I onda, paradoks: takvu, tako izrazito lokalnu - vole je svi. Od njene neposredne okoline, do centra, do Beograda, do Makedonije na Jug, i do Dalmacije i do Istre na Zapad, gde jedna nonica (bakica) koja je volela pevača, a nije znala, jezikom obeleženim italijanizmima, ni da mu izgovori ime i u duhu svoga dijalekta zvala ga je „Tožovac". I ne, nisu je nekad bratski narodi voleli jer su joj se smejali, pa preko nje ismejavali narod odakle je pesma. Voleli su je iskreno. Kako to?

Tajne uspeha jedne pesme nikad se do kraja ne može objasniti, ni formalnim ni drugim sredstvima i razlozima. Ali ovde, u ovom slučaju, možda ima jedan mogući ključ. Pored svih umetničkih kompozitora, pesnika oda, svečanih i primenjenih, pored velikih, pompeznih gestova i takmičenja u hiperbolama i preteranostima, jednom zabavljaču, estradnjaku, kafancu s maskom nasmešenog spadala i vic-maheru, uspelo je nešto jedinstveno.

Snimio je pesmu koja je kao Srbija sama.

Kurir.rs/RTS/Đorđe Matić