TADA SAM PRVI PUT NOSIO SAT POKOJNOG BRATA, ČUVAO ME JE! Sin Laća otvorio dušu i otkrio kako je preživeo prve nedelje bez Marine

"Jedina bezuslovna ljubav je ljubav majke prema detetu. Smrt majke znači da tu vrstu ljubavi, apsolutne i čiste, nikad više nećemno moći da doživimo", napisao je Milan Radulović Laća na Instagramu.

Nasuprot bolu koji nas sakati ako mu se predamo, ona je uvek imala vere i govorila reči koje mene sada često teše, a zvuče toliko očigledno - život je za žive. Shvativši tu rečenicu kao znak da je spreman za veoma emotivnu priču, otkrio je za Hello kako je proživeo pedeset dana bez majke,

- Smenjivale su se faze. Prvih deset dana bilo je potpuno konfuzno, sledećih deset je prošlo u laganom i mučnom vraćanju u realnost. Usledili su spoznaja i prihvatanje činjenice da je majka preminula, propraćeni nesanicom i depresijom. Novih deset dana doneli su borbu i pokušaje da previdim realnost da ne bih eksplodirao. Zapravo, tek posle četrdeset dana ili, još više, od trenutka kad sam otišao na njen grob nešto je počelo da se menja. Najveću frku imao sam upravo od tada. Kada je umro moj brat Miloś, svaka poseta njegovoj večnoj kući bila mi je vrlo stresna. Međutim, kada sam s tatom prv put otisao na majčin grob, osetio sam olakšanje. Sada se polako vraćam u vinkl. Trudim se da iman što više posla pa sam ozbiljno počeo da radim na maminoj zaostavštini, tako i na nekim mojin tekstovima. Istovremeno počinjem da kod sebe popravljam neke stvari, što je još ranije trebalo da učinim. Zapravo, nastojim da budem što bolji sin mojoj mami, ne samo zbog nje, veći zbog sebe jer znam da bi ona to volela. Komemoracija će se održati 24. novembra, pa sam sad pretežno fokusiran na to. Čeka me period prepun obaveza.

O kakvom je popravljanju reč?

- Mislim na moje prioritete i afinitete. Želim da budem u dobroj korespondenciji sa sobom. Možda je nešto strašno moralo da se desi da bih to do kraja shvatio. Navikao sam na borbu i nikad se ne predajem.

Vi ste, za razliku od mnogih, spremni da o svojim borbama javno govorite. Svako to treba da učini, bez obzira na to da li je iz njih izašao kao pobednik ili gubitnik. Sve su to lekcije za neke druge ljude. Tog dana, kad je mama umrla ko zna koliko ljudi je izgubilo majki, a imaju 35 godina. Svi oni vode istu borbu kao ja.

Kada su vas jednom pitali koji Marinin savet vam je najvredniji, rekli ste: U životu samo na sebe i na nju mogu da se oslonim. Znači li to da sada možete da se oslonite samo na sebe?

- Da, ali ne zanemarujem pomoć prijatelja. Život ide dalje pa ide, ali iz takvih situacija ne možeš da izađeš sam. Tada se vidi ko čini onaj dragoceni krug ljudi sa kojima imaš pravi odnos, bez obzira na to koliko se često viđate. Desi se i da ostvariš kontakt s onima sa kojima se dugo nisi čuo ili čak s kojima si imao razmirice. Kad se tako nešto desi, sve ostalo je nebitno. Prethodno je pandemija naterala čoveka da pročisti taj krug kako bi sam mogao da se isceli, te da bude individua spremna da iskreno primi tuđe emocije u meri u kojoj ih daje.

Bilo bi tužno postati čovek koji je potpuno izgubio poverenje u ljude i razočarao se u život. Da li ste sebi obećali da na komemoraciji nećete praviti skandale?

- Uopšte ne mislim da ih više pravim. Zašto bih to radio? Već neko vreme sam iznad toga. Počneš da malo više pronalaziš sebe, a dobiješ i više vere. Nisam fanatik, ali sam vernik. Ne znam ko, ali neko mi je rekao da posle velike tuge mogu da se dese samo dve stvari potpuni očaj i letargija ili da kreneš dalje otvorenih ruku, s ljubavlju i verom. Ja sam za drugu opciju, svestan da će tuga stalno biti tu, jer vreme ne leči već otupljuje. Objave koje su se pojavile u medijima posle sahrane uglavnom su bile potpune izmišljotine. Napravilo se nešto totalno drugačije od očeve i moje želje da zaštitimo najbliže od korona virusa, koji je odneo moju majku. Ne obazirem se previše, ali da nije bilo korektno iskoristiti sahranu da se napravi medijski cirto valjda sav pošten svet i sam vidi.

Sada će se češće nego proteklih godina postavljati pitanje da li je Laća Marinin naslednik kad je reč o pisanju tekstova. Jeste li spremni za to?

- Marina neće imati naslednika, ali je utrla put mnogima. Ona je etablirala profesiju tekstopisac. Dugo nisam bio siguran da li sam dovoljno dobar u tom poslu, a postojalo je i pitanje da li želim da se njime bavim. Studirao sam televizijsku režiju, ali sam najbolji kada pišem, a reč je moje oružje. Sigurno je da ću pisati, pisati, pisati, a šta - videćemo. Ne želim da se vezujem samo za muziku. Svojevremeno sam počeo da zajedno sa drugaricom pišem roman, i to na engleskom, jer, ne znam zašto, loše pišem prozu. S druge strane, nema šanse da na engleskom napišem tekst za pesmu. Sada sam na srpskom počeo nešto drugo, neku malu trilogiju, za koju verujem da će biti interesantna. Dao sam sebi rok da je završim do kraja godine.

Čuli smo da je Marina i za loše ljude govorila "ma, dobar je on". Vi, izgleda, niste nasledili tu osobinu.

- Njoj su svi bili dobri. U tom pogledu sam više kao otac, koji je mnogo oprezniji . Uvek je pitanje da li poslušati razum ili intuiciju. Kad god sam poslušao intuiciju, nisam pogrešio. Razum treba da stupi na scenu kasnije.

Pomenuli ste da se bavite sređivanjem Marinine zaostavštine. Da li vam je još teže dok prelistavate njene rukopise?

- Lepo mi je jer me to podseća na nju. Iako je fizički nema, kad vidim taj utisnuti rukopis, koji može da traje gotovo večno, vraćaju mi se sećanja iz vremena kada smo zajedno radili. Uvek kad neko premine govorimo jadan, nema ga više, a bol zapravo ostaje nama koji ostajemo. Ideja o ponovnom susretu je lepa i ja u nju verujem. Tamo gde se odlazi nalaze se moja baka, moj brat, mama, mnogi prijatelji... Zamišljam da na nebu piju kafu i gledaju šta mi radimo. Potrudiću se da se mami ne smuči ta kafa kad me vidi. Ove godine je Bog na nebu napravio dream team, koji bi nama trebalo da bude i upozorenje i amanet. Ako ne budemo radili i usavršavali se, šta će se desiti sa kulturom, kakve će biti nove generacije...

Kada sve saberete, šta vam je donelo odrastanje u kući kroz koju su prolazili najpoznatiji muzičari jedog vremena?

- Ogromnu emocionalnu i socijalnu inteligenciju, a pre svega sposobnost da, laički, budem psiholog mase.

Neko vreme niste baš koristili tu socijalnu inteligenciju ili je problem u slici koja je o vama formirana u javnosti?

- Godine čine svoje, a iskreno rečeno pravio sam se da sam luđi nego što jesam. Nekad sebi stvaraš antireklamu da bi se zaštitio. Veoma mlad sam doživeo da ljudi, pre nego što me upoznaju, imaju razne predrasude i pretpostavke o meni. U nekom trenutku sam shvatio da će oni, šta god da uradim, o meni misliti nešto nebulozno. Stvore sliku o tebi na osnovu onoga što čitaju i slušaju, pa dožive šok kada te upoznaju i počnu s tobom da rade, jer nisi onakav kakav su mislili da jesi. Malo ljudi me zaista poznaje, ali mislim da svako ko me zna vidi veliki raskorak između moje ličnosti i ponašanja i onoga što se predstavlja u medijima.

Ko je, tokom vašeg formiranja, imao veći uticaj - Marina ili Futa?

- Majka umetnički i socijalno, a od tate sam dobio najbolje savete vezane za poslovanje i odnose sa ljudima koji nisu iz kruga prijatelja. Hvala mu na tome. On je veoma pedantan, ima mnoštvo registratora u kojima čuva svaki ugovor, svaki račun... Super mi je što smo nas dvojica već duže u dobrim odnosima, a sada još više.

Mislite li da je na odnos roditelja prema vama uticala Miloševa sudbina?

- Ne znam... Ceo taj period bio je vrlo turbulentan. Živeo sam u Francuskoj, gde sam imao bend, a kad sam se vratio, više sam radio sa mamom. Tada sam se malo primirio da ne bih zadavao velike brige. Male jesam, jer sam buntovan, ali na vrlo dobroćudan način.

Da li ste vi ili Marina smatrali da treba javno da govorite o odvikavanju od heroina?

Mama nije bila za to, ali sam rekao - moram da pričam jer sam se izlečio i ništa ne želim da krijem. Za to je trebalo mnogo snage i vremena i, naravno, stručno lice. Odabrao nam pravi trenutak za priču. Meni je posle izlečenja sve krenulo uzlazno. Imao sam u svesti činjenicu da, kad sam uspeo da se skinem sa heroina, sve drugo što želim da uradim je mnogo lakše.

Šta vam je sada cilj?

- Da lik i rad moje majke budu na nivou koji zaslužuje. Prvi korak je zbirka pesama, verovatno sto kapitalnih, koju spremam u dogovoru sa Jelenom Trivan iz Službenog glasnika. Otac i ja smo sve bliži otvaranju fondacije Marina Tucaković, koja nema veze sa njenim poslom, već sa sudbinom. Fondacija bi pružala pomoć ženama obolelim od karcinoma, čiji je broj ogroman, kada dolaze na lečenje nemaju smeštaj, neke su teški slučajevi pa treba da idu u inostranstvo... Pripremamo aukciju mamine garderobe i nagrada kako bismo obezbedili početni kapital. Kad prođe ostavinska rasprava, ja ću određeni procenat svog dela od njenih autorskih prava zaveštati fondaciji, a verovatno i tata. Sigurno je da neću biti direktor fondacije, već će se njome baviti žene koje su ili prošle kroz tu priču ili su se njome na sličan način bavile. Kada ste pomenuli aukciju odeće, setili smo se da ste prilikom fotografisanja rekli da da sebi imate Marinin kaputić. Kako se osećate kada ga obučete?

Uniseks odeću smo često trampili. Recimo, kad sam kupio neki dobar kožni sako, pa ga ona probala i zaključila da i njoj super stoji, odmah sam joj rekao - nosi ga i ti. Kada sam bio kod Maje Nikolić u emisiji Među nama, imao sam neverovatnu frku jer je to bilo moje prvo lajv gostovanje u životu. Tada sam prvi put nosio sat pokojnog brata. Upravo taj sat je u našoj kući smatran najvrednijim predmetom. Meni je tog dana u studiju, kao amajlija, davao osećaj sigurnosti.

kurir.rs/hello

Bonus video: