NIŠTA NIJE MOGLO DA NASLUTI DA ĆE ZA 3 DANA UMRETI, TE SCENE SU TRAZUMA ZA CEO ŽIVOT: Potresna ispovest ćerke Džeja Ramadanovskog

Ćerka Džeja Ramadanovskog, Marija Ramadanovski progovorila je o smrti čuvenog oca, o porodici, ali i o svojoj karijeri.

U kojim momentima ti tata najviše nedostaje?

- U svakom momentu, trenutku, 24 sata milim na njega, ustajem i mislim o njemu, ležem sa tim istim mislima, u svakom trenutku mi nedostaje, svaki dan.

Da li postoji nešto što mu nisi rekla, a da bi volela da jesi, ili možda da mu ponoviš nešto što je znao?

- Sigurno sam mu rekla sve što je trebalo, ali imam potrebu opet da mu kažem koliko ga volim, koliko mi je stalo do njega, koliko mi nedostaje, koliko mi je značio kroz život. Najviše bih volela da mogu da vratim vreme, da još više vremena provodim sa njim i da mu svaki dan pokazujem koliko ga volim.

Kako je izgledao vaš poslednji susret?

- S obzirom na to da ja nisam živela sa njim, živela sam sa mamom, ali sam, naravno, svaki drugi, treći dan dolazila kod njega, boravila sa njim i provodila vreme, on je umro u nedelju, a ja sam ga poslednji put videla u četvrtak, par dana pre nego što će umreti. Malo je kašljucao, ništa sprecijlno, kao i svi pevači, znate već kako to ide, nismo shvatili da on ima tolikih problema sa srcem i da će umreti za tri dana, to niko nije pretpostavio. On nije dozvoljavao da mi budemo tužni, da se brinemo oko njega i kad mu je možda bilo loše, nikada se nije žalio da mu je loše, tako da nismo mi to primetili da će da umre od cetvrtka do nedelje.

Kojih tatinih saveta se najčešće setiš?

- Iskreno, znala sam da je sve ispravno što mi on govori, od najbanalnijih stvari, kako mi stoji haljina, koji nakit da stavim, do nekih bitnijih saveta kroz život. To je da uvke budem dobar čovek, da znam čija sam, šta sam, da moram da vodim računa o sebi i svojoj porodici i da se borim kroz život, da se trudim da budem najbolja što mogu. Naravno, svi ljudi greše, ali da se potrudim da grešim što manje.

Da li te ljudi prepoznaju kao Džejevu ćerku?

- Šta znam, nekad da, nekada ne. U suštini nikada se medijski nisam previše eksponirala, nemam taj problem da me zaustavljaju na ulici. Uglavnom, ovde sa Dorćola me prepoznaju, znaju, viđali su me. Naravno, u školi, pa na poslu, znali su ko sam, šta sam, čija sam, ali generalno ništa preterano, nisu imali ni prilike da me puno vide u javnosti. Masa ljudi ni ne zna da sam to ja.

Poznato je da si bila izuzetno bliska sa tatom, kako je izgledao vaš odos, da li si mogla sve da mu kažeš, da se požališ, tražiš savet?

- On mi je bio najveći oslonac u životu, celoj porodici, mojoj sestri i majci, izgubili smo najveći oslonacu životu. Šta god da mi je trebalo u životu on je bio tu da mi pomogne, da li to bio savet, posao ili džeparac, šta god da je u pitanju, problem neki, uvek sam mu sve govorila. Čaki kad nešto pogrešim, on je uvek govorio: "Bolje mi reci da rešimo taj problem, nego da upadneš u još veći problem ako mi ne kažeš". Skroz sam bila opuštena sa njim, sve je znao o meni, moje dobre, ali i loše srane koje svi mi imamo. Uvek sam se trudila, najviše zbog njega, da budem najbolja što mogu, jer sam bila svena ko mi je otac i onda nikad nisam htela na neki način da uprljam njega. Uvek je bio tu za mene, naravno, i za moju sestru, pamtim ga kao najboljeg tatu na svetu.

- Iskreno, ne mogu da kažem da nije bio strog, naravno, uvek mora da se zna gde je granica i šta je dozvoljeno, a šta nije, ali opet, on je bio tu i kada pogrešim da mi pomogne. Nikada me nije kudio, ali normalno strahopoštovanje i dan danas imam prema njemu i mislim da je to ispravno i da to tako treba.

Spomenula si da svakodnevno misliš na njega, da li si ga možda sanjala u proteklih godinu dana?

- Jesam, kada je umro želela sam da ga sanjam, jedva sam čekala da se to desi, međutim, nisam ga u početku sanjala, ali u poslednjih šest meseci ga sanjam bar jednom mesečno, ako ne i češće. Svaki put se obradujem, bude mi teško i plačem posle toga ujutru kad ustanem, ali nekako volim kad mi dođe u san, jer jedino tada mogu sada da ga vidim, kroz san. U snu smo zajedno, srećni smo, čak me i uči neke pesme, nekad ga vidim kako šeta ili mi nešto priča. Koliko mi bude nekako lakše, toliko se i potresem. Teško je.

- Sam i tata kroz moj karakter znao je da ja nikada neću dozviljavati, bar u mom prisustvu, da neko kaže nešto loše za mog tatu, tako da ne bih da komentarišem te priče "Džej pijan, pio alkohol", on je moj tata kakav god da je bio, najbolji je bio. Naravno da je posle operacije vodio više računa , ali očigledno da je tako Božja volja htela da se desi to što se desilo. Taj način života i njegov posao, mislim da nema tog ko ne popije neku, tako je i on kroz život. Svakako da mi nije prijatno kada se tako priča za njega i uvek ću ga odbraniti dokle god mogu.

Nakon pomena povodom prve godišnjice od Džejeve smrti, Mina Kostić i Rule su rekli da ti izuzetno podsećaš na tatu i da njega vide kroz tebe.

- Meni je čast i zadovoljstvo da tako kažu. Drago mi je da sam nasledila talenat od tate, možda negde i lik, što je i najbitnije sve neke dobre osobine koje je on imao u sebi. Meni jemoj tata najveći ponos, prija mi, iskreno. Kažu da sam malo zvrk na tatu (smeh). Neko kaže da Ana više liči na njega, sve je to individualno. Sad je bitno da čuvamo uspomenuna njega, što se kaže "mrtva usta ne pričaju"; tako da eto, pošto sestra ima porodicu i decu i ne voli da se medijski eksponira, ja sam igrom slučaja i snimila pesmu, pa ću se potruditi koliko god mogu, dok sam živa, da mog tatu uvek zaštitim i ne dam na njega.

Džej je odrastao u domu, da li ti je nekada pričao tom periodu svog života?

- Jeste, ali nšta preterano da ja znam detalje. Znam da je bio nestašan kao dete pa je morao da ide u dom "Vasa Stajić", mislim da je išao i u još jedan dom, ne znam tačno. Tamo je završio za autolakirera, to znam. Trudio se da bude dobar, mislim da tamo čak ima i njegova slika. Ne znam puno stvari o njegovom životu kada je bio mali.

Pričalo se i o sukobu u porodici nakon Džejeve smrti, oko penzije, podele imovine.

- Bili su neki natpisi koji nemaju veze sa vezom, niti se mi svađamo oko penzije, niti se bilo šta dešava oko toga. Znam kako je to kad čovek umre, prvo idu sahrane, pa ide ko je kome šta ostavio, pa šta su deca rekla. Ništa od toga nije istina, nabitnije je da smo mi živi i zdravi, da se slažemo, da smo tu jedni za druge, može da priča i piše ko šta hoće. Nisam davala nikakav intervju, sad kažem, niko se ne svađa oko penzije, niti oko bilo čega, da li su to pare, imaovina, uspomene, život... Apsolutno u našoj porodici nema nikakvih problema niti nesuglasica. Sve je to rešeno po pravilu, kako treba, nekim sudskim procesima, niko neće dobiti ono što ne zaslužuje, svakome po zasluzi.

Kurir.rs/I.B/Telegraf

Bonus video: