MINIMAKSOV SIN OPLEO PO BIVŠEM PRIJATELJU: Ša je loš čovek, sprdnja nacije, pao je na dno! Otkriva i u kakvim je ODNOSIMA SA CECOM

Vladimir Ilić Ila, sin čuvenog Minimaksa, živi daleko od estradne scene. Muzikom se bavi iz ljubavi, a za život, kako otkriva u intervjuu za Kurir Stars, zarađuje internet prodajom. Iako je njegov nekadašnji partner iz grupe Šaila Nenad Aleksić Ša u rijalitiju, on sebe ne vidi u takvoj vrsti programa.

- Bavim se drugim stvarima, a muzika je moja ljubav. Zaljubljenik sam u hip-hop, to je moje životno opredeljenje. Još kao klinac sam skapirao da od hip-hopa nema para, da neću napuniti ni halu Pionir ni Marakanu. Radio sam iz ljubavi. Bile su neke tezgice, a ludilo je nastalo kada je krenuo Šaila. Bili smo najpopularniji kada je bilo najveće sr*nje u zemlji. Mogli smo da preživimo, ali ne da zaradimo veliki novac. Radilo se sa strane, imao sam pet-šop i tu sam radio. Imao sam teretanu, radio sam u radnjama za prodaju auto-delova, sad se bavim internet prodajom, kolekcionar sam svega i svačega. Svoj dinar ću uvek da zaradim van muzike. Nažalost, danas čim se baviš muzikom, moraš u rijaliti, a za mene je rijaliti budalaština, polusvet.

Zašto imaš tako mišljenje?

- To nije moj nivo. Ja sam gospodin čovek. Ne vidim sebe tamo. Ljudi treba da me slušaju, da me gledaju u spotovima, a ne u nekom nerealnom svetu.

Ša je u rijalitiju.

- Nismo se ni videli ni čuli od 2013. godine. Po njegovom ponašanju se vidi da je loš čovek. I dalje ga gledam kao malog Nešu, kojeg sam upoznao kad je imao 15 godina. Bio je moj fan, ja sam mu bio uzor. I dalje ga u nekim trenucima gledam kao malog neiskvarenog Nešicu, a onda okreneš knjigu i vidiš blamera decenije, veka. Sprdnja nacije, tako ga zovu. Bilo bi glupo da ga ja još kanalim. Njemu ide na obraz šta priča i šta radi, kako se ponaša, a ne ide na dobro. Blamira sebe, familiju, svoju staru grupu. Dobijam i sto poruka dnevno u kojima svi pišu šta je ono, pomozi čoveku, neću da slušam vašu muziku... Sramota. Neću da ga kanalim kad je već na dnu. Razočarao me baš mnogo.

Zbog čega ste prekinuli kontakt?

- Takav je lik. On se nešto naljutio i prekinuo kontakt. Ja sam od Ile napravio Šailu, planirao sam da budem s njim u bendu do kraja života. On je imao neki drugi plan, da ode tamo negde, da gleda svoje dupe, ja mu ne trebam, višak sam mu, predstavljam mu pretnju. Kad smo zajedno, ja dominiram, ja sam glava i onda sam mu pretnja. Mnogo loših stvari je pričao za mene.

Šta?

- Da sam mu smeštao, da zbog mene nema pare, naziva me lik, znači više nisam Ila. U to smislu me je razočarao, mnogo gleda svoje dupe, samoživ je, mrzi ceo svet.

A da li je estrada zaboravila tvog oca?

- Neki jesu, neki nisu. Neki se prave da su ga zaboravili. Nažalost, u današnje vreme, kada si tu, bitan si, kad nisi, onda nisi bitan. Eto, uzimam za primer pokojnog Dalibora Grua. S njim se nisam čuo 20 godina, a bili smo mnogo dobri drugari '94, '95, '96. godine, a onda smo se zakačili, ali je sve to nebitno. Obnovili smo kontakt neposredno pre njegove smrti. Nažalost, poginuo je, ja sam osetio potrebu da odem na sahranu, i na 40 dana, i na pola godine, i na godinu, i na dve. Vidiš i tu kakvo je stanje. Na sahrani je bila tona ljudi, na 40 dana stotinak, na pola godine 20, na godinu 10, na dve godine porodica, Kiza i ja. To je, nažalost, tako. Zaborave te ljudi.

Jesi li ljut na one koji su ga zaboravili?

- Nisam kivan ni na koga. Oni koji ga se sete tu su, dobrodošli su. Moj otac je, još pre nego što sam se ja rodio, razgraničio da ljude sa estrade ne da ne prima u kuću, nego prosto to su mu kolege. Nisu mi prijatelji. U našu kuću, za mojih 27 godina, koliko sam živeo sa ocem i majkom, ušlo je možda petoro poznatih koji nisu bili prijatelji kuće, nego su tu bili slučajno.

Kad je bio bolestan, ko mu je pomogao?

- Bio je otvoren račun u banci, tu su ljudi uplaćivali. Cela estrada je uplaćivala novac. Stotine ljudi.

Kako si reagovao kad si saznao da je bolestan?

- Majka je imala rak dojke, tata cirozu jetre i hepatitis C. Stegneš zube, šta ćeš. Ne smeš da padneš. Cela porodica je to loše prihvatila, ali smo išli dalje, borili smo se zajedno. Majka i otac su umrli u razmaku od 40 dana. Bilo je teško imati dva bolesnika u kući. U jednoj sobi mama na infuziji, u drugoj tata, pelene za mamu, pelena za tatu, ne daj Bože nikome.

Kurir.rs/Aleksandar Panić

Bonus video: