VOLIM DA RADIM, ALI I DA BUDEM PLAĆENA! Voditeljka Usijanja otkrila kako je zaradila prvi novac!

Silvija Slamnig, voditeljka emisije "Usijanje" koja se emituje na Kurir Televiziji, ispričala je za Kurir kako provodi prvomajske praznike i otkrila da kod nje tradicija na ovaj dan ne postoji.

Kako proslavljate Prvi maj?

- Bez pravila. Svake godine je drugačije. Ove godine sam sticajem okolnosti na godišnjem odmoru za praznike, pa smo ćerka Isidora i ja otputovale u Dubai. To je bila njena želja, a meni nije bilo teško da se zamislimo na moru u aprilu. Kada smo u Beogradu, ako ne radim, gledam da odemo negde u prirodu, mada to praktikujem i inače. Žao mi je što su se ljudi savremenog doba odvojili od prirode, ovakvi praznici su idealni da se spojimo.

Vaš nezaboravni uranak?

- Pravi prvomajski uranak imala sam samo jednom i to u gimnaziji. U tim srednjoškolskim danima sve je bilo spektakularno, pa i pokušaj kampovanja na Bukulji. Pamtim ga po šatorima, roštilju, prvim kapima alkohola, društvu koje je negde daleko, nekima koji su i dalje tu, i po užasnoj kiši koja nije uspela da pokvari provod tinejdžerima.

Bez čega ovaj praznik ne može da vam prođe?

- Bez novina. Svaki dan započinjem sa štampom i vestima, ali kad su praznici s posebnom pažnjom čitam dvobroje i trobroje dnevnih novina. Analiziram ih i kao novinar i kao redovan čitalac i znam da su se kolege veoma potrudile.

Da li vam je žao što više ne postoje radne akcije?

- Ja se radnih akcija i ne sećam, odnosno već su prestale da postoje za vreme mog odrastanja. Najviše na svetu poštujem trud i rad. Verujem da rad može da odvede čoveka do svakog cilja. A nekadašnje radne akcije su, pored ideje da se nešto izgradi, imale svrhu da mladim ljudima stvaraju kvalitetne vrednosti i navike - kolektivni rad, osećaj za viši cilj, disciplinu i naravno druženje. One su imale svoju višestruku svrhu i u tom smislu bilo bi lepo da postoje, ali u današnjem svetu svaki rad se tržišno vrednuje. I to je u redu.

Da li vidite sebe u nekoj takvoj akciji?

- Ja volim da radim. Ali volim da sam plaćena za svoj rad.

Vaš prvi posao?

- Kada sam završila gimnaziju, na letnjem raspustu sam radila u proizvodnji kolača da bih uštedela za prve studentske dane. Krenula sam sa spajanjem vanilica i pošto sam to radila sa takvim entuzijazmom, vanilice sa džemom su se spajale svemirskom brzinom, pa su me unapredili u sektor za slavske kolače! Starije koleginice su svakog dana govorile "Uči školu, Silvija, da ne ostaneš zauvek među kolačima".

Kako ste zaradili prvi novac, šta ste prvo kupili?

- Uvek sam novac trošila na garderobu i na putovanja. Tako je i danas. Tako je bilo i sa prvim novcem.

Kako ste se opredelili za novinarstvo?

- Iskreno, ovo je posao mojih snova. Od malena sam želela da radim na televiziji i u svakoj igri bila sam novinarka, voditeljka. Možda u nekim trenucima nije izgledalo kao da će se taj san ostvariti, ali je ipak spoj sreće i truda dao uspeh.

Radite veoma odgovoran posao, koliko često se pojavi strah od greške?

- Strah je čovekov najveći prijatelj i najveći neprijatelj. Prijatelj jer nas čuva i kontroliše, a neprijatelj jer nas sputava i uznemirava. Postoje greške u ovom poslu koje se ne tolerišu i one koje se jednostavno dese. Strahovi su uvek tu negde, ali i hrabrost nije zanemarljiva.

Najdraži intervju?

- Veoma drag intervju mi je bio sa Ivanom Tasovcem i ostala mi je u sećanju izuzetno spontana i prijatna komunikacija pre i posle snimanja.

Najteži intervju?

- Isključiću političke intervjue u odgovoru. Bio mi je emotivno težak intervju sa roditeljima dečaka Gavrila koji boluje od spinalne mišićne artrofije. U tom trenutku nisu imali novac za lečenje. To je gledanje u oči bolu i nepravdi, ali i neverovatnoj hrabrosti i snazi.

Kurir.rs/ Ana Denda

Bonus video: