NAJZAHTEVNIJI ZA SARADNJU BILI SU TOZOVAC I ŠABAN! Sofra ZA KURIR priznao: RASPADAO sam se dok sam SVIRAO na njihovim SAHRANAMA!

Aleksandar Sofronijević priseća se svog početka i koliko mu je bilo teško da dođe do mesta na kojem je danas, ali i saradnje s pokojnim pevačima Tozovcem i Šabanom Šaulićem

Malo se zna o tvojim počecima, kada si počeo da sviraš?

- Prvu nagradu sam osvojio kad sam imao 10 godina, u kategoriji petlića. Moja učiteljica je znala da ja učim da sviram harmoniku, jednom mi je pred čas muzičkog rekla da na velikom odmoru donesem harmoniku da sviram na sledećem času. Tada sam znao neke dve ili tri pesme, ceo razred je igrao kolo i pevao dok sam ja svirao i učiteljici se svidelo. Mene je taj osećaj ispunio, oduševio sam se kako svi reaguju na to što ja sviram harmoniku. Osetio sam se nekako važnim, malo drugačijim nego druga deca. Sad ja kao sviram, pa mi učiteljica malo udovoljava, lep je osećaj. To mi je brzo ušlo u krv, odmah sam se zaljubio kad sam video kako muzika i to što ja radim utiče na druge ljude i da im se sviđa.

Šta ti je najteže padalo kao detetu?

- Bilo je mnogo teško. U to vreme nisam razumeo zašto se moji drugari igraju ispred zgrade dok ja moram da vežbam na terasi, ali posle je bilo lakše. Moje društvo me je uvek čekalo da završim vežbanje pa da siđem da se igram s njima. Sećam se, nekoliko puta su oni igrali kolo oko moje zgrade dok ja vežbam na terasi. Imao sam baš lepo detinjstvo, bilo nas je dosta tu u Moše Pijade u Kraljevu, mnogo smo se lepo družili, i danas je dosta nas u kontaktu.

Ko ti je bio najveća podrška u životu?

- To je bila moja baka. Mama i tata su bili tu, ali je ona uvek bila između dve i četiri vatre. Uvek je bila tu da slaže tatu da sam vežbao i ako nisam. Moja baka je osam godina meni svaki dan donosila užinu u školu. Za nju sam baš bio vezan i žao mi je što više nije sa nama. Pamtim njene reči, ona je mnogo volela to što ja sviram. Omiljena pesma joj je bila "Ej čija frula", često mi je tražila. Ta pesma me i danas podseća na nju.

Dolazak u "Grand"

Kroz emisiju "Narod Pita" koju je vodio Saša Popović mene je cela zemlja videla i čula. To je bila jedna od najgledanijih emisija tog tipa jer smo mi uživo svirali. Tu je defilovala bukvalno cela estrada, svi su nas čuli i pitali ko su ovi klinci, odakle su oni. Odjednom, cela estrada se raspituje za nas od Bekute, Šabana Tozovca... Mi smo tu opravdali opravdanje "GRand produkcije" i šta god su nam dali da radimo, mi smo to radili bolje nego što im je bilo potrebno. Mislim da smo zato ostali tu do danas.

Kako si se osećao kad si počinjao saradnju s najvećim zvezdama?

- To je bila ogromna obaveza i odgovornost. Ceo dan sam maštao o trenutku da oni mene čuju i onda su odjednom svi tu. Sećam se svadbe kod Žike Jakšića, mi smo svirali, a cela država je skoro došla. Svako dođe, kaže nešto, pita te za nešto, traži pesmu. Slušaju te Goran Bregović, Tozovac... Imao sam i imam tu odgovornost da budem bolji nego što je potrebno.

S kim ti je bilo najzahtevnije da sarađuješ?

- S Tozovcem i Šabanom. Tozovac je bio čovek koji je pevao na svoj način, stalno je menjao neke fraze i nikad nisi znao šta je sledeće što će on da uradi. Šaban je isto bio vrhunski pevač i morali smo da budemo koncentrisani kako će on da završi pesmu. Pokojni Šaban bio je majstor tog ispevavanja, s njim smo se mnogo oznojili, ali smo od njega i mnogo naučili kako da pratimo pevača.

S kim je bilo najzanimljivije na bini?

S Tozovcem, on je bio čovek vedrog duha. Uvek je bio svoj i voleo je da bude autentičan u tome što radi. Sećam se koncerta za 8. mart u Spensu, u Novom Sadu. On je u dvoranu ušao konjskom zapregom, svirali smo čuvenu "Mađaricu", to je bio spektakl. Valjda od onih svetala, konji su se olakšali na bini. U jednom trenutku dolaze tetkice da to čiste i on je zamolio celu halu za aplauz. Bio je jedan vanserijski gospodin. Srećan sam što sam sedeo s njim i slušao njegova životna iskustva.

Ko je bio tvoj uzor?

Ljubiša Pavković, šef velikog narodnog orkestra RTS-a. Mama i tata su uspeli da odvoje neki novac i ja sam čak kod njega išao na nekih 17 časova. To mi je bilo najveće oduševljenje, da vidim tog čoveka. Nisu postajali internet i toliko kanala, nisi svakoga mogao da vidiš kada poželiš, a ja sam bio kod njega kući zbog časova. Imao sam sreću da brzo skapiram šta mi je pokazivao, mnogo sam naučio od njega i hvala mu na tome. Imao sam tu sreću u životu da kasnije delim sa njim binu i da mi na kraju nastupa on kaže "Bravo majstore". To mi je jedan od najlepših trenutaka u karijeri i jedan od emotivno najvećih uspeha. To je bilo na koncertu Marinka Rokvića.

Kako si se osećao kad si svirao na sahrani svojih velikih prijatelja?

Osećao sam da je moja dužnost da ispratim Tozovca na večni put. To je strašno, ogromna je tuga zato što ti u tim trenucima ne znaš kako da reaguješ. Ti si tu, izvršavaš dužnost, a unutra se raspadaš. Vraćaju ti se slike, uspomene, razgovori, a ti sviraš na njegovoj sahrani. Imao sam dužnost da sviram i na pogrebu Tomislava Čolovića, Novice Negovanovića, Merime Njegomir, Marinka Rokvića, Šabana Šaulića, Mrke... Sviraš iako ti nije lako, ali se sećaš trenutaka s tim ljudima i sviraš im neku njihovu poslednju pesmu.

Kako si došao na ideju da ideš biciklom na more?

Nekoliko godina za redom sam išao sa organizovanim društvom biciklom na more, ove godine na žalos ću morati da propustim zbog koncerta Zorice Brunclik. To je jedan neverovatan doživljaj, jedna životna avantura. Ne mogu da opišem šta sve može da se vidi, mi prolazimo putevima gde nema puta, kroz šume, kozije staze, vojne puteve. To se putuje nekih osam ili devet dana, pređe se oko 800 kilometara. FIzički je jako zahtevn, ali je prelepo. Kamion nam vozi stvari, na pauzi se sedi, popije se pivo. To je moj odmor i tu ne nosim harmoniku. Trudim se da čak i telefon ugasim kada sam na odmoru.

Otvaraš svoju izdavačku muzičku produkciju?

Da, ideja je da napravimo nešto novo i malo drugačije. Mi bismo bili partneri s pevačima koji bi radili u našoj izdavačkoj kući.

Kurir.rs/ Ana Denda

Bonus video: