Dado Glišić: Sam Bog me je spasao iz pakla droge

Poput feniksa.
Pre šest godina Dado Glišić je uživao u činjenici da su njegove pesme „Sto bespuća“ i „Dišem, a nisam živ“ istinski hitovi, a onda je bez najave i objašnjenja nestao sa scene. Međutim, sad se vratio na velika vrata pobedom na festivalu u Vrnjačkoj Banji, ali i novim albumom „Dođi“.

♦ Šta ti je bila najveća inspiracija tokom rada na povratničkom disku?
- Inspiraciju sam oduvek pronalazio u sopstvenom životu, tako je bilo i ovog puta. Život i sve što uz njega ide - svakako da to nisu samo lepe stvari.

♦ Nije tajna da si tokom ilegale zapao u pakao droge.
- Istina je da je iza mene teška životna borba iz koje sam, uz božju pomoć, izašao kao pobednik. Bio sam mlad i prilično razočaran u mnoge loše stvari koje su nam se dešavale, pomalo sam bio razočaran i u ljubav. Sve se vrtelo oko novca. Iako je moj album „Ljubavi“ poneo zvanje najprodavanijeg izdanja te godine, medijski sam bio potpuno zapostavljen. Nisam želeo da plaćam „prostor“ u pojedinim medijima, da budem deo jeftinih priča i da se laktam s likovima koji nemaju veze sa životom, a kamoli s muzikom, pa sam odlučio da se povučem. Nažalost, situacija se u međuvremenu nije mnogo promenila, ali ja više ne želim da čekam. Svojom muzikom pokušaću da pošaljem jednu drugačiju poruku, koja neće biti samo prazna forma, kao što to mnogi danas rade, već će iza sebe nositi suštinu, a to je ljubav.

♦ Šta bi poručio mladim ljudima koji su krenuli životnom stranputicom?
- Najvažnije je spoznati sebe, verovati u sebe, ne donositi odluke na brzinu, već dobro razmisliti o svemu. Istina je da mladima nije nimalo lako, živi se brzo, iz dana u dan nam serviraju priče o lošoj atmosferi u državi. S tim u vezi, u vremenu u kojem živimo veoma je bitno, ako ne i najbitnije, ostati normalan, zdrav i dostojanstven. O važnosti porodice kao osnovi i osloncu da i ne govorim.

♦ Možeš li za sebe da kažeš da si dotakao dno i podigao se iz pepela?
- Nije sramota pasti, sramota je ne ustati. Sva suština je upravo u tih sedam reči.

♦ Jesu li te prijatelji napuštali u ne tako lepom periodu života?
- Mnogi ljudi za koje sam verovao da su mi istinski prijatelji okrenuli su mi leđa kada mi je njihova podrška bila od neprocenjivog značaja. Ipak, nikoga ne želim da krivim, niti da osuđujem. Naučio sam da stvari koje padaju ne treba hvatati, već ih pustiti da padnu.

♦ S kakvim si se preprekama sreo kad si se vratio na muzičku scenu?
- Kad sam pre nekoliko meseci objavio singl „Neponovljiva“, moj povratak podržao je veliki broj ljudi koji vole muziku koju stvaram, ali ne i moje kolege. Takođe, pobedu na festivalu u Vrnjačkoj Banji čestitali su mi samo Seka Aleksić, Kaja, Željko Vasić, Nenad Cvijetić, Pero Stefanović i Srđan M. Dakle, njih šestoro! Društvene mreže i portali danas su izuzetno popularni i prosto je nemoguće da o mom trijumfu neko nije bio informisan. Očekivao sam da će mnogo veći broj kolega pozdraviti moj povratak na scenu, ali... Biće da mi se baš i nisu obradovali.

♦ Nedavno si se bavio likom i delom Aleksandre Radović, jer su mediji objavili da je kritički govorila o Željku Joksimoviću, koji vam je prijatelj.
- Nikad ne dozvoljavam da neko govori ružno o mom prijatelju, a Željko je bio tu kad mi je bilo potrebno. Pozvao me je da budem njegov gost u Areni, što nije mala stvar. Što nije udarila na one koji skrnave muziku, pa da ovom narodu otvori oči, već je pokušala da omalovaži čoveka koji je prvi na Evroviziji osvetlao obraz Srbije!

♦ Uvek si tako lojalan?
- Verujem ljudima i uvek ću im verovati. Ma koliko cenio EKV, ne mislim da je u životu baš kao u njihovoj pesmi - ljudi su loši, ljudi su zli. Ne, ljudi su dobri, samo ih treba vratiti na pravi put.