JA SAM NAJ*B'O! ZBOG TOGA ŽIVIM SA KOMPLEKSOM: Pileta su svi obožavali, dugo živi van Srbije, a imao je DETINJSTVO kakvo niko nije

Zoran Radojković Pile zasmejavao je celu Srbiju u svojim emisijama sve dok nije rešio da otputuje u Beč i tamo započne novi život.

Rođen sam u bolnici u Požarevcu u martu 1969. godine. Bio je sneg. Nije tad bilo ultrazvuka, pa da se vidi hoće li biti žensko ili muško, a ono što je, mislim, najzanimljivije - moja majka me je rodila u 46. godini, kao prvorotka. Otac me je pravio u pedesetoj, pa se često šalio: "Moj sin je od starog materijala. Kad smo ga pravili, žena i ja imali smo sto godina!" To je istina, tata mi je bio rođen 1920. godine.

Sabahudin

Trebalo je da se zovem Draško, po lekaru koji je na carski rez porodio moju majku, ali se tata nije složio, pa imam standardno zastarelo ime Zoran. Rođen sam u zoru. Dakle, Sabahudin, jer je sabah zora, ha-ha-ha! Tako se s Turcima danas u Beču šalim.

Često imam običaj da kažem da sam imao holivudsko detinjstvo. Da objasnim: kada je pruga Požarevac - Kučevo - Majdanpek i Bor građena, inženjeri su pitali seljane sela Rabrovo i Klenje da li hoćete da vam proteramo prugu kroz jedno ili drugo mesto. Po legendi, seljani su se posvađali, tipično za Srbe, i inženjer je prugu trasirao sredinom atara. Tako da su seljani oba sela kaljali opanke da do voza dođu, a kaljaju ih i dan-danas.

Usamljeni dečak

Iako sam mislio da je pruga sagrađena zbog mene, shvatio sam ubrzo da grešim. Radili su je Nemci i Francuzi zbog kopanja zlata i bakra iz Majdanpeka i Bora. A ja sam samo najebo. Bio sam jedino dete tada na stanici u Klenji. Iako je bilo i drugih porodica, njihova su deca bila velika i već su pošla put većih gradova. Samoća i igranje vozovima i oko vozova mi je obeležilo detinjstvo. Iz te usamljenosti se, valjda po Frojdu, i rodio kompleks s kojim živim - potreba za javnim nastupom, komunikacijom i željom da budem u centru pažnje. Zato je moj rad na TV u stvari za mene terapija, da ne završim kod psihijatra.

Da ti ne pričam da sam išao sam iz Klenje u osnovnu školu. Roditelj su me poveli prvi dan do škole i posle rekli: "Sad znaš put." Nije to ko danas, vožnja deteta do škole autom. Kiša i sneg, a ti idi peške, bato. No, išla su deca i mnogo više od mene, te se ne žalim. Eto, preživeo sam. Ponosim se time, a bio sam i odličan đak.

Avanturista

Mali dečak se igra sam vagonima u pokretu, postavlja paru, novčić, koju točak vagona spljeska. Imam pet-šest godina i to radim. Onda uskačem u voz koji kreće i onda iskačem na najvećoj brzini koju mogu da ispariram! Jednom sam se zajebao pa sam otputovao do Ljubinja, gde je teretnjak slučajno stao. Naravno da su me železničari vratili šinobusom kući, ali sam dobio dobre batine.

Na toj mojoj stanici je odrastao naš bokser i šampion u poluteškoj, mislim, Sreten Mirković. On se za Olimpijske igre i evropska prvenstva spremao trčeći prugom do naše kuće na stanici. Tu je pio vodu, držao me kao dete - a dete sam i bio! - i posle nazad. Na stanici su živeli i roditelji još jednog bokserskog šampiona starih vremena sedamdesetih, Nenada Mateića.

Igrao sam se Nemaca i partizana, ali sam morao biti i Nemac i partizan. Minirao sam kobajagi prugu. Napadao vozove. Vozio se u dresini, te u "volgi", koja ide po šinama, pre filma Emira Kusturice. Da, da, u krilu vozača. Zar to nije holivudski? A tek parnjača! Pa vožnja u njoj! U tunelu smrdi dim, gušiš se, pa kad otvore ložište, jara, lopatama pune ugljem snažne mašinovođe. Pršti para, snaga brekće i lokomotiva serije 33 vozi teretnjak. Eto, s tim ljudima sam odrastao.

Kurir.rs/Ljubomir Radanov

Bonus video: