SANDRA REŠIĆ BILA NA RUBU EGZISTENCIJE: Majka i ja smo preživljavale sa 180 DINARA, Nina sam upoznala sa 12! POTRESNI DETALJI

Pevačica Sandra Rešić je poslednje dve godine živela pred kamerama, u dve sezone "Zadruge", ali nijednom nije otkrila da je pre javnog života bila na rubu egzistencije.

- Moj otac je poklonio drugoj ženi petosobni stan, dok smo se mama i ja mučile u iznajmljenom stanu! Teško mi je padao svaki prvi u mesecu, kad je trebalo da platimo kiriju. To mi je najveća trauma... Stizali su računi za struju i komunalije, a ja nisam mogla da pomognem mami. U tim trenucima mi je mnogo nedostajala muška figura. Ma falio mi je otac da nas zaštiti i pomogne nam - pričala je ona.

- Mama je radila u nekoj firmi, a pet godina nije primala platu. Onda je dobila otkaz kao tehnološki višak, a radila je tu 20 godina. Tad je počela naša borba za život! Nismo uspevale da se izborimo sa svim problemima i uvek sam govorila da ću, kada porastem, bilo šta da radim - kroz suze priča pevačica i dodaje da je danima gladovala, ali da nikada nikome govorila koliko joj je teško jer nije želela da je bilo ko sažaljeva:

- Bile smo gladne! Zato sam se sa 19 godina zaposlila u cvećari, konobarisala sam, čistila... Nema šta nisam radila pokušavajući da nas prehranim, ali i dalje je bila kriza. Majka i ja smo živele od 180 dinara dnevno! Mogle smo da priuštimo samo toliko. Za taj novac kupile bismo hleb, kupus i krompir. Mnogo puta nisam jela, govorila sam da nisam gladna samo da bi moja mama imala šta da pojede. Brinula sam jer je pila šaku lekova, pa mi je bilo važno da koliko-toliko bude sita.

Pevačica kaže da su njenoj majci i njoj najveća podrška u kriznim situacijama bili deda i ujak:

- Kad nismo imali da platimo kiriju, stanodavac bi nas izbacio na ulicu. U tim momentima odlazile bismo kod ujaka ili dede na nekoliko dana. Jednom ujak nije bio tu, a deda je bio u bolnici, pa nismo imali gde da odemo. Bez dinara u džepu otišle smo u hotel! Dale smo lične karte i ostale pet dana, a osoblje je bilo neljubazno jer je sumnjalo da nećemo imati da platimo. Stric mi je tada poslao 400 evra, a mama je otišla na recepciju i besno im bacila pare - priča Sandra i dodaje da su ubrzo našle drugi stan, ali bez nameštaja, pa su spavale na podu:

- Nismo imale krevet, pa smo spavale na podu na jaknama. Nas dve smo stvarno svašta preživele...

Za sve to vreme Nino je krio da ima ćerku! Pevačica je oca upoznala sa 12 godina, veče pred njegovo venčanje sa drugom suprugom Sarom Marković.

- Moja mama Slavica i tata Nino bili su u braku kad su dobili mene, ali su se rastali još dok sam bila beba. On je tada gradio karijeru, pa je na nagovor menadžera krio da ima ćerku da to ne bi uticalo na njegovu popularnost. Znala sam da mi je Nino tata, gledala sam njegove spotove na televiziji, ali nisam imala nikakav odnos prema tome jer ga nisam poznavala. Za mene je tada bio potpuni stranac. Sve dok mi mama jednog dana nije rekla da tata želi da me vidi. Pošto celu deceniju nismo bili u kontaktu, pitala me je da li to želim uopšte. Odgovorila sam joj da bih volela. Dogovorili smo se da već sutradan odemo kod njega kući. Spremile smo se, sele u autobus i otišle, a kada smo stigle ispred kuće, shvatile smo da se tata ženi, da je to u stvari veče pred svadbu! - priča Sandra i dodaje da su Ninova tazbina i buduća supruga bili u šoku kad su ih upoznali:

- Nisu ni znali za nas dve! Sara se čak zaključala u kupatilu i satima plakala. Htela je sve da otkaže, mama i ja smo bile zbunjene... Tata je bio nervozan, dao mi je silne igračke, mami je nudio novac, koji je ona odbila... Cela situacija je bila veoma neprijatna. Bile smo začuđene što nas je pozvao baš pred venčanje! Srećom, Sara se posle smirila, pa su se ipak venčali.

Sandra i Nino su s vremenom postali bliski.

- Dešavalo se da usred noći dođe Cici i meni na vrata s jednom torbom. Ostao bi s nama nekoliko dana, a potom bi odlazio. Mama bi mu iznosila sve što ima, trudila se da ga dočeka na najbolji način. Kada se tata rastao od Sare, kupio je stan na Banovom brdu, u koji sam redovno išla. Često me je ostavljao sa sestrom, a on bi išao na turneje. Imao je poverenja u nas, nije imao ništa protiv da dovodimo društvo. Tata je bio emotivan, nežan i ponosan. Mnogo sam ga volela, nikad mu ništa nisam zamerila, sve sam mu oprostila... Otkako smo se spojili, uvek je bio tu za mene, činio je divne stvari koje nikad neću moći da zaboravim. Sećam se da mi je iz Čikaga doneo barbiku s dijamantima, čuvam je i dan-danas. Bili smo bliski od moje 12. do 19. godine. Spremio mi je proslavu punoletstva, to je nešto najlepše po čemu ga pamtim.

Svet joj se srušio 18. oktobra 2007. godine, kad je Nino preminuo.

- Dan pre nego što je umro sedeli smo i pričali satima, slušali muziku... Plakao je, kao da je znao da će narednog dana da nas napusti. Znao je da je bolestan, da ima kancer, ali je do poslednjeg trenutka bio jak. Kada je preminuo, imala sam 19 godina. Bila sam na nekom rođendanu u Bijeljini, kada mi je tatin saradnik Siniša poslao poruku: "Umro je." Bila sam u šoku i u suzama sam krenula sa društvom u bolnicu. Na ulazu nas je sačekala medicinska sestra i pitala: "Šta vi uopšte tražite ovde? Ne mogu da vas pustim, ja čak ne znam ni ko ste vi." Drugari su pokušali da joj objasne da sam njegova ćerka, a ona je rekla da je ne zanima i bukvalno nas je isterala iz bolnice. Sećam se da cele noći nisam spavala, a Siniša mi je rekao da sutra rano ujutru dođem u stan u kom je moj otac boravio dok je bio u Bijeljini. Kad sam stigla, tamo su već bili njegovi stričevi i Neša, tatin potrčko... Taj Neša je pokrao sve stvari iz stana mog oca, sve njegove slike, dnevnike...

Rešićeva kaže da su se svi prema njoj ponašali drsko.

- Ophodili su se prema meni kao da sam neka komšinica koja je došla tu da izjavi saučešće. Niko me ništa nije pitao, čak mi nisu ni saučešće izjavili, kao da mi nije umro otac... Najvažnija osoba u tom stanu bila je jedna Ljilja, koja je tati radila natalne karte, a u stvari mu je izvlačila novac. Ta žena je kukala na sav glas, a meni nije bilo jasno šta se dešava i ko su svi ti ljudi. Izašla sam iz stana i sela na stepenice da zapalim cigaru, za mnom je izašla i ta Ljilja, sela pored mene i samo mi rekla: "Danas je mom sinu umro otac." A zapravo, meni je umro otac! Htela je da naglasi kako su ona i njen sin bili vezani za Nina, što je laž! U tom momentu, prvi put u svom životu, poželela sam nekog da ubijem! Sekunde su me delile od odluke da je gurnem niz stepenice, pa i nek idem u zatvor. U poslednji čas sam se setila moje Cice, da bi ostala sama, i nisam to učinila.

Sandra nije bila na očevoj sahrani:

- Menadžer, ta Ljilja i ja smo se dogovarali da se nađemo i idemo zajedno na sahranu, a kada je trebalo da me pokupe, nisu se pojavili. Plakala sam na sav glas, pozvala sam majku, koja mi je rekla da se vratim u Beograd. Tako sam i uradila, pa sam sama naknadno otišla na očev grob.

Sandra je od malih nogu pokazivala talenat za muziku, ali je tek u zrelim godinama krenula očevim stopama.

- Kad sam pokazala da znam da pevam, počeli su da se javljaju neki lažni tatini kumovi, koji su me pljuvali i pričali da nisam njegova ćerka! Nikada se nisam obazirala na takve gluposti, jer znam ko sam - govorila je ona.

Sandra je s vremenom rešila da postane i rijaliti zvezda i učestvovala je u dve sezone "Zadruge". Familija ju je podržala u tome.

- Svi ljudi koje volim i koji me vole nikada mi ništa nisu zamerili u rijalitiju. Kažu da sam jezičara, ali da nisam takva, ne bih se izborila sa onakvim ljudima. Za mene je rijaliti samo igra. Dovoljno sam pametna da znam da se izborim sama i furam svoju priču. Kajem se samo što sam se deset dana pred kraj rijalitija upustila u vezu sa Anđelom Rankovićem, očigledno je da sa njegove strane to nije bilo iskreno, a ja sam se zaljubila... Nikada više tako nešto sebi neću da dozvolim - priča Sandra i najavljuje mogućnost da ponovo uđe u rijaliti:

- "Zadruga" mi je mnogo pomogla, uvek ću ponovo ući jer je to dobra reklama i mogu da pokažem sve što znam. I ako ponovo uđem, "Zadruga" će mi biti samo vid zarade, neću više da se upuštam u ljubavne odnose jer jača sam kad sam sama!

Kurir.rs/Informer/Hit