"POSLE VIDOJEVE SMRTI, IZBACILI SU NAS NA ULICU" Životna ispovest udovice Nikoline Pišek, a evo šta je rekla o SVEKRU Mišu Grofu

Iza Nikoline Pišek (46) je 11 meseci tuge i privikavanja na novu realnost. Otkako je 8. maja 2022. iznenada ostala bez supruga Vidoja Ristovića, morala je istovremeno da se nosi s velikim bolom i nizom događaja koje nije sama birala. Posle deset godina života u Beogradu, bila je prinuđena da se sa osmogodišnjom ćerkom Sofijom Unom vrati u Zagreb jer u srpskoj prestonici nisu imale gde da žive.

Situacija u kojoj se našla posle iznenadne smrti supruga naučila ju je da u životu nema nikakve garancije.

- U jednom trenu se savršenstvo može pretvoriti u užasno zlo, što mi se i dogodilo. Verovatno je moguće i suprotno, postoje sigurno i takvi slučajevi, ali za njih nisam čula. Moja ćerka i ja smo posle tragedije doživele pakao, bile smo zlostavljane i nezaštićene. Nismo imale nimalo empatije od onih koji bi trebalo da nam budu najbliži. Morala sam da se uhvatim u koštac sa životnim problemima. U takvim okolnostima nisam imala vremena da se bavim svojom psihom i zbog toga sam bila u velikom sukobu sa određenim brojem prijatelja koji su mi okrenuli leđa jer nisu podržavali moju odluku da se ne bavim sobom.

Nikolinini prijatelji smatrali su da neće uspeti da se izbori s problemima ako ne bude radila na sebi.

- Događaji su se odvijali takvom brzinom da je bilo biti ili ne biti, ili će mi glava ostati iznad vode, ili ću potonuti. I mislim da me je ta borba, na neki način, održala zdravom. Da sam imala bilo kakvu podršku, verovatno bih neko vreme bolovala, kako je i prirodno da se stvari odvijaju posle smrti supružnika. Vidojev otac optuživao me je da sam svakakva, ali ne bih rekla da se bavio tugom, jer kad boluješ, ne ugrožavaš druge, pogotovo ne one koji su ti bili najvažniji na svetu.

Pre Vidojeve smrti voditeljka je održavala civilizovan kontakt sa njegovim ocem.

- Vidoje poslednjih šest godina nije imao nikakav odnos sa ocem, praktično nisu razgovarali. Sad ne kontaktiramo uopšte, ni njega ni baku ne zanima unuka. Povremeno im pošaljem poruku sa novom fotografijom, napišem šta se Sofiji Uni novo ili važno dogodilo ili kažem da je bila bolesna. I nikada ne dobijem odgovor. Ćerka me je pre neki dan pitala da li još ima baku i deku i nisam znala šta da joj odgovorim. Ona je isuviše mala da bi shvatila zbog čega više ne pripada Beogradu. Izgubila je porodicu, uspomene, igračke, i mislim da njena reakcija više nije tuga nego da pokušava da razjasni i racionalizuje situaciju. A ja imam problem kako da joj objasnim da ne bi trebalo da se oseća krivom zbog svega što se desilo.

Imovina koja je ostala iza Vidoja Ristovića predmet je ostavinske rasprave.

- Koliko se u Hrvatskoj brzo odvijaju sudski procesi, gde sam za kratko vreme imala nekoliko ročišta, toliko su u Srbiji spori. Imam utisak da se svi ponašaju kao da nas dve nikad nismo ni postojale, ne preduzimaju se nikakve radnje niti postupci da se stvar bar pokrene. Iako sam Vidojevog oca prijavila zbog niza pretnji, ugrožavanja i drugih prekršaja, zasad se nije krenulo s mrtve tačke. Čak ni imovina još nije popisana.

Nikolina je s Vidojem imala gotovo filmsku ljubavnu priču, koja je intenzivno počela i bila takva do samo kraja.

- Pamtim ga po divnim stvarima, bio je poseban, drugačiji, mnogo je radio na sebi. Sigurna sam da bi bio i fantastičan otac i tek je trebalo da preuzme najveći deo te uloge, jer očevi u prvim mesecima po rođenju bebe najčešće nisu toliko angažovani kao majke. Zna se koliko su devojčice vezane za očeve i bojim se što moja ćerka više nema nikakvu očinsku figuru.

NESREĆA NIKADA NE IDE SAMA

U danima pre Vidojeve iznenadne smrti ništa nije naslućivalo tragediju.

- Primećivala sam da malo teže diše, ali sam to pripisivala nedostatku kondicije. Molila sam ga da ode na pregled, pre toga je bio nekoliko puta kod kardiologa i svi nalazi su bili uredni. Do tragedije je najverovatnije dovela nezalečena bolest pluća koja je zahvatila srčani mišić i pretpostavljam da je to posledica kovida. Bio je inače dosta dobrog zdravlja.

Posle suprugove smrti uz Nikolinu je bila nekolicina bliskih prijatelja.

- Tada se zapravo pokaže ko je ko. Oni koji nisu pravi, na moje veliko iznenađenje, jednostavo su nestali, iako su pre toga bili vrlo veliki na rečima. Malo ih je ostalo, ali je fantastično što su mi u život ušli i neki drugi ljudi, koji nisu imali nikakvog interesa, niti su me dobro poznavali, ali su bili duboko dirnuti situacijom u kojoj sam se našla. Tako je stvorena sigurnosna mreža ljudi koja me je održala na površini. Nažalost, na svoju porodicu nisam mogla previše da računam, pošto mi je tata Ivan preminuo samo šest meseci pre Vidoja, dok se mama Nada letos, od posledica stresa, ozbiljno razbolela. Oporavlja se polako, ali ne mogu baš previše da se oslonim na nju, kao ni na stariju ćerku Leonardu koja je morala da se vrati obavezama na fakultetu.

Mladu ćerku je zbog svega što se dogodilo nekoliko puta vodila kod psihologa.

- Nije dobro odreagovala na te susrete, pa sam pustila da se stvari malo slegnu. U stalnoj sam komunikaciji sa dečjim psiholozima i trudim se da se pridržavam njihovih saveta. Svoju tugu nekako nosim, ali sam prestala da plačem, nemam više suza, što je za mene krajnje neobično i neobjašnjivo. Jednostavno, ne mogu sebi da dozvolim takve trenutke slabosti, jer ako klonem, naša porodica neće imati nikakav motor. Moja ćerka gleda i uči od mene, usvaja moje emocije. Smem da ih imam, smem da budem tužna, ali ne smem da klonem.

Ako se jednog dana odluči da napiše knjigu o svemu što joj se događalo, veruje da će tek tada postati jasno s kakvim problemima je morala da se suoči posle Vidojeve smrti.

- Bilo je tu mnogo loših namera, groznih događaja i užasnih ljudi. Mnogima bi to zvučalo nerealno. Ali oni koji su bili uz mene i znaju sve detalje rekli su da je to materijal za neverovatan filmski scenario, za gadan psihološki triler sa elementima horora.

kurir.rs/gloria