MAJKA NIJE HTELA DA JE RODI, A BIVŠEG UHVATILA NA DELU SA LJUBAVNICOM! Šok životna priča Zorice Marković: Otac hteo da je UBIJE

Pevačica Zorica Marković iza sebe ima veoma turbulentatn život, svojevremeno je u razgovoru za Kurir otkrila malo poznate detalje o svom detinjstvu i priznala da je otac hteo da je ubije kada se razvela od supruga.

Na oca i majku

- Dete ko dete, nemirno... Majka me je tukla prutom od vrbe, pa kad se obmota oko mene ko zmija, oči su mi iskakale! Tata je bio duhovit i diplomata. Ja sam na oca i fizički i mentalno, ali sam na mamu vredna i borac. Majka je nosila veliki teret. Bila je, što se kaže, stub porodice. Nas ukupno jedanaestoro u kući, a sve je na njoj.

Ovce, krave, konji

- Raspust sam provodila na Divčibarama. Znalo se - pedeset ovaca, deset krava, ogromno imanje i ajd na čuvanje. Skupljali smo mleko, pa pravili sir i kajmak i sa punim kačicama se vraćali u selo. Deo se prodavao, a nešto se ostavljalo u zalihama da imamo za jelo. Sreća je bila što nikada nismo bili bez hrane. Nije bilo keša, ali svega ostalog je bilo. Tata je radio u Valjaonici bakra. Imao je i dva predivna konja i kola koja prevlače materijal za kuću, pa je on prevozio cigle po selu i to je dobro radio, pa se sa svih strana snalazio da lepo živimo i majka je nekako izgurala sve nedaće.

Zadnja rupa na svirali

- E, a ja sam ti bila zadnja rupa na svirali, jer sam rođena bez plana. Što bi se reklo, omakla sam im se. Majka je poludela kada je ostala u drugom stanju. Pitaš se zašto? E, pa sestra, koja je, nažalost, umrla pre četiri godine, a koja je starija dvadeset godina od mene, tada se udala i zatrudnela, baš kada i majka sa mnom. Kakva je to sramota bila za majku da ona bude u drugom stanju, a udala ćerku! Zato je nosila džakove, napinjala se, mučila, opterećivala se, samo da ja ne ispadnem iz stomaka. Ali ja sam ispala, jebiga... Hvala bogu da tada niko nije radio abortuse, pa me Bog spasao. Eto, šta da ti kažem, muke žive...

Peške u školu

- Do četvrtog razreda sam išla pešaka. Svaki dan šest kilometra tamo i nazad. Do osmog razreda ta kilometraža se povećala. Pešačila sam svaki dan po dvanaest kilometara. Nije bitno koja je smena, mora da se ide. Uporedo sa školovanjem sam igrala rukomet i folklor. Bila sam najbolja na golu, ali i kao centrafor. Kad ja krenem da pucam, svi beže!

Pesma pijanom dedi

- Kako sam postala pevačica? Ma, to se znalo od malih nogu! Ja sam pevala kao ludi Nasta! U kući radio nismo imali, samo neki tranzistor, i bila je borba ko navija za Zvezdu, a ko za Partizan, to se najviše slušalo, i dok ukućani urliču i navijaju, a ja ne volim fudbal, krenem da pevušim i čekam da prođe to ludilo da pustim Radio Beograd i da slušam pesme Silvane Armenulić i Lepe Lukić. Zakačim se za Lepinu pesmu "Od izvora dva putića" i pevam tri sata bez prestanka. U kući su mi bili zabranili da pevam, svi osim dede, koji je voleo da popije, pa me tako pod gasom čeka da dođem iz škole da bih mu pevala. Voleo je pesmu "Nema lepše cure, zapalio lulu, poljubio curu garavu". To me naučio da pevam, pa me onako mamuran zagrli, a ja ga polako, korak po korak, odvedem u vajat, gde smo svi voleli da sedimo, i tamo mu pevušim. Pevala sam mu dok ne zaspi, jer ako bi ostao budan tako pijan, onda je u kući haos. Umeo je kad popije da nas maltretira i davi, a ja sam mu našla žicu, pa mu pevam i mir u kući.

Hemijsko-tehnička

- E, al' čekaj da se vratim još na školu! Ovo da ti kažem. Ja sam završila hemijsko-tehničku i to mi nikako nije išlo. Ali nikako! Sećam se, prvih godinu dana sam polupala sve epruvete, malo je falilo zbog toga da me izbace. Pa zamisli mene sa epruvetima! Kakvi! Ja i te skalamerije, bože gospode! Epruvete sam držala kao mikrofon i pevala u učionici. Haos!

Davljenje u Đetinji

- E, a u Užicu sam, u srednjoj školi, s društvom izlazila kao i sva deca. Jedno veče smo se, pamtim, kupali u Đetinji i ja sam počela da se davim! Upala sam u vrtlog i jedva su me izvadili. Svi su se bili uplašili. Skočili da mi pomognu. Ja sam sa ovim muškim mozgom i energijom htela sve što nije bilo normalno za žene. I nekako su uspeli da me izvuku na zemlju iz vode i udarali su me kako bi mi izbacili vodu iz pluća. Jedva sam ostala živa.

Kafana u Užicu

- Eto, na tu plažu sam odlazila jer je tu bila prava kafana, fenomenalna jedna. Orkestar je bio uniformisan, znalo se koliko se peva. Veruj mi da i dan-danas maštam da imam takvu kafanu, pravu priču, što bi rekli, gospodski, da ljudi dođu na vreme da se provesele, bez incidenata. Ja sam živela za trenutak kada je muzičko veče da bih slušala muziku. E, jedno veče je neko iz mog društva tražilo šefu orkestra da ja pevam. Imala sam mekeći glas, šta zna dete s petnaest godina. Imala sam dve kikice, neke pantalonice koje mi roditelji nisu kupili nego mi je pokojna tetka dala njene stvari. Mislim, sad je pokojna, tad nije bila, ha-ha-ha! Čekala sam da ona iznosa, pa onda ja. Zakrpi ona to što je bilo pocepano, ali je bilo čisto. E, taj orkestar je imao pevača i pevačicu, ali ljudi su voleli mene da slušaju. Bila sam plava ko Švapče, mršava... Pitala sam se, šta će im jedno dete, šta ono ima da peva i, nažalost, nije to dugo potrajalo, ti muzičari su otišli na put i ja sam ostala bez svog sna...

Kafana u Požegi

- Ali nisam se predala. Napalila sam se, mislila sam da sam zvezda čim sam uzela mikrofon. Počela sam da maštam i da zamišljam sebe na RTS, tako nešto... Gledala sam pevače i želela da i ja budem na televiziji. Taj mikrofon je čudna sprava. Meni je otvorila vizije mašte. Bila sam opsednuta nerealnim stvarima. Sve sam zapostavila zbog muzike. I čujem ja da su se ti muzičari vratili, ali u Požegu, i ja sa sedamnaest godina zapucam u taj grad samo da bih s njima pevala! Počeli smo da se družimo i tu na neki način kreće moj život. Mislim, moj javni život, da tako kažem.

Prva ljubav Ivan

- Muzika mi otvori sva vrata. I ljubavi i života i čega god hoćeš. Al' to je posebna priča. Da krenem iz početka. Prva ljubav mi je bio Ivan iz škole. Bio je lep ko lutka. Bili smo zaljubljeni. Pratio me kući peške. Nije bilo tada da se ljubimo, vaćarimo, ma kakvi. Stajali smo na metar jedno od drugog i pričali. Nismo smeli da se približavamo. Ne daj bože neko da te vidi! To sramota. Znali smo satima da stojimo, ni zima nam nije mogla ništa. Imala sam smrzotine po nogama, kasnila sam kući, dobijala batine, ali meni je bilo lepo s njim da pričam. Prvi poljubac je među nama pao tek posle osmog razreda. Bio je latinoamerički tip, baš kako ja volim.

Muž harmonikaš

- To je bila moja prva ljubav, a kada sam počela da radim, zaljubila sam se u harmonikaša, jer je on bio moj jedini prozor u svet muzike. Bio je sedam godina stariji i postade moj muž. Nakon svadbe i svega lepog što smo doživeli za pet godina zajednice, rastali smo se jer me je prevario. Navatala sam ga sa drugom ženom. Shvatila sam da je harmonika bila u pitanju i da nisam u njega toliko bila zaljubljena, ali smo dobili sina Dejana i to je moje zlato iz te veze. Sa osamnaest godina sam rodila prvog sina i nisam pogrešila. Srećna sam što imam i jednog i drugog, drugi je Ilija.

Otac s dvocevkom

- Kad sam se razvela, vratila sam se kod mojih. Sećam se kako me je otac sačekao s dvocevkom puškom, jer u to vreme je bila sramota da se razvedeš. Al' nekako su to prevazišli, pomogli su mi, ali je, nažalost, Dejan tada pripao ocu. Iz socijalnog su se gledale sve sitnice, i gde radiš, i gde živiš, i s kim i kako, pa je dete pripalo ocu...

Venčanje s Mitrom Mirićem

- Znači, razvedem se i onda me udaju za Mitra Mirića! Ha-ha-ha! Al' čekaj! To je sve zajebancija, sad ću da ti objasnim tu priču! To da su svi mislili da smo se nas dvoje tajno venčali. On je meni, bre, kao četvrti brat! On je na svojim koncertima imao po petnaest hiljada ljudi, a ja sam mu bila specijalni gost. Nismo se razdvajali. Imao je poverenje u mene toliko da sam mu sačuvala pare da kupi prvi stan. Njemu je šok bio koliko smo zarađivali, toliko da nismo mogli da potrošimo. Džakove para od ulaznica smo imali. Bilo je mnogo ljudi, a turneja je trajala preko mesec dana. Ja sam tada imala hit, bila popularna i u kombinaciji s Mitrom haos smo pravili.

Žena Mitra Mirića

- Mislili su da sam ja sa Mitrom u vezi, a ja ga upoznala s njegovom ženom Suzanom! Pa ti sad vidi! A ovako ide ta priča: ona je na jednom koncertu došla po autogram. Bila je mis Makedonije. Tada smo bili svako u svojoj svlačionici. Mitar je voleo da pred koncert sedi sam, a ja sam se vrzmala sa muzičaraima. Retko koga je primao u svlačionicu, osim riba i potpisivao im autograme. Svaka devojka je imala pravo da uđe u njegov prostor i da dobije potpis. Međutim, Suzana kad je ušla, vidim ja žena ne izlazi... Bila je toliko fina, lepa. Nego, pre nego što je ušla, pre nego što sam je uvela, kažem ja njemu: "Brate, ovo je tvoja buduća žena!" I došlo vreme da izađe na scenu, kad... Ma kakvi, oni i dalje pričaju! Reko, gotovo, zaljubio se moj brat! A on je do tada, kao u vojsci, recke pisao na zidu. Ako me razumeš... Suzana je pošla s nama u Beograd, njeni su reagovali, trčali, branili, bunili se... Oni su se posle uzeli, ne vredi. Drago mi je da su i dan-danas zajedno i da su uspeli.

Nema ko me nije muvao

- Mene su muvali jer sam bila dobra riba i svi su želeli da spavaju sa mnom. Ali ja nisam bila žena za jednu noć, veruj mi. Nema ko me nije muvao, muzičari, pevači, fanovi. Međutim, ja se ponašam ko muško i zauzmem neku pozu, pa sam bila vulgarna, a provalim ga, znam šta hoće, i ja ga napušim i on kaže džabe što je dobra riba kad je budala.

Drugi muž

- Taj sistem sam koristila dok se nisam zaljubila u oca mog drugog sina Ilije. Tada je radio solističke koncerte sa velikim pevačima, Zoricom Brunclik, Miroslavom Ilićem, Tomom, Suzanom Perović... Bio je šmeker, lep čovek. Sećam se, vraćali smo se jedne noći iz Čačka mojim kolima, Usnija pokojna i Šele, i ja osetim dešavaju se varnice. Kod Milanovca sam zaspala, kad osetim da me neko ljubi. Stao čovek i počeo da me ljubi! Odupirem se, ali prija leb te j*bo! Zaustavi on auto, izađem napolje i polivam se ladnom vodom, celu flašu sam prosula da dođem k sebi! Ne znam da li je bes, uzbuđenje, ali jedna kaša u glavi i onda smo se tako ljubili, nismo se odlepljivali! Eto, taj jedan poljubac mi je promenio život. Posle smo priznali jedno drugom sve. Prihvatio je sina iz prvog braka jer je i on imao dete. Svi smo se lepo slagali.

Ljubavnicu sam bacila u Savu

- Funkcionisalo je dok me i on nije prevario. Nakon jedne moje promocije, osetim ja neki nemir i žurim kući, kad tamo imam šta i da zateknem. Moj muž sa nekom... da ne kažem šta. Uhvatim je ja lepo s obe ruke i bacim je u Savu! Nije umela da pliva. Ne bih je ja ni bacila, nego sam ko ludi Nasta prišla, pitala šta ćeš ti tu, dete mi tu spava, ženo, kad ona mrtva ladna kaže: "Neka spava dete, meni ne smeta!" Pa, mamu ti j*bem, e sad ćeš ti da spavaš i lepo dohvatim je preko ograde i bacim! Kuku, ljudi viču, panika, ma ne j*bem ja živu silu! Ona viče: "Upomoć!", skočili ljudi da je spasu. Odmah sam bacila prsten i posle deset dana advokat donese papire razvod, prodala sam tu kuću, podelili se i ćao.

Izgubila sam dete

- S njim sam nosila blizance, ali sam jedno dete izgubila... Jedan plod je bio manji i otišao je... Pet meseci sam mirovala u krevetu samo da bih izgurala plod. Ilija se rodio s dva kilograma, a sad je ljudina. Ali to nije jedina muka. Kao mali, sa četiri-pet meseci, imao je operaciju. To sam teško podnela. I taman kad je sve prošlo, kada smo se stabilizovali, ti me kao otac i muž prevariš. Taj osećaj gorčine u stomaku, bes i ljutnju ne mogu da ti opišem...

Smrt majke

- I bilo je još muka... Uh, taj bol ni danas ne prestaje. Nakon majčine smrti sam počela da se gojim. Mislila sam da je to neki apetit, ali ne, to je emocija, emotivna glad, nedostatak, praznina koja ne može da se nadoknadi ni sa čim osim prisustvom nekoga koga nema, ko je otišao... Umrla je od Alchajmera, dan pre rođendana mlađeg sina. Naš poslednji susret ću pamtiti do kraja života. Pustila je suzu. Bila je kao mumija. Videla nas je, ali nije mogla da progovori. Čula sam da su pre neki mesec pronašli lek, a ja kažem: "Moja majko, zakasnili smo, nismo imali sreće, ja bih ti to našla..." Dala sam sve od sebe da joj pomognem. Pala sam u nesvest kada su mi javili. Izneli su me iz kuće u tom stanju i nekako sam se povratila. Ma, preteško...

Dva minuta od konačne smrti

- I holesterol zamalo da me ubije. Nisu mi lekari davali lekove. Mogla sam samo da capnem. Delilo me je dva minuta od konačne smrti. Ja sam to tako trezveno doživela. Sva sreća da sam upala u ruke doktoru Đukanoviću i da sad bolje živim nego pre operacije. Neću da živim na kašičicu. Kad mi bude suđeno, ja odo. Ja sam već bila s nekim belim ljudima gore na nebu. Verovatno sam svratila do Svetog Petra, pa me vratio. Videla sam oblake, ali one prave.

Sve se skupilo u meni...

- Razvod je ravan smrti, stres me je stigao. Sve mi se bilo nakupilo, trebalo je izgurati sve to. Pravi kuću, restorani, rijaliti, to su sve stvari koje radi dvoje ljudi, ali ja sam sve radila sama. Svi su tu kad je lepo, ali kad je ružno, nema nikog. Što je najgore, ja ništa nisam osetila, srce ne boli. Sve se skupilo u meni, negde je moralo da eksplodira, meni je otišlo na srce jer ja sve radim srčano. Sećam se na jednoj svadbi je bilo 100 stepeni, a ja ne znam da radim kao mrtav konj. Kad uđem u rulju, ja kidam, dižem atmosferu, e to sve je išlo preko srca. Tempo mi je bio žestok i umalo da nisam umrla na jednom veselju.

Radila sam sve za decu

- Morala sam da radim; znaš kako, u moju kuću posle očeva moja dva sina nijedan muškarac nije ušao da prespava. Ja sam imala veze od deset godina, od dvanaest godina, ali moji sinovi su sve znali. Morala sam otvoreno da im pričam kad sam im ja sve u životu! Ja sedim preko puta dvoje mladih ljudi i usmeravam ih. Pretvarala sam se u muško, u očeve, da bih deci objašnjavala sve o životu. Bila sam veliki psiholog i posvetila sam im vreme, u zenitu slave sam prekinula karijeru zbog dece. Vraćala sam se kući da bih decu spremila za školu. Nikada nisam zaspala dok njih ne namirim. Vrebala je opasnost kako pređu prag, to je život, sve sam zapostavila zbog dece. Neka, ne žalim se, samo ti pričam. Nikada nisam imala kućne pomoćnice. Mnogo sam zaradila, a još više potrošila.

Moji sinovi, moje oči

- I šta sad, šta hoćeš još da ti kažem? Svi moramo jednog dana da odemo. Nije loše kod Svetog Petra, videla sam. Verujem u reinkarnaciju i znam da ću se u nekom obliku vratiti, kao što se svi vraćaju. Nije mi žao zbog mene, budale nemaju strah. Volela bih da živim deset hiljada godina, nikad mi nije dosta, ne mog života, uvek mi je malo da budem sa svojom decom. Mi živimo zajedno, tu smo, ali malo mi je. Jesu oni veliki ljudi, ali oni su moje oči u glavi, mogla sam da se udam sto puta, ali neću da volim nikoga, hoću da volim samo njih. Žao mi je što ću otići, samo zbog njih. Biće mi žao. Ilija i Dejan imaju lepe oči, pa kad me pogledaju i kažu: "Majko..." Ne mogu, ubićeš me! Jesam li ti dovoljno ispričala?

Kada odem...

- Ne plašim se smrti, kažu da je najlepše kada zaspiš. Ne bih volela da se mučim i da imam neke boleštine. Ali znam da ću mnogima nedostajati. Baš si me našla, svaka čast! Uh, baš si me pogodila s pitanjem, ja sam osetljiva na decu i stare ljude. Imam kome da nedostajem, veruj mi. Ovi dušebrižnici što pišu: "Zar si još živa, što ne umreš, stoko, već više", njima na dušu. Svet niko ne može da promeni, nemam čarobni štapić. Hiljadu grešaka sam napravila u životu, ali niko nije pustio suzu zbog mene. Ja znam da se posvađam, pogana sam na jeziku, ali jebiga, i zaboravim i praštam, takva mi je priroda. Mislim da kada odem sa ovog sveta, biće jedna budala manje. Neka.

Kurir.rs

Bonus video: