KLJUČNA FIGURA MOG ŽIVOTA OTIŠLA JE IZNENADA, S TUGOM NAUČIŠ DA ŽIVIŠ... Ovo je životna priča Tanje Peternek Aleksić!

Odrastanje autorke emisije "TV lica... kao sav normalan svet" Tanje Peternek Aleksić moglo bi da bude slika tadašnjeg Beograda. Kao devojčica je glumila u seriji "Pozorište u kući", dok je njen pravi dom umalo mogao da bude scenografija za "Vruć vetar".

Celo moje detinjstvo bilo je idilično, a zanimljivo je što i danas živim u istoj kući u koju su me doneli iz porodilišta u maju 1965. Promenila su se imena država, ali ne i adresa. To je kuća moje bake, građena početkom prošlog veka, a moja najranija sećanja vezana su za dvorište u toj bašti, na jedan jasmin ogroman kao drvo trešnje i njegov miris zbog kojeg i danas volim parfeme s jasminom. Volim ih jer mirišu na dom.

Iako je moja ulica slepa, zbog kaldrme je sankanje u njoj bilo nezgodno, dok je susedna Križanićeva bila najveće sankalište u starom delu Beograda. Kada sam krenula u školu "Miloš Matijević Mrša", koja se nalazila na njenom dnu, zimi bih sela na torbu i spuštala se do ulaza. To arhaično zvuči svima koji danas decu izvode u parkove smeštene između solitera. Tek kad to kažem, razumem moju očajničku borbu da, uprkos raznim zgradama koje su kao spomenici korupciji nikle tu na Zvezdari, održim moju baštu, koja danas ima dva mala žbuna jasmina i to osećanje da je dom, kako je govorio Dragan Babić u mojoj emisiji, kuća na zemlji.

Najveća tuga

Baka je prvo rodila sina Batu, koji je zbog urođene srčane mane preminuo pre nego što je napunio pet godina. Mamino detinjstvo i bakinu mladost obeležila je i bolest mog dede Jovana. Bio je od onih poštenih komunista koji je sa Davidom Pajićem Dakom dugo bio u zarobljeništvu, što im je oštetilo zdravlje i srce, a preminuo je kada je mama imala veliku maturu. Ostala je sama s bakom. Tugovale su i teško živele, ali su bile upućene jedna na drugu. Baka je kasnije govorila da samo parket koji je istrulio ispod mašine za šivenje zna koliko je plakala. Mama je otišla prošle godine, ali je uvek govorila da žali što joj nije poživeo brat i što nije imala nekog u životu s kim bi podelila sreću što je moja porodica ovakva. Čvrsto verujem da su sad negde zajedno.

Češko poreklo

Moje devojačko prezime Peternek izazivalo je uvek veliko zanimanje, naročito devedesetih, kada se Slovenija otcepila, jer su svi mislili da je slovenačko. Imala sam neku gledateljku koja se stalno javljala na Treći kanal i predstavljala kao funkcionerka, a funkcija joj je bila predsednica kućnog saveta neke zgrade, i mnogo ju je nerviralo što je jedna Slovenka na televiziji. To je bilo nedelju dana pre moje svadbe, kada sam dobila i prezime na "ić".

Nedelju dana ranije gost mi je bio Loša iz Plavog orkestra, i bio je zbunjen jer sam na kraju emisije pozvala gledaoce da se javljaju na naš broj telefona 600-842 i kažu da li njima smeta neko čije prezime zvuči slovenački. Nedelju dana kasnije gost mi je bio Lazanski. Saopštila sam skor istraživanja: "Više je bilo onih kojima ne smeta, a moje je da vam kažem da je prezime zapravo češko." Tako se završilo to prebrojavanje krvnih zrnaca u živom programu.

Učiteljica Vera

Pre polaska u osnovnu školu osvanula sam na naslovnoj strani knjige "Moje dete biće dobar đak", i to kao da me je predodredilo. I bila sam odličan đak i u gimnaziji, pa sam i diplomirala ranije. Pošto sam u školu krenula sa šest godina i tri meseca, mama je smatrala da moram da budem zaštićena nekim koktelom vitamina. Dali su mi gamaglobulin za jačanje, ali mrdnula sam se kada sam primala injekciju i noga mi se ukočila.

U školu sam krenula manja od ostale dece, s velikom crvenom torbom, koju je mama nabavila nekim mukama iz Nemačke, s mačjim očima koje svetle, niz onu veliku nizbrdicu i jedva hodala od bola na mestu uboda. Dočekala me je najčarobnija žena na svetu, moja učiteljica Vera Višković. Bila je tada već pred penzijom, a govorila je da ćemo slovo v da naučimo tako što je ona debeljušna kao pisano slovo v. Bila je toliko divna i nežna. Kasnije sam je sretala na Cvetkovoj pijaci jer je živela u kraju. Umrla je u ozbiljnim godinama, mada su sve godine prerane kada su ljudi divni. Došla sam joj na sahranu i toliko plakala da su mi prilazili ljudi da izjave saučešće misleći da mi je baka.

Ulazak u novinarstvo

Nisam mislila da će moj život ići u ovom pravcu. Ali, u novinarstvo sam ušla tako što sam pobegla iz škole. Bila sam treći razred gimnazije kada su se pojavili ljudi iz Palilulske olimpijade kulture. Drugarice iz razreda su me prijavile u kategoriji voditeljstvo, a razredna je rekla da ću, ako se sutradan ne pojavim u školi, imati četvorku iz vladanja. Ipak, morala sam da odem. U žiriju je bio Radoman Kanjevac i ja sam pobedila. Prišao mi je i rekao da čovek koji na studentskom Indeksu 202 vodi deo emisije posvećene usmerenjacima odlazi u vojsku, pa je pitao da li bih ja počela da radim. Ponudio mi je honorar i opravdanje za školu! Vrlo brzo počela sam da vodim Indeks 202 sredom.

Imala sam emisiju, glas mi je bio radijski, mada sam malo govorila onako, beogradski. Pronašla sam telefon čuvene lektorke Drage Jonaš i otišla kod nje s molbom da mi to beogradsko bečenje promeni. Rekla mi je da dođem sledeći put sa sveskom da radimo domaće zadatke. I tako sam počela da radim, vodila sam program, zarađivala super, i nisam dobila četvorku iz vladanja. U novinarstvo sam ušla na privremni rad kao gastarbajteri u Nemačkoj i s idejom da će to, kad upišem akademiju, prestati da me zanima.

Intervju iznenađenja

I stvarno, nema slučajnosti. Upisala sam akademiju i već na prvoj godini došli su Nena Đonlić i Bojan Selimović sa Festa. Tražili su nekoga da piše bilten. Cela klasa je došla u Sava centar, gde smo shvatili da treba da radimo i na internoj televiziji - Festoviziji. Toliko je bilo posla da su svi odustali osim Borisa Trbojevića i mene. Sledeće godine urednik mi je postao Nebojša Đukelić. Radila sam žive emisije, a u jednoj mi je samo uveo gosta iznenađenja. Kad sam ugledala Miloša Formana, htela sam da padnem sa stolice. Bio je to moj omiljeni reditelj svih vremena.

Recept za uspeh

Pre nekoliko godina pozvao me je tadašnji direktor Pete beogradske gimnazije da đacima pričam o novinarstvu. Ispričala sam ovu moju priču kako je sve počelo i poentirala rečenicom: "Kad bežite iz škole, iz toga može da ispadne nešto dobro." Bio je ljut, otpratio me je i rekao da mi to nije trebalo. A ja stvarno mislim da red, rad, disciplina i vojnička krutost od vaspitavanja dece do postupaka u životu ne mogu da naprave ništa dobro. Mora da postoji nekakva fleksibilnost. Citiraću divnu Isidoru Žebeljan: "Jedan čovek mi je govorio - pritiskaj, pritiskaj, mora se otvoriti! Meni sve što se u životu otvorilo, otvorilo se samo zato što nisam pritiskala." I postala je akademik.

Demonstracije i porođaj

Na Trećem kanalu sam vodila program do termina za porođaj. Te 1992. bile su studentske demonstracije. Kao trudnica sam volela kokice i šetnju. Aleksa i ja smo svako veče prolazili pored Filozofskog fakulteta, kupovali kokice, pozdravili studente, prošetali kroz Knez i trudnica se vraćala na spavanje. Pošto je Tamara odlučila da prolongira rođenje, porodila sam se tri nedelje kasnije. Kada sam došla u porodilište, stažistkinja u Gradskoj bolnici se zaprepastila i rekla da su studenti svako veče tipovali hoću li se pojaviti ili sam otišla na porođaj, a ja sam čak sačekala da se demonstracije završe i da ona dođe na stažiranje.

Kafa protiv tuge

Mama je otišla iznenada prošle godine i imam utisak da se nismo pozdravile iako smo celog života živele zajedno. To nisam mogla da prihvatim, ali sam shvatila kao zadatak da moram da je ispratim onako kako je želela. Sa puno žutih ruža i žutog cveća koje je volela.

Ostalo je da se naviknem da živim s tim nedostajanjem. Kad uđem u prodavnicu, uhvatim se za keks koji je mama volela, a onda shvatim da nemam kome da ga kupim. Bolelo je kao da me neko šutne u stomak, a kad to osetim, čučnem. Jednom sam se takva našla u nekom kafiću. Plakala, sedela i čekala da se tuga spusti. Prišla mi je neka žena, za koju sada znam da se zove Ana, i pitala da li može da mi donese kafu protiv tuge. Svakog dana sam odlazila tu i Ana je samo donosila kafu. Posle smo počele da pričamo. Ana je sad na porodiljskom jer je uz dečake blizance dobila i devojčicu, a meni je ostala kao simbol toga da se život nastavlja i da se produžava kroz nove ljude koje upoznaješ, kroz novu decu koja se rađaju, a da ti ostaješ da živiš kao nastavak života onog ko te je rodio, ali tuga ostaje i naučiš da živiš s njom.

Kurir.rs

Bonus video: