"SVI SMO BILI NA KRV I NOŽ" Goca Tržan iskreno o grupi Tap 011, detinjstvu ali i svom NAJVEĆEM STRAHU!

Goca Tržan, Otvorena, direktna, čvrsta, pa čak i eksplozivna. To je ona na prvi pogled i na prvom razgovoru. Na neki drugi pogled, otkriva da je vrlo emotivna i pomalo ranjiva. Ali ne voli patetiku i ne voli da se žali. Voli da peva. Kaže da je život previše kratak da bi sebe shvatala ozbiljno

Prva slika koju pamtim iz našeg detinjstva jeste naš mali stan u Narodnih heroja na Novom Beogradu. Živeli smo na osmom spratu u 42 kvadrata brat, mama, tata i ja. Stanovali smo na sunčanoj strani ulice. Sećam se i bake, koja je dolazila da nas čuva kad je mama na poslu. Bili smo srećna porodica.

Imala sam lepo detinjstvo. Mislim da ne može da se uporedi sa ovim danas. Današnjoj deci, da moraju da žive kao mi, bilo bi veoma dosadno. Bila sam srećno dete jer sam imala onoliko koliko mi je bilo potrebno. Nikad previše, a ni premalo. Bila su to vremena kad smo svi imali manje-više isto. Po tome smo se i prepoznavali. Nosili smo svi iste patike, farmerke...

Đak generacije

Škola mi je uvek išla od ruke. Bila sam vukovac i đak generacije u Osnovnoj školi "25. maj" na Novom Beogradu. Danas se ona zove "Duško Radović". Evo, skoro sam išla na rođendan kod moje kumice. U prvom razredu sam upoznala svoju najbolju drugaricu i kumu Jelenu. Bila mi je svedok oba puta na venčanju. Ona je osoba koja je uz mene 40 godina. Bili smo na 18. rođendanu kod njene ćerke. Njen otac je rekao mojoj Leni da sam ja bila najbolji đak i da je prava šteta što nisam završila fakultet. Ćerka me je čudno pogledala. Teže su mi išle matematika, hemija i fizika, što sam sedela i učila, ne bubala. Ostale predmete sam mogla da prelistam pred čas i da dobijem peticu.

Prvi javni nastup

Pevala sam kao dete u horu JNA. Moj prvi nastup je bio u Sava centru kad sam imala četiri godine. Pevala sam za Dan armije, mislim da je to bio 22. decembar. Uvek sam imala kontakt s muzikom. Išla sam na hor, pa posle na sve vrste plesova, folklora, glumu i recitovanje. Ne znam odakle to i na koga sam. Tata lepo peva, a mama je igrala folklor. Niko od njih se nije bavio umetnošću. Nije se to tada moralo. Sve je u mom detinjstvu ukazivalo na to da ću jednog dana biti na sceni.

Priča o rokenrolu

Uvek sam volela samo rokenrol. Imala sam bend koji se zvao Distorzija. Nastupali smo na Zaječarskoj gitarijadi, Brzim bendovima Srbije, svirali smo na festivalu Rokenrol zauvek na Sajmu. Bili smo bend koji je radio na svojim autorskim pesmama. Moram da priznam da nisu bile dobre. Imali smo samo 19 godina. Međutim, svuda smo bili zapaženi i nagrađivani. Pevala sam tih godina i u mjuziklu "Kosa". Nisam bila glumac, nego pevač. Radila se obrada i igrala se predstava u Sava centru. Prošla je veoma zapaženo. Glavne uloge su igrali Đorđe David i Igor Pervić, a Big Mama je bila Milena Dravić. Producent te zapažene predstave je bio Dragan Gaga Nikolić.

Tap 011 Niko od nas nije mogao da zna kad smo počinjali da će Tap 011 jednog dana biti veliki i važan bend. Ušla sam u grupu 1994. jer sam otpevala pesmu "Bunda". Zvali su me producenti da uradim demo snimak. Bilo mi je slatko. Međutim, nikad sebe nisam videla kao pevačicu dens benda. Došla sam na snimanje s kosom do dupeta, u vijetnamci i nekim čizmama. Bila sam roker tih godina. Momci iz benda su bili blentavi i duhoviti. U celu priču sam uskočila bez ideje da će to da potraje, a da ću ja jednog dana postati Goca Tržan i da će moja karijera trajati godinama.

Studirala sam uporedo s muzikom. Moj plan je bio da budem inženjer stočarstva, da radim na nekoj farmi, pri nekom istraživačkom centru ili, još bolje, da imam svoju farmu. Za razliku od današnje dece koja žele da budu pevači i poznati, nisam ušla u posao s tom idejom. Samo sam volela muziku i scenu.

Pet godina smo ostali zajedno. Meni je Tap otvorio mnoga vrata u životu. Imala sam sreće da pevam s Ivanom Peters. Od nje sam mnogo naučila, što kao klinka nikad ne bih priznala. Sada mogu da kažem to bez ikakvog blama. U grupi sam stekla prijatelje do kraja života. I dan-danas se družimo, radimo i sviramo. Mi smo mnogo putovali zajedno. Bila sam u tom trenutku više s njima nego s porodicom.

Raspad benda

Sve je počelo da se raspada na dočeku 1999. godine. Mi smo svi jedni s drugima bili na krv i nož, nismo se više podnosili. Bilo je realno da će bend da se raspadne. Da nisam otišla ja, bila bi to Ivana. Nisam ja imala ideju da želim solo karijeru. Imala sam plan da nastavim da studiram ili da počnem da radim i da se zaposlim. Međutim, onda mi je Gane Pecikoza pustio pesme Neše Japanca. Meni se to dopalo. Bio je etno, ali ne seljana. Krenuli smo da radimo album "U niskom letu". Našli smo tada Aleksandru Saru Milutinović. Bila je tada u srednjoj školi. Kad sam čula "U niskom letu", počela sam da plačem. Sve u životu radim na osećaj i na emociju. Muzika jeste čista emocija. Moramo da budemo svesni da sve što nam u životu ostaje, to su osećanja koja gajimo jedni prema drugima. To sam prepoznala u ovome što radim.

Strah od umiranja

Vrlo sam zdrava žena. Nemam strah od umiranja. Ne plašim se. Smrt je samo početak nečeg drugog. Kad se rodiš, ti počinješ da umireš. Umiremo samo u jednoj sekundi, a živimo svakog dana. Ne mogu da zamislim da ljudi to sebi rade i da su opterećeni smrću. Sve što ima početak, mora da ima i kraj. Život je prekratak da bih se sebe shvatala ozbiljno, ali i da bih razmišljala o smrti. Želim da ga živim što srećnije i zabavnije... Godine nisu i ne mogu biti prepreka da se živi kvalitetno.

Kurir.rs

Bonus video: