STRAVIČNA ISPOVEST DŽAJE IZ AMADEUS BENDA! Pevač progovorio o traumatičnim iskustvima: 7 DANA je trajala BORBA za moj ŽIVOT!

Amadeus bend postoji od 1997, a u to vreme važili su za najbolji pop bend, bez kojeg nije mogao da se zamisli dobar provod. Svirali su svadbe, rođendane, po klubovima, držali su velike koncerte.

- Pre dvadesetak dana objavili smo pesmu "Kad se laste kući vrate", ušli smo u studio da spremamo još jednu pesmu, koja će izaći na leto. Nažalost, desile su se mnogo loše stvari i mi smo zaustavili promociju. Ove dve tragedije su nas pogodile kao i sve, imamo decu kod kuće, traumatično je.

Da li si razgovarao sa sinovima o svemu što se dogodilo?

- Svakog dana razgovaramo. Ovo je katastrofa. Treba razgovarati otvoreno o svim temama. Moj stariji sin ima 12 godina, dok mlađi još ide u vrtić. Pred njim izbegavamo da pričamo na tu temu, mali je i još to ne shvata, ali i s njim razgovaramo o stvarima koje nisu dobre. Sve što treba da shvati približavamo njegovom uzrastu.

Da li se sada više plašiš za njihovu bezbednost?

- Ne plašim se za bezbednost svog deteta zato što ide u školu, plašim se vremena u kom živimo. Danas se svuda dešavaju pucnjave, nasilje, dostupnost je svega, internet, igrice koje igraju da ih nazovem pucačke... Ne mogu da ga izolujem od svega toga, prosto je nemoguće.

Ti si preživeo ubadanje nožem.

- To se dogodilo 1994. u Leskovcu. Bio sam s devojkom, sedeo sam na klupi, napadač mi je prišao s leđa i ubo me. Probušio mi je plućnu maramicu. Bio sam na intenzivnoj nezi sedam dana, bio sam životno ugrožen. Doktor mi je rekao da sam se izvukao zato što sam mlad, jak i nepušač.

Da li si poznavao napadača, jeste li bili u sukobu?

- Ne. Sve se desilo bez povoda. Nije imao ni punih 14 godina. Bio je iz razorene porodice, naduvan lepkom, prosto mi je prišao i ubo me.

Sećaš li se svih detalja?

- Sećam se. Devojka je ustala i počela da vrišti. On je pobegao, ljudi su se okupili, doneli su me do nekog auta i odvezli u bolnicu. Strašno sam krvario i nije bilo vremena da se čaka Hitna pomoć. Odveli su me na rendgen, pa u operacionu salu. Sedam dana je trajala borba.

Kad si se oporavio?

- Psihički mi je bilo teško. Imao sam traumu, trebalo mi je vremena da ponovo izađem u grad, da odem na neku žurku, da uđem u masu ljudi. Sigurno pet-šest meseci nisam išao nigde.

Imao si još dve nezgode, davio si se u reci Jablanica?

- Bio sam mali, išao sam u školu, ali se ne sećam koliko sam tačno godina imao. Šetao sam sam pored reke i upao u vodu. Tu su bageri kopali, vadili su pesak iz reke, bili su duboki virovi. Nikoga nije bilo oko mene, spasavao sam se, čupao da dođem do obale, sve sam prste i kožicu između prstiju rasekao. Borio sam se, oko mene je bilo korenje od drveća, jedva sam se izvukao. Drugi put me je brat od strica ubacio u vodu, a kad je video da mi se manta u glavi, da se davim, skočio je i izvukao me. Tada sam dobio fobiju od vode.

Zapravo tri puta si izbegao smrt?

- Da.

Da li ti se na nastupima dešavalo da moraš da spasavaš živu glavu?

- Mnogi jesu dolazili na naše nastupe, ali nismo imali takve situacije. Nije bilo maltretiranja, znali smo koja ekipa dolazi i kako treba da se ponašamo. Jednom mi se desilo da mi se odseku noge. Svirali smo proslavu titule košarkaša Partizana. Jedna poznanica me je pozvala za njen sto da me nešto pita. Kad je rekla Džajo, momak koji je sedeo prekoputa nje je skočio i pitao: "Kako te zovu?" Prebledeo sam. Rekao sam da mi je tata dao nadimak jer navija za Zvezdu, na to je rekao da je sve okej, da vidi da sam dobar momak, inače bi bilo svašta.

Jesu li žestoki momci bili galantni prema vama?

- Svi su bili galantni. Ranije je bilo više bakšiša nego sada, mada smo mi ranije radili drugačiju vrstu svirke nego sada.

Koji je prvi veliki bakšiš koji si dobio?

- Svirali smo u tadašnjem "Kabareu rouz", bila je subota, pun klub, strašna atmosfera. U separeu sede neki momci, dolazi nam konobar i kaže da su strašni potrošači i da traže da im otpevam "Zajdi, zajdi". Rekoh gde sad to, ubićemo atmosferu, neko će nas gađati flašom, ali konobar kaže da će dati ogromnu lovu. Dva puta sam odlagao da je otpevam, ali sam onda pristao. Krenemo da sviramo, a konobar dolazi i kaže, evo, momci su zadovoljni. Ja pogledam, vidim braon novčanicu i kažem: "Jao, dali 200 dinara, a gnjave nas celo veče." Oni se zahvaljuju iz separea, ja im dižem ruku, nešto mi čudno. Onda se krišom okrenem ka bendu, izvadim novčanicu iz džepa i vidim da je 1.000 maraka. Kažem momcima: "Opa bato, plaćamo kiriju naredna tri meseca", a mi tada bili podstanari, plaćaj kiriju, plaćaj menadžera, plaćaj kombi... Završava se veče, pakujemo instrumente, kad vidim konobar viče na njih: "Šta ste ovoliko naručivali kad nemate da platite, još čašćavate muziku?", ja kažem bendu: "Momci, pakujte se i bežanija, da ne traže pare nazad, ode kirija za tri meseca."

Kurir.rs /Sandra Rilak

Bonus video: