VESNA ZMIJANAC JE ODBIILA DA SNIMI VIDOVDAN Goca Lazarević u otkrila nepoznate detalje, ovaj SVETI ČOVEK je tražio pesmu o KOSOVU

Vesna Zmijanac je odbila da snimi pesmu "Vidovdan", otkriva Goca Lazarević u velikoj ispovesti. Pevačica narodne muzike, čija karijera traje već 46 godina, otvorila je dušu o svim lepim, ali i teškim momentima iz života i karijere.

Moj bivši suprug Milutin Popović Zahar je te 1989. pravio kompilaciju novih pesama povodom 600 godina od Kosovske bitke. Pesma "Vidovdan" je bila namenjena Vesni Zmijanac. Čim sam je čula, zakukala sam koliko je dobra. Međutim, Vesna nije htela da je snimi, jer je u to vreme bila najpopularnija u bivšoj Jugoslaviji i plašila se da se ne zameri drugim narodima. Na kraju sam je otpevala ja i ponosna sam zbog toga. Volim sve narode, ali ja sam Srpkinja i dičim se time - priča Goca i dodaje da je ta pesma nastala po želji pokojnog patrijarha Pavla.

- On je lično od Zahara zatražio da napiše i komponuje pesmu povodom šest vekova od Boja na Kosovu. Danas je pevaju svi - od zabavnjaka, preko pop muzičara, do klasičnih. Rado je izvode i ruski pevači i horovi, kao i Grci i Rumuni. Čuje se i u Peruu i na Kubi. Gotovo da nema većeg skupa na kome se horski ne peva. Može se slobodno reći da je "Vidovdan" druga himna srpskog naroda, ma gde se on nalazio. Srpskom narodu niko ne može da "otme" Kosovo. Ne može i nikada neće. Kosovo i Metohija je za Srbe mnogo više od simbola i od naše istorije. Baš kao što kaže stih: "Kud god da krenem, tebi se vraćam ponovo, ko da mi otme iz moje duše Kosovo!"

Prvi put na more

Sa Gocom smo se, odmah nakon priče o njenoj najpoznatijoj pesmi, prisetili njenog detinjstva i odrastanja.

- Rođena sam u Gornjem Milanovcu, a rano detinjstvo sam provela u selu Takovo, nedaleko odatle. Prvo što mi padne na pamet kada se setim najranijeg detinjstva je ribolov sa mojom četvoricom braće, rođenim Radojicom i trojicom od strica. Često su odlazili da love ribu, a ja sam nekako uspevala da im se nametnem i krenem sa njima. Išla sam obalom, skupljala njihov ulov i stavljala u torbu. Dešavalo mi se da mi se riba izmigolji iz ruku i ispadne u reku i tada me je obavezno neko od braće grdio - priča pevačica i dodaje da su u to vreme oskudevali:

- Bila sam uskraćena za mnoge stvari kao dete. Većina ljudi je tada jedva krpila kraj s krajem, a ni moja porodica nije bila izuzetak. Imala sam jedne cipele za zimu i sandale za leto. Kaput, kao i mnoge stvari poput džempera i čarapa, štrikala mi je baka. Samo što nam i veš nije štrikala. Tako su svi živeli i to je bilo normalno. Moj otac Bogdan, pored toga što je imao imanje, bio je i muzičar i od toga je zarađivao dodatni novac. Radio je nekoliko godina i u Nemačkoj kako bi mami, bratu i meni olakšao život. Sećam se da sam bila željna mora, a prvi put sam ga videla sa 17 godina zahvaljujući drugarici iz klupe, koja mi je danas kuma. Njeni roditelji su imali vikendicu u Sutomoru i pozvala me je da budem njihov gost.

Gocu je sa samo 11 godina zadesila velika porodična tragedija, kada joj je majka Rada poginula u saobraćajnoj nesreći.

- Majka se posle nekog vremena pridružila ocu u Nemačkoj i tamo ostala dve godine, nakon čega je odlučila da se vrati u Srbiju i bude ponovo uz brata i mene. Pri povratku kući poginula je u saobraćajnoj nesreći. Poslednji put sam je videla kada je odlazila za Nemačku, tada sam imala devet godina. Ceo život mi nedostaje. Nikada se nisam pomirila s tim da je nema. Sve mislim da je negde otišla i da će se vratiti. Otad se trudim da sve teške situacije potisnem i odbacim. Na taj način stvaram odbrambeni mehanizam - priča Goca i dodaje da joj se tad promenio život.

- Dok su roditelji bili u Nemačkoj, brat i ja smo živeli kod strica i strine u Beogradu. Kada je majka poginula, otac se odmah vratio u Srbiju i poveo nas sa sobom u Gornji Milanovac. Prodao je imanje na selu, dodao novac koji je zaradio u Nemačkoj, kupio plac u Milanovcu i sazidao kuću. Tata je u tom periodu menjao žene i dovodio ih kući, a meni se to uopšte nije dopadalo. Zbog toga sam jedva čekala da završim osnovnu školu i odem iz kuće.

Goca kaže da se namerno raspitivala koja srednja škola ne postoji u Mladenovcu i široj okolini kako bi upisala baš nju.

- Odlučila sam se za turističku i tako se vratila u Beograd. Želela sam da budem turistički vodič. Nakon što sam završila srednju školu, radila sam nekoliko godina u turističkoj agenciji kao službenica. Morala sam da bih preživela jer nije bilo nimalo lako opstati u velikom gradu.

Zahar stariji 16 godina

Ni u najluđim snovima nije razmišljala da postane pevačica, ali muzičku karijeru je započela zahvaljujući talentu za folklor.

- Volela sam da igram folklor. Bila sam član Kulturno-umetničkog društva "Ivo Lola Ribar", koje je bilo jedno od najboljih u tadašnjoj Jugoslaviji. Tamo sam upoznala svog budućeg supruga Milutina Popovića Zahara, koji je bio šef orkestra tog društva. Imala sam samo 17 godina kada smo počeli da se zabavljamo, a on je bio stariji od mene 16 godina! Odmah je prepoznao moj talenat za pevanje. Na jednom od takmičenja osvojila sam prvo mesto. Kao nagradu dobila sam besplatno snimanje ploče za PGP RTS. Pevala sam starogradske i vranjanske pesme i to su trajno zabeleženi snimci koji se čuvaju u arhivi te kuće.

Tako je Goca započela veliku muzičku karijeru, ali i ljubavnu priču, koja i danas privlači pažnju javnosti.

Zahar i ja smo se zabavljali više od pet godina pre nego što smo odlučili da se venčamo. Živeli smo u garsonjeri od 28 kvadrata koju je Zahar dobio od ujaka. Iz te ljubavi dobili smo ćerku Mariju, a potom i sina Miloša - priča Goca i dodaje da su se nakon 15 godina braka razveli:

- Ne mislim da ljudi treba da se rastaju. Mada sam ja htela razvod, mnogo sam patila. Bila sam sasušena kao grana. Brinulo me i to što sam mnogo radila, a neke tamo žene su mi čuvale decu, pa nisam bila uz njih. Kad bi me ljudi pitali kakvi su Marija i Miloš, u šali sam odgovarala: "Kakvu majku imaju, oni su super." Teško sam podnela razvod. Mislila sam da je moja majka platila sve "karmičke grehove" jer je poginula sa 36 godina, ali sam se prevarila. Pre 35 godina mi je jedna žena gledala horoskop i rekla: "Ceo život popularnost i novac, ali emotivno uskraćena." Tada mi je to bilo smešno.

Da su se reči astrologa ostvarile, govori i to što Goca nije imala sreće ni sa svojom drugom velikom ljubavlju Branislavom, kojeg je mnogo volela.

- Bili smo zajedno čak 14 godina. Kada je trebalo da počnemo da živimo zajedno, preminuo je. To je nešto samo moje i ne volim da pričam o tome. Mene je njegova smrt najviše iskidala. Dunav bi se napunio mojim suzama. Ranije sam sa ljudima delila i radost i tugu. Na kraju su prijatelji počeli da me izbegavaju i govorili mi kako nemam prava da ih maltretiram, da je to moja lična stvar. Tri godine nisam mogla da prihvatim da ga nema i osuđivala sam Boga. Pitala sam se zašto baš on, zašto neko tako dobar, zašto se to meni desilo... Smejala sam se u javnosti, ali u meni je bila bol. Ubio ga je stres, jer je imao brojne firme. Neki ljudi su ga izdali, nije mogao da naplati potraživanja i da zatvori krug. Kidao se i raspao. Embolija pluća, infarkt, moždani udar... Sve ga je stiglo u 55. godini. Prošlo je 13 godina otkako ga nema i još mi nedostaje - priča Goca i objašnjava zbog čega se njih dvoje nisu venčali:

- Posle razvoda od Zahara nisam htela da se ponovo udam. To bi bila velika trauma za našu ćerku Mariju i sina Miloša. Najpoštenije je bilo da ja svoju decu izvedem na put. Kad su odrasli i Marija se udala, moj Branko i ja smo želeli da započnemo zajednički život. Nije nam se dalo...

Goca kaže da ne zna da li će ikada ponovo nekoga voleti kao Branislava.

- Pitam se da li sam nagrađena ili kažnjena što sam imala takvu ljubav. Sve poredim sa njim i ta ljubav je reper za sve. Koliko sam samo plakala uz pesmu Halida Bešlića "Ja bez tebe ne mogu da živim", posebno uz stihove: "Milo moje, nije nam se dalo da se u tvom zagrljaju smirim, sve sa tobom bilo mi je malo...." Suze samo grunu iz mene, iz najveće euforije vrisnem. Onda ljudima u mom okruženju bude neprijatno. Ali na Brankovom grobu više ne plačem. Odem na Bežanijsko groblje i fino se ispričam sa njim. Kad mi ljudi kažu: "Toliko plačeš, a ništa nisi imala s njim, ni imovinu, ni decu, samo ljubav." Pa da li ima nešto veće od toga? - priča pevačica i dodaje da joj je porodica mnogo pomogla da ga preboli:

- Pomogli su mi unučići, Marijina ćerka Dunja i sin Balša. Bili su mali kad je on umro. Ipak mi je Bog dao unuke baš kad mi je to trebalo. Po prirodi sam osoba koja traži lepe stvari i motiv za život i radost.

Goca kaže da je pomoću muzike prevazišla mnoge teške životne situacije i da su je kolege jedno vreme zvale Goca Dragstor, jer je pevala gde god je stigla.

- Nisam pevala samo sahrane, jer me tamo nisu zvali. Kad sam se razvela, počinjala sam iz početka i plašila se da li ću imati para za decu. Svuda sam pevala, pa i na ispraćajima, rođendanima, vašarima... Ne stidim se toga, nastupala sam za svoj narod - priča Goca i dodaje da je zahvaljujući tim honorarima obezbedila deci i sebi krov nad glavom:

- Ne razumem ove mlađe koleginice koje troše novac na gluposti. Mi nismo imali ni "kavali" ni "navali", kako u šali kažem za firmirane stvari. Nikada nisam dala 2.000 evra na torbu. Sve te hiljade evra koje sam nekad lako, a nekad veoma teško zaradila pretvarala sam u kvadrate. Nisam imala velike honorare, ali sam radila kao crvić i kupovala nekretnine da obezbedim decu. Dala sam im po stan. Međutim, iako imaju fakultete, ne mogu da sakupe dovoljno novca za krov nad glavom. Teško je vreme za mlade.

Iako je uveliko u sedmoj deceniji, Goca i dalje aktivno snima, a uskoro će publiku obradovati novom pesmom.

- Snimila sam je još pre mesec dana, ali zbog dve velike tragedije koje su početkom maja potresle Srbiju još je nisam objavila. Ta pesma je baš tužna i teška. Mnogo puta sam plakala dok sam je pevala u studiju. Posle pesme "Vidovdan" rekla sam sebi da neću više da pevam otadžbinske pesme, ali ova je nešto posebno. Njome želim da svim budućim generacijama prenesem ljubav prema našoj zemlji - završava priču legendarna pevačica

kurir.rs/informer

Bonus video: