"FILM O DŽEJU JE NASTAO KAD MI SE DESILO SVE NAJGORE, KAD SAM OSTAO BEZ CELE PORODICE" Emotivna ispovest Fute Radulovića kida dušu

Aleksandar Radulović Futa i Marina Tucaković decenijama su stvarali muzičke hitove, ali i najveće pevačke zvezde poput Džeja Ramadanovskog, Svetlane Cece Ražnatović, Ane Bekute i mnogih drugih. Da iver ne pada daleko od klade, pokazalo se i na primeru njihovog sina Milana Radulovića Laće, koji je nesumnjivo nasledio raskošan talenat roditelja.

Neposredno uoči prve godišnjice Laćine i trogodišnjice Džejeve smrti, Futa je smogao snage da prekine ćutanje i da u ekskluzivnom razgovoru za Kurir otkrije sve detalje povratka u javnost zahvaljujući angažovanju na filmu "Nedelja".

Šestog decembra navršavaju se tri godine od kada nas je napustio Džej. Možete li podeliti sa nama vaše najlepše sećanje na njega?

- Sigurno je to trenutak kad smo se upoznali i kad sam prvi put u životu čuo šta sve jedan mali, a veliki čovek nosi u sebi. Ta božanstvena boja glasa i njegovo vokalno poigravanje s različitim muzičkim žanrovima na mene su ostavili takav utisak da sam jednostavno ostao bez teksta! Sve to pomenuto, i više od toga na jednom mestu. I, naravno, kao kruna svega koncerti na Tašu '91 i na Sajmu '92.

Koja vam je njegova pesma omiljena i da li ona ima neki poseban značaj?

- Sve balade koje je otpevao su ujedno i moje omiljene pesme, a ima ih dosta. To su pesme koje se pevaju decenijama i pevaće se uvek. Ali, ako treba da se opredelim za jednu koja ima poseban značaj za mene, to je svakako "Sunce ljubavi". Tekst - Marina. Sve je rečeno.

Marina i vi ste važili za tandem snova. Kako biste opisali uticaj i trag koje su vaše pesme upravo za Džeja ostavile na vaše živote i živote svih ljudi?

- Možda bi to moglo da se poveže i s Marininim i mojim celokupnim muzičkim opusom, koji kreće od prve polovine osamdesetih pa nadalje. Sve je u skladu s razvojem neke nove muzike, koja sama po sebi šalje i neke nove poruke. Najbolji i najautentičniji primer za to je sigurno Džejev opus. Kako je sve to bilo usko povezano i sa životima drugih ljudi, isto tako se to manifestovalo i na nas same, odnosno naše živote. Inspiraciju smo tražili iz svega što nas okružuje i iz svega što nam se dešava, pa je sve to zajedno svesno ili nesvesno uticalo i na nas kao autore, samim tim i na druge slušaoce.

Vi i Marina ste među prvima uočili njegov talenat. Kako je taj momenat izgledao?

- To se u startu znalo i videlo. Jedan takav talenat kao što je Džej, u masi mediokriteta koji su svakodnevno bili prisutni u našim životima, nije mogao da prođe neopaženo. A po kapacitetu svega što je u sebi nosio neosporno je bilo da će njegova karijera trajati dugo. I sad posthumno se još više slušaju i obraduju pesme koje je Džej pevao, što znači da i sada fali takvih (ali novih) pesama, a fali i pevača, makar po kvalitetu, kao što je bio Džej. Mada se takav retko rađa, daj Bože da ih bude.

Napisali ste veliki broj njegovih pesama. Možete li nam reći šta je bila inspiracija kada je u pitanju Džej?

- Marina i ja smo pravili pesme shodno našem raspoloženju u tom trenutku. Zato je bilo i veselih i tužnih, i brzih i laganih, i smešnih i ozbiljnih pesama. Mi ih nismo stvarali namenski za određene pevače ili prilike, nego smo ih stvarali zato što smo osećali potrebu, a ispostavilo se da je, kad se sve sabere, to bio jedan ogroman profesionalno odrađen posao. Džej je verovatno bio i naša najveća dodatna inspiracija za sav autorski rad.

Više od tri decenije ste delili životne trenutke s Džejem, između ostalog i prekid njegove saradnje s Marinom. Šta je to što je Džeja najviše promenilo, po vašem mišljenju? A šta je ono što svi od njega možemo da naučimo?

- Ja to ne bih nazvao prekidom saradnje Džeja sa Marinom i sa mnom, nego bih to nazvao prelaznom fazom u stvaralaštvu. Vremenom je došlo do prezasićenja i svako od nas pojedinačno kreće u neke druge izazove (osim Marine). Negde krajem '94. Džej otvara svoj noćni klub, a ja svoj studio. Njemu je muzika od tog momenta bila u drugom planu. Do tada smo uradili sedam studijskih albuma, ne zna se koji je od koga bolje prošao. Sa ove vremenske distance ne znam šta bismo dalje komponovali za Džeja u to vreme da smo nastavili s radom istim tempom, i šta bismo mogli bolje i više da uradimo. Jednostavno je bila potrebna pauza i da se jedni od drugih malo odmorimo.

Pratili ste snimanje filma "Nedelja", kako ste reagovali kada su vas prvi put pozvali? Da li ste na ovaj način oživeli prošlost bar na trenutak i šta je to za vas značilo?

- Film je počeo da se snima baš u trenutku kad se meni u životu izdešavalo sve najgore što nekoga može da zadesi. Kad ostaneš bez najvoljenijih bića, kad ostaneš bez cele porodice, kad ostaneš sam. Zvali su me u vezi s dozvolama za korišćenje naših pesama u filmu o Džeju i njegovom životu, u kojem su isprepletane tužne sudbine svih meni dragih likova. U početku nisam hteo da se više angažujem oko svega toga jer su jednostavno tužni momenti bili jači od mog kreativnog delovanja. Ali na insistiranje Vladana Anđelkovića, producenta filma, malo-pomalo sve više me je privlačila ta priča. Vraćajući film iz prošlosti, uz izbegavanje svih negativnih uspomena, ispostavilo se da je muzika na mene zapravo delovala pozitivno. Muzika je pobedila. Nadam da je moj doprinos i doprinos mojih saradnika u muzičkom delu filma zadovoljio sve kriterijume i upotpunio celu priču, koja je sama po sebi odlična.

Šta publika može da očekuje od filma "Nedelja"?

- Od filma svi očekuju da će to biti muzički film, ali film je jedna ozbiljna, umetnički odrađena drama, u kojoj je muzika samo sastavni deo celine. Detalji iz Džejevog života su sami za sebe zahvalni za razvijanje radnje filma, koji obuhvata period njegovog života od ranog detinjstva pa do istorijskog koncerta na Tašmajdanu '91. Ovaj film je sjajna prilika da publika upozna i delove njegovog života pre nego što je ušao u muzički svet. Da pogledaju jednu umetnički izuzetno odrađenu tužnu životnu priču s dobrom muzikom. Nadam se da će gledaoci biti oduševljeni.

Kurir.rs/Aleksandar Panić

Bonus video: