MAJKA MILANA MILOŠEVIĆA ZA KURIR! On je ZLATNO dete, BRIŽAN, produžio mi je život na ovom svetu!

Milan Milošević vezan je za svoju majku Rajku koja je, nažalost, bolesna, a o kojoj često priča u javnosti, a na društvenim mrežama objavljuje zajedničke trenutke.

U intervjuu za Kurir ona je ispričala kakvu muku je imala kroz ceo život da bi odgojila dva sina u najtežim životnim uslovima.

Na početku razgovora da nam kažete kakav je Milan kao sin, ali zaista?

- Milan je sin za poželeti i dete koje bi svaka majka poželela. Brižan, ponekad i preterano, toliko da izgleda kao da smo poslednjih godina zamenili uloge. Vredan je da mu tri devojke u kući nisu ravne kada se dohvati čišćenja i spremanja. Ne zameram mu ništa, on je zlatno dete koje, nažalost, nije imalo ni detinjstvo, ni mladost kao ostala deca oko njega.

U kojim situacijama se ljutite na njega?

- Mnogo puta sam se ljutila na njega što me toliko pominje i stavlja na te mreže i u novine, ali razumem ga kad sama sa sobom razmislim. Nisu naši praznici nikad bili lepi, dešavalo se da molimo Boga samo žive glave da izvučemo jer su to bili dani prepuni alkohola, pakao nam je trajao od svetog Nikole do svetog Jovana.

Kakav je bio kao dete i po čemu se razlikovao od ostale dece?

- Bio je toliko sladak kao mali, imao je plave kovrdže i bio je bucko kao krofnica da sam morala stalno da mu nosim crveni končić oko ruke jer se dešavalo da se zaceni često kada su neke urokljive oči gledale u njega. Kasnije je bio drugačiji od svojih vršnjaka. Od malena je voleo da se cirkuzira i da se oblači u pevačice i imitira ih. Najviše je voleo da imitira Lepu Brenu i njen hit "Sitnije, Cile, sitnije", a dezodorans od komšinica mu je bio mikrofon. Bio je drugačiji, a samim tim i meta okruženja i često ismejavan i maltetiran upravo zbog toga. Izazivao je pažnju svuda i nije bio shvaćen niti prihvaćen u okolini i zato on ne voli grad u kojem je rođen. Kao majka sve ga razumem.

Koje su vaše želje u Novoj godini?

- Jedina želja je da mi deca budu zdrava i živa. Znate da sam sina sahranila u 34. godini i to je bila i moja sahrana. Tada je nestao deo mene i, nažalost, ne dao Bog da iko zna kako je kada majka sina zemljom pokriva, a ne može da umre od tuge za njim. Milan će se naljutiti sigurno jer to stalno pričam, ali najveća želja u životu mi je da dobijem unuče od Milana i da mogu da umrem mirno, a ako je Bog rekao drugačije, to je onda Božja volja i šta da radimo. Žao mi je sada što sam mu branila da se ženi kada je imao prve ljubavne veze, a želeo je to već sa 18 godina.

Milan je često otkrivao bolne trenutke o životu koji ste proživeli. Kako vi danas gledate na to kroz šta ste prošli da bi on postao dobar i srećan čovek?

- Milan priča dosta o našoj muci i životu, ali nikad to neće moći da se ispriča niti opiše onako kako je bilo. On to drugačije doživljava, a ja sam već digla ruke od svega i pomirila sam se sa sudbinom da je takva bila namenjena meni. Od malih nogu me je pratilo loše, a da ne pričam o životu kasnije. Milan je želeo da pomogne mladim ženama da ne trpe nasilje i da ne rade kao što sam ja radila, ali tada je bilo drugo vreme i nisam imala gde. Nezaposlena, sama sa sinom u pubertetu bez oca. Sa sinom sa cerebralnom paralizom i sa Milanom nisam imala kuda. Trpela sam i nadala se boljim danima. Nažalost, nikad nisu došli, a sada kada bih mogla možda da uživam uz Milana, bolest je učinila svoje i sve je došlo na naplatu, sve preživljeno za života. Sva promrzavanja i sve batine, ma ne znam više šta, ne mogu da pričam o tome više. Nisam ja imala mnogo vremena da se bavim Milanom iskreno da kažem, niti da pravim čoveka od njega. Sve drugo je bilo tu i sve je mene čekalo, ali sam uvek savetima pokušavala da mu pokažem gde, šta i kako treba u životu, a i sam je u detinjstvu video i doktorirao kako i šta ne treba da radi.

Milan je zaštitni znak rijaliti projekta i omiljen u narodu zbog svog smisla za humor, neposrednošću. Da li vi gledate rijaliti i koliko vam je teško palo kada je otišo sa Pinka?

- Nema veće sreće nego kada ga ugledam da uđe u "Zadrugu". Ljubim nekad ekran, pa se smejem sama sebi. Milan je od malena to želeo i eto Bog ga je dragi pogledao. Zameram i ne volim kad se svađa sa učesnicima u Beloj kući jer se plašim da ne daj Bože neko ne skoči na njega, a znam kako on podnosi sve to teško i lično ili da ga pogodi u glavu neko. Zameram mu često što je stalno u crno odeven. Ja mu kažem: "Sine, pa, neće niko ni videti da si u žalosti za majkom kada umrem jer si stalno u crnom". On se naljuti i odmah menja temu, a ja kroz šalu želim da kažem da me sekira to što je odjednom počeo da nosi sve crno. Gledam redovno, ali ne mogu do kasno da gledam i kada se vratio na Pink rekla sam: "E, sad mogu da umrem". Ja sam lično zahvalna Milici i Željku Mitroviću na svemu šta su učinili za mog Milana i koliko njemu samo dobro želim tako i njima i njihovoj porodici. Često pozdravljam Milicu preko Milana, a on kaže: "Mama, pa ti nju ne poznaješ!", a ja kažem na to: "Ne znam nju, ali znam njenu dobru nameru prema tebi, sine".

Kada ste bili najponosniji na svog sina?

- Kad se uselio u svoju kuću u Zemunu pole dve decenije podstanarskog života. Ma, da vam kažem, ponosna sam na svaki njegov korak, ponosna sam kako se ponaša u javnosti i privatno i ponosna sam što ne zaboravlja ljude koji su bili uz njega kada niko nije. Njegova emocija je nepresušna i ima je za ceo svet pomislim. Nije Milan imao ni detinjstvo, ni pubertet, ma ništa kao što je trebalo. Nažalost, previše bola, nemira i tuge je obeležilo njegov život u Sremskoj Mitrovici, ali se stalno sekiram da se jednog dana sve to ne odrazi na njega, mada za sada se nosi sa svim tim i bolje nego što može. On je primer kako treba biti borac. Kada se setim svega, sad bih na glas jaukala. Pa on se stopom vraćao noću odavde za Beograd jer radi ujutru, a nije imao za autobus samo da bi platio račune ovde za kuću. Borac je i mogla bih danima da odgovaram na ovo pitanje. Veliku je žrtvu podneo i neka mu Bog da samo zdravlja i sve će on sam postići i steći. Sećam se koliko se radovao kada mu kupim bananicu ujutro u prodavnici, radovao se i zahvalan je bio i znao je da nemamo za više. Skroman je uvek bio i već sa 17 je počeo da radi i celo domaćinstvo je spalo na njegova pleća. Nije imao vremena da uživa u najslađim godinama, ali se nadam da će sada kada je svoje ciljeve ostvario.