VELIKI BOŽIĆNI INTERVJU DANICE CRNOGORČEVIĆ: Popadija za Kurir o prazniku, porodici, Đokoviću, muzici, dešavanjima u CG...

Sveštenik Ivan Crnogorčević i njegova supruga Danica stvorili su pesmu "Veseli se, srpski rode", koja je postala svojevrsna himna širom regiona. Bez ove pesme ne može se zamisliti nijedno slavlje u našem narodu, a popadiju Danicu mnogi nazivaju omiljenom pevačicom prvog reketa sveta Novaka Đokovića.

- To će biti moj drugi koncert u Beogradu, prvi je bio u Šumicama prošle godine. Naišla sam na veliki odaziv publike i ne sumnjam da će i ovaj biti uspešan kao i prvi, jer smo sad uigraniji. Pratiće me orkestar profesionalnih svirača. Publika može da očekuje autorske pesme mog supruga i mene. Pored pesme "Veseli se, srpski rode" i drugih etno-pesama, ljudi uglas pevaju i duhovne pesme, što mene posebno raduje. To je veliki uspeh i to mi je najlepši i najsrećniji trenutak na svakom koncertu - kad na početku vidim dečicu i stariju populaciju kako zajedno od početka do kraja pevaju pesme našeg Svetog vladike Nikolaja (Velimirovića) - "Govori, Gospode", "Vera naša, vera slavna", "Marijo slavna", "Mi smo deca neba"... Zatim slede tradicionalne pesme sa drugih područja - bugarskog, makedonskog, ruskog i grčkog.

Kakve su vaše misli o Božiću i kako se on proslavlja u vašem domu?

- Božić je rođenje ili rođendan našeg Gospoda Isusa Hrista. To je jedan od najvećih praznika kod nas i u celom hrišćanskom svetu i jedan od najvažnijih datuma u našoj istoriji. Božić je radost. Kako se bliži, mi svi u kući osećamo radost. Dok traje božićni post, pripremamo se u tihoj radosti. Na Badnje veče, dok ložimo badnjak, pevamo pesme posvećene badnjaku, a na dan Božića pevamo radosne božićne pesmice. Osnovno je da odemo na liturgiju i pričestimo se, i tako dečici pokažemo suštinu praznika, a to je u crkvi. Posle odlazimo u dom, sledi ručak i božićna česnica, u koju se stavlja novčić. Kome on zapadne, imaće sreće cele godine.

Koliko vam deca pomažu u pripremi i ukrašavanju doma, pravljenju česnice i svim božićnim običajima?

- Decu nikad ne isključujem iz priprema, onoliko koliko je to u njihovoj moći i koliko im je zabavno. Najviše ih oradošćuje kićenje badnjaka na Badnji dan. Tokom noći kažem im da će doći Sveti Nikola i da će im ostaviti poklone ispod badnjaka, zbog čega su veoma srećni. Vole i da pomažu kod pravljenja česnica i kolačića. Svako od njih pravi svoje male česnice.

Nedavno ste postali roditelji po četvrti put. Koliki je danas izazov izvesti decu na pravi put i vaspitati ih u duhu naše vere, pored svih iskušenja koja nas okružuju? Kako su ostala dečica prihvatila najmlađeg člana porodice?

- Svi smo željno iščekivali našeg Savu, šestog člana porodice. Bebica je malo poranila, jer su svi pitali dok sam bila trudna: "Kad će bebica?" Radost je još umnoženija. Kako smo dobijali koje dete, radost je bila sve veća. Sad sa Savom je najveća. Svi su ga lepo prihvatili, nije bilo ljubomore. Svi se igraju s njim i pomažu mi. Što se tiče vaspitanja, to je velika i neprestana borba, dosta je iscrpljujuće. Čak i najmanji propust može da se odrazi mnogo dublje. Deci morate da budete posvećeni 24 časa i da im date sebe, a ne mobilni telefon. Deca moraju imati oca i majku, a da između njih bude Hristos.

Dobili ste i orden za mnogodetnu porodicu. Koliko vam to priznanje znači i kakvi su utisci? Planirate li još dece?

- Velika je čast što je naša porodica odlikovana od strane našeg patrijarha Porfirija i ruskog ambasadora u Srbiji Aleksandra Bocan-Harčenka. To je podsticaj za dalje, a da li će biti još dece, to je Božja volja. Ni ovo četvoro nismo planirali. U deci je sreća.

Prošle godine ste zbog nastupa i pevanja himne ispred hrama u Podgorici na Badnje veče kažnjeni sa 20.000 evra. Šta se na kraju desilo, jeste li platili kaznu?

- Nije bilo nikakve kazne, a nije bilo ni razloga za to. Ta himna datira još iz 1863. godine. Ja nju nisam prva izvela, to su radili i mnogi drugi pre mene. U tom trenutku je to nekom zasmetalo. Svima je jasno o čemu se tu radilo. To je bila priča koja je bila preuveličana od strane njih, ali izmirili smo se i daće Bog da sve bude u redu. Najbitnije je da širimo ljubav među sobom i prihvatamo jedni druge, pošto je Crna Gora multietnička država.

Pesmu "Veseli se, srpski rode" pevaju svi, a postala je i nezvanična himna naših sportista. I Novaku Đokoviću je jedna od omiljenih. Kako gledate na njen uspeh i jeste li to mogli da zamislite kad ste je prvi put otpevali?

- Nismo to očekivali ni suprug ni ja. On možda jeste, ali ja nisam. Nikad neću zaboraviti svoju reakciju kad je naš Novak zapevao našu pesmu u Beogradu i izrazio želju da čuje baš nju. To je za nas bilo veliko priznanje i, zahvaljujući njemu, ta pesma je dosegla neke visine u smislu da bude prepoznatljiva, jer on je broj jedan u svetu i mi možemo samo da se ponosimo. To što je himna naših sportista i to što su je pevali na balkonu Skupštine grada Beograda je samo još jedan korak dalje. Radujemo se svakoj sledećoj pesmi. Mogu slobodno da kažem da mi krepimo i obrazujemo narod svojim pesmama, jer je sve manje ljudi koji čitaju o svojoj istoriji. To je suština našeg stvaralaštva.

Koliko se danas može živeti od etno i tradicionalne muzike kad znamo da kod nas već decenijama preovladavaju neki drugi žanrovi?

- U ovo nisam ušla da bih zaradila novac. Ova muzika nema neke prosperitete u tom smislu. Više je namenjena humanitarnim akcijama i dešavanjima. Motiv nam je bio da ljudi upoznaju istoriju našeg naroda i da shvate kakvu poruku šalju naše pesme. Muzika je slika jednog naroda i nismo hteli da u svet ode slika samo nekog od tih žanrova koji su popularni trenutno. Pesma ne treba da se sastoji od samo dve-tri reči i neke psovke i golotinje, već treba da shvatimo da je naša tradicija nešto potpuno drugačije od onog što se plasira u javnosti. Veliki broj ljudi iz inostranstva, drugih nacija i veroispovesti mi se javlja da iskaže veliko zadovoljstvo što su otkrili ovu vrstu muzike.

Kurir.rs

Bonus video: