"VIDEO SAM GA NEKOLIKO SATI PRE PUCNJAVE, SUTRA SAM LEPIO UMRLICE" Pevač Tejovac o bolnim trenucima, od tragedija se nije oporavio

Dejan Nedić Tejovac, svoju profesionalnu karijeru započeo je pre više od šest godina u takmičenju „Zvezde Granda“.

Tejovac trenutno sarađuje sa Aleksandrom Sofronijevićem na novom albumu koji će uskoro ugledati svetlost dana, a kao najavu za album objavio je pesmu pod nazivom "Iz Srbije ja sam brale".

Dejan Nedić je ispričao svoju životnu priču, bolnu porodičnu tragediju, kao i strašnu sudbinu pokojnog prijatelja koji mu je dao nadimak koji ga je proslavio.

Kako izgleda saradnja sa Aleksandrom Sofronijevićem?

- Već sam izdao tri pesme, koje će se naći na mom albumu, album će nositi naziv "Moja Srbija". Izdavaćemo jednu po jednu, uskoro počinjemo sa izbacivanjem.

Da li se u današnje vreme isplati snimiti album?

- Ne znam tačan odgovor na to pitanje. Pre nego što sam se upustio u sve ovo, ja sam imao dosta posla na terenu, jer pevam ovu vrstu muzike, pevam stare pesme, veliki sam radnik na terenu, nisam folirat, a od kada sam počeo da snimam album, popularnost se malo povećala, ali je posao isti kao ranije, tako da još uvek nisam u tom smislu primetio da se nešto isplatilo.

Koja cifra je potrebna da se uloži u dobar album?

- Sam pišem pesme, samo sam jednu kupio i na njoj sam koautor jer smo je preradili, ali opet sam uložio novac za koji sam mogao da kupim stan u kom može da živi cela porodica. Ulaganja su velika, za pesme koje ja snimam nije potrebno da idem na Havaje da snimam spot, ali u današnje vreme ako pesma nema spot, onda kao da je nisi ni sminio. Ako imaš između 8 do 10 pesama na albumu, samo spotove da snimiš, to je već veliko ulaganje.

Kako je izgledalo tvoje odrastanje u selu Teočin?

- Bilo je teško, ali kada vratim film bilo je tu puno ljubavi, druženja, puno ljudi koji nisu gledali korist, sa kojima kada pričaš ne moraš da razmišljaš zašto te to pita. Sa te strane je bilo bezbrižno. Voleo bih da se vratim na kratko u to vreme, iako mnogi ljudi više nisu među nama, kao ni moj otac. Bilo je teško, bili smo skromna seoska porodica, ali nismo bili gladni i žedni, roditelji su se borili i radili. Od prvog do četvrtog razreda sam išao u školu u selu, a od petog do osmog smo išli u školu u susedno selo, pa smo imali autobus koji smo zvali Čigota, imao je vrata koja se ručno otvaraju, i čim se desi prvi mraz on se pokvari, pa smo išli peške u školu preko zime, tada su snegovi bili veliki. Moje selo se nalazi na granici Šumadije i Zapadne Srbije, nadmorska visina je između 600 i 700 metara. Išli smo 6-7 kilometara u jednom pravcu, pa isto toliko u drugom. Gledam sada moju decu, samo malo padne sneg, odmah ih vozimo u školu da se ne istope. Mi to nismo shvatali kao muku jer smo svi bili u istom košu.

- Ja sam rođen kao treće dete u mojoj porodici Nedić, posle smrti mog srednjeg brata Gojka, Gorana Nedića koji je umro sa sedam godina. Jako dugo su ga roditelji lečili i nisu uspeli da ga spasu. U porodici je bilo puno nedaća, u roku od pet dana su bile dve sahrane, preminuo je moj rođeni brat i prabaka, a tih godina i još dva smrtna slučaja. Svašta se izdešavalo i moji roditelji su nosili veliki teret u dušu, a dve godine nakon smrti mog brata sam se rodio ja 1993. godine. Međutim, najstariji brat je stariji od mene jedanaest godina, najstariji brat Nenad, on se isto bavio muzikom, sada radi nešto drugo i on je po malo krivac što sam u ovom poslu.

- Moji roditelji su se bavili trgovinom i poljoprivredom da bi nam nešto obezbedili. Kada odu od kuće, brat ostane da me čuva, on je tada tek počinjao da radi, pa se dogovori sa mnom da on ide da svira, a da ja ostanem sam kod kuće. Nikada nisam pravio gluposti, nije to kao danas, danas svako gleda svoja posla. Kada sam ostajao kod kuće sam, imao sam komšije, svi su tu, nisam se plašio i nisam se osećao usamljeno. Imao sam zadatke koje je brat mogao da uradi, ali sam ih ja radio, imali smo stoku, pa sam je hranio. Pekli smo dosta rakije, moji dedovi i pradedovi su se bavili time, a ja sam morao da kupim šljive ako bih nešto želeo da mi roditelji kupe.

- Otac mi se razboleo kada sam bio četvrti razred, išao je na dijalizu, pa je dosta tereta spalo na mene. Nismo bili gladni i žedni, ali nismo imali ono što današnja deca imaju. Naučio sam da poštujem mnoge stvari i naučio sam da neke stvari idu u krug – "nemoj, pa se ne boj". Vaspitali su me da budem pošten i da živim od svog rada i kada se osvrnem na svoje detinjstvo, nije bilo lako, ali se ponosim.

Brat je umro kada je imao sedam godina, šta je bio uzrok smrti?

- Imao je rak limfnih žlezda. Nije to za priču, ali mogu da spomenem, jedan komšija ga je pregazio traktorom. Na selu se pravi silaža za goveda i sva deca se penju na te mašine, a moj brat se popeo na traktor kada nije trebalo, deda je krenuo, on je pao nazad i pregazio ga je traktor preko stomaka. Tada medicina nije bila toliko napredna. Lečili su ga tri i po godine u Beogradu na Institutu za majku i dete, ali nisu uspeli da ga spasu. To je jako bolna tema i u mojoj porodici se ne pominje. Prijatelji mojih roditelja su vršili pritisak na njih da moj najstariji brat ne ostane sam, pa da dobiju još jedno dete i posle dve godine od smrti brata Gorana sam se rodio ja i Bog mi je dao dar da pevam.

Kako si dobio nadimak Tejovac?

- Kao srednjoškolac sam počeo da pevam sa bendom mog brata, oni su bili lokalni bend koji je radio u krugu Čačak, Kraljevo, Požega, Kosjerić, Gornji Milanovac, to su naši krajevi. Imali su starijeg pevača, ali sam i ja dobio priliku da pevam i sve ono što ja znam on prepusti meni. Tada sam bio druga godina srednje škole i stanovao sam kod jedne porodice Belić. Imao sam problem sa stanovima, teško je kada si podstanar, pa sam preko preporuke počeo da živim kod tih ljudi. Oni su imali sina koji je bio 1988. godište, stariji je od mene pet godina ali smo se družili, bio je pozitivac. Zavoleo sam ga mnogo, i njega i njegovu porodicu. Kada sam počinjao da pevam, vežbao sam što više pesama da naučim, možda sam nekada bio i dosadan.

- Tada si imao Tozovca, Kosmajca, Smederevca i raznih nadimaka, on je mene prozvao Tejo, ali to je kratko trajalo i jedan dan mi kaže "ti ćeš da budeš Tejovac", a meni to bilo ružno, dolazi tu moj prijatelj Dukanac, on je to čuo i mene počnu da me zovu tako. Doživeo sam sa tim dečkom mnogo lepih trenutaka, ali desila se tragedija, jedan komšija sa kraja ulice je opalio metak iz pištolja i pogodio tog mog druga. Ne daj Bože nikome, to je strašno bilo, tada kada se to desilo, on je imao samo 22 godine. Njegova sestra Ana je stanovala u Beogradu, a jedan Neša i ja smo stanovali u toj kući, možda bi neko otišao iz te kuće nakon toga da ne bi gledao teške scene, ali sam ostao tu kao prijatelj. To je mene kasnije stiglo, prošlo je mesec, dva, tri, mnogima nisam ni pričao, imao sam teške probleme sam sa sobom, nisam mogao ni da se nasmejem, a u porodici se već desila tragedija.

- Video sam ga par sati pre nego što se to desilo, tog mog druga Gorana, a naredno jutro sam lepio umrlice po gradu, to je na mene veliki stres ostavilo. Ja sam se u tom momentu zahuktavao sa poslom. Pričali su da se pojavio dečko koji je vredan i lepo peva i u tom momentu je taj moj nadimak Tejovac postao poznat po gradu. Posle te tragedije sam počeo sve više da radim, kao da me je čovek krsti ponovo, tako sam se osećao.

Kažu da ljudi koji su doživeli velike tragedije mogu da se izraze kroz umetnost, pogotovo kroz muziku.

- Ja sam dosta toga napravio što nije ni snimljeno, ali pravim ono što u tom momentu osetim da mogu i ono što mi dođe. Dosta tih pesama sam napravio baš u tim momentima kada sam tužan i kada mi nešto fali. U životu sam veliki optimista, koliko god da mi se desi da sam pao, ja sam uvek ustao, da li je to privatno ili poslovno – uvek nastavim dalje.

Sa koliko godina si se oženio?

- Bio sam mlad, imao sam nepunu 21 godinu. Sa Ivanom sam bio u vezi godinu dana i video sam u njoj da je ona ta, bili smo jako mladi, isto smo godište, potencirao sam to, ona bi, pa ne bi, ali su se sklopili kockice i 2013. godine sam je verio, pa smo pravili svadbu. Imamo ćerke Juliju i Anđelinu, porodica i moja majka su mi velika podrška. Porodica od supruge živi pored nas, oni me podržavaju takođe. Nemam oca, ali imam tasta i često se posavetujem sa njim kada mi nešto treba.

Kurir/Nova/Preneo: I.L.

Bonus video: