"DOLAZIO JE EMOTIVNO UNIŠTEN I UPLAKAN" ISPOVEST DŽEJEVE DRUGARICE: Njenoj ćerki kupovao stalno jednu stvar, a onda je saznala...

Marija Filipović upoznala je Džeja Ramadanovskog 2015. godine. Jedan susret bio je dovoljan da oni sklope lepo prijateljstvo koje je trajalo sve do njegove smrti, 6. decembra 2020. godine. Kao i sve, i nju je ova vest pogodila.

- Te 2015. radila sam u jednom restoranu brze hrane na Dorćolu, u Jevrejskoj ulici. Tu sam brzo zadobila ljubav i poverenje gostiju. Jednog dana svratio je Džej, hteo je nešto da pojede. Taj moj pristup koji sam imala sa svima ga je kupio. Pustila sam ga da uđe u kuhinju, pevali smo zajedno. Oduševila me njegova pozitivna energija i harizma kojom je plenio. Brzo smo se sprijateljili i on je svaki dan dolazio - priča Marija o svom prijatelju i nastavlja:

- Voleo je da jede kobasice, to mu je bilo omiljeno jelo, a dovodio je i svoje ćerke. Nakon toga sam postala svoj gazda i onda je još više dolazio. Pekao je sa mnom meso. Imali smo neki dogovor, ali, nažalost, njegova bolest nas je sprečila, pa ga nismo realizovali. Hteli smo da pravimo Džejove ćevape, da imamo naš tajni sastojak i da radimo. Bio je jako vezan za moju ćerku, jer sam ja samohrana majka. Pogodila ga je moja priča što sam ostala sama s bebom od 15 meseci. Vodio ju je u prodavnicu, odakle su se vraćali s puno čokoladica "životinjsko carstvo" - sa setom se seća Marija.

Ona je tek na premijeri filma "Nedelja" otkrila zašto je baš te čokoladice kupovao njenom detetu:

- Videla sam da postoji scena gde je njemu jedan dorćolski šmeker, dok je bio u domu, kad ga je sretao na ulicama Dorćola poklanjao "životinjsko carstvo". Tada sam shvatila zašto je mojoj ćerki poklanjao baš te čokoladice. U filmu nije mnogo toga rečeno, niti dovršeno. Pošto sam Džeja poznavala, mogu da kažem da film nije toliko autentičan. Priča je bazirana na njegovom bratu, pa je Džej ispao kao neki potrčko, a to zaista nije tako. On je bio posebna ličnost.

Marija se prisetila i anegdota koje je imala s legendarnim pevačem.

- Kada je moja ćerka punila pet godina, došao je da je vidi. Bila je majušna, a on je čučnuo pored nje. Kada je ustao, rekao je: "Au, bre, Jano, pa ti hoćeš da budeš viša od mene kao sve žene!" Kada smo pričali o tetovažama, a ja imam jednu koja je posvećena Crvenoj zvezdi, kaže on meni: " E, Maro, sad ću ja tebi da pokažem". Ustade, podiže majicu, a na stomaku istetovirana neka devojka. "Vidiš ti, ovo je bila Kasandra u vreme kad sam se ja tetovirao. A znaš ko je sad? Sad je baba Dorinda, jer se razvukla tetovaža" - prisetila se ona, pa se vratila u poslednje mesece pevačevog života.

- Znao je da dolazi emotivno uništen, da plače. Pripremao je nove pesme. Dolazio je s menadžerkom Andrijanom, a on nije mogao da se seti svih reči, pa mi je ona recitovala. Bilo je baš tužno. Bio je saosećajan čovek, imao je osećaj za svakog prolaznika. Divio mi se što ćerka radi sa mnom od treće godine, to mu je bilo fascinantno i uvek je hteo da bude tu za nas - završava Marija.

Marija kaže da ju je sudbina spojila i sa Adilom Maksutovićem, Džejovim zetom.

- Toliko je život čudan da mi put nanese Adila. Došao je kod mene da jede. On je živeo u Kotežu, a ja u Krnjači imam lokal, bio je nekoliko puta, mada dolazi više njegov rođeni brat. Rekla sam da sam ja njegovu snajku othranila na Dorćolu, bio je oduševljen. Eto, recimo, nikad nisam iskoristila poznanstvo s Džejom i drago mi je da mogu lepe uspomene da podelim s ljudima koju su ga voleli.

Bonus video: