MLAĐEM SINU SU OTKRILI ŠIZOFRENIJU MESEC DANA PRE ŽENINE SMRTI: Stariji je umro pre tri i po godine, NIKADA IH NISAM PREŽALIO...

Postoje razne životne priče. Ova, folk pevača čiji su hitovi čuveniji od njega samog, priča je koja - boli. Ne preporučuje se osobama sa slabim srcem. Možda veći deo javnosti ne zna njegovo ime, ali njegove pesme čuli su svi barem jednom. To su: „Šumadijo, Šumadijo, ko bi tebe ostavio“ i „Kud se žuriš, hej, živote“... Njegovu životnu priču javnost dosad nije čula. Zadržite suze.

S obzirom na to šta me je sve snašlo prethodnih godina, ja sam nekako još i dobro, živim, pričao je Rade Petrović.

Prema priči moje majke Jelisavete, ja sam te ‘41. rođen u jednom vojnom džipu. Tu se majka porodila dok su je vozili do bolnice. Bio je rat, njoj je verovatno pozlilo, poteralo je i kako su je našli, ne znam. Imao sam starijeg brata Milana, on bio ‘39. godište. Imam i sestru koja je udata u Markovcu i, hvala Bogu, živa je i zdrava, tamo živi.

Loše detinjstvo

Moje detinjstvo je bilo loše. Roditelji su mi se razveli kada sam imao deset godina. Pošto sam oca mnogo više voleo nego majku, oni kad god su se razilazili, ja sam ostajao sa mojim ćaletom Dobrivojem. Sa njim sam i na kraju ostao, a brat i sestra su otišli sa majkom. Za mene je to bilo strašno. To sam sve doživljavao onako tragično. Sedim ispred kuće na Zvezdari i gledam u polje kukuruza koje su imali moji kumovi i tako čekam kada će brat i sestra da mi prođu. Bili smo mi u kontaktu, ali su mi mnogo nedostajali.

Život sa ocem

Detalje razvoda, iskreno da ti kažem, ne znam, ali definitivno se njima u brak familija mnogo mešala. Da su se oni manje mešali, moji bi ostali u braku. Imao sam jednog strica i strinu koji su bili mnogo arogantni prema mojoj mami, a moj otac je sedeo i klimao glavom. On je bio jedan miran, povučen čovek. Da ti kažem, bilo je jako teško. Otac i ja sami, on dolazi sa posla da skuva. Bio je majstor, zidar, fasader i to... On dođe, skuva, nema veze kako... Bilo je teško bez ženske ruke, ali sam kasnije to i sam iskusio kada mi je žena umrla. Imao sam dosta obaveza oko kuće i pomagao sam. U principu sam uvek bio vredan. Nikada nisam bio jedan od onih koji gledaju da pobegnu od posla. Kako sam odrastao, gledao sam da idem i da pomognem ocu. On je posle nekog vremena video kako sam napredovao i kako sve bolje baratam čekićem i štemajzom. On je odlazio ujutro i vraćao se predveče, a ja sam tako ostajao sam. Tako ti, draga moja, mlad čovek očvrsne. Šta ti misliš, zašto ja nemam ravne tabane? Ceo život sam išao bos, lomio prste i nastavljao da hodam dalje.

Maćeha Nadežda i polubrat

Imao sam i maćehu Nadeždu, Nada su je zvali. Moj otac je nju našao preko nekih poznanstava. Ona sa mnom nije imala dobar odnos, ja sa njom jesam. Iz početka je ona glumila nešto, ali nije to to. Ona je znala da mi udari šamar, jednom, drugi, treći put... Ponavljalo se to. Možda sam ja to i zaslužio, ne znam, ali drugačije boli kada maćeha udari šamar nego majka, znaš... Već sam počeo da radim, celu platu sam im ostavljao u kuću, a ono privatno što zaradim uzimao sam za sebe. U tom periodu imala je još jedan peh. Udarila mi šamar i, kad je došao otac, ja sam mu rekao: „Ćale, slušaj, ako mi Nada još jednom udari šamar, prebiću je!“ Moj otac, onako miran, lepo joj rekao, upozorio je da me ne dira i da, ako ima nešto, kaže njemu. Ona je tada prekinula, a ubrzo su njih dvoje dobili još jedno dete. On se zvao Ljupče, umro je skoro, dok je bila korona. Bio je problematičan dečko kog ja nisam video 30 godina. Otkad je otac umro, nismo imali neki kontakt. Sada kada je on umro, zvali su me tamo njegovi iz Kragujevca da pošaljem neke pare, ali sam im ja rekao da me to ne zanima i da ja tog čoveka ne poznajem. Ljupče kada se rodio, ja sam imao oko 15 godina. Moj otac nikada nije dozvolio da se osećam nevoljeno i zapostavljeno. Imao sam tu privilegiju da budem ljubimac u porodici, verovatno zato što sam znao i da igram i da pevam i još svašta nešto.

Školski dani

Bio sam nikakav đak. U školi su me zvali Rade Zolja zato što sam mnogo voleo da se bijem, nisam nikada dao na sebe. Prvi razred sam išao u školu „Vojislava Ilić“, a gradila se OŠ „Veljko Dugošević“. Pola godine sam išao gore i posle prelazim u novu školu koja se otvorila. Iskreno da ti ispričam kakav sam ja bio đak... Jako sam bio nemiran kao dete, ali su me voleli zato što sam sve u životu znao da radim. I da sviram, i da pevam, da igram fudbal, sviram frulu, znao sam da igram rukomet i između dve vatre. Sa 13 godina sam na Kolarcu osvojio prvo mesto u takmičenju svih škola u Beogradu. Svirao sam frulu! To takmičenje je prenosio Radio Beograd i cela škola je slušala tu emisiju „Subotom u dva“. Bio sam omiljen u odeljenju.

Jabuka za rođendan

Imao sam jednu drugaricu sa kojom sam se najviše družio, zvala se Bojka. Ona je živela tu baš kod kafane „Lion“. Jedne godine ona je slavila rođendan i ja nisam znao šta da joj odnesem, jer nemam ništa....Ubrao sam jednu jabuku, ja sam nju tako lepo izglancao, ma... znaš kakva je bila! I poklonio joj. Kada je njena majka videla, odmah joj je viknula: „Polako Bojka, nemoj da je razbiješ!“ Tako smo se slatko smejali jer žena nije videla da je to živa jabuka. Svi su me zvali na te rođendane jer im uvek zapevam i zaigram. A ja svoje nisam slavio. Nisam mogao, istina je da nisam imao od čega. Znao sam da nemam para za to i nekako sam se pomirio s tim.

Fudbal

Postojalo je igralište koje se zvalo Balkanovo igralište. Drugar me je zvao tamo da igramo fudbal. Bio je tad pokojni Inge, ne znaš ti za njega, taj ti je bio legenda Beograda, al’ stvarno legenda, imao je jedanaestoro dece i on mi je rekao da dođem malo na trening. Tada sam imao 16 godina, već sa 17 počeo sam da igram za prvi tim Mladog proletera. Tu sam igrao jedno tri godine i onda se dogodio peh. Igrali smo protiv Sokola i jedan igrač mene udari i ja mu, naravno, vratim. Mene trener zameni, ulazim u svlačionicu da se presvučem i, kada sam izlazio, čujem nekog visokog, krupnog čoveka da priča o meni. Igrao sam na poziciji levog halfa, a on priča: „Ma ja sam stalno na utakmicama, jeste onaj halfić drkadžija.“ Mene su u fudbalu zvali Rende, jer sam bio malo oštriji u igri, i priđem tako ja njemu, a on me presvučenog nije prepoznao. Pitam ga, kao, gospodine, šta halfić, a on nastavlja da priča ružno. Ja sam njega tako udario, on je samo pao. Tada je mene klub kaznio da ne igram šest utakmica. Savez to poništi i kazne me na šest meseci. Tada sam presekao, rešio sam da završim karijeru u fudbalu.

Prvi novac

Po Bulbuderu smo moj kum Draža i ja svirali po slavama i proslavama. Ja sam svirao frulu i pevao, on pevao drugi glas i svirao harmoniku 32 basa. Klavirnu harmoniku... Tako da smo od početka lepo zarađivali. Imao sam 14 godina kada sam počeo sa pevanjem, bogami, odmah su padale pare. Bilo je bakšiša, ali, moram da budem iskren, ja ni tada nisam umeo da cenim novac. Nikada u životu to nisam naučio. Sve sam voleo, kao majmun, ali ne žalim za parama.

Škola igranja

Sreo sam Ljubu, kog smo zvali Ljuba Mast. On je bio profesionalni igrač u kolu i imao je svoju školu igranja u „Braće Stamenković“. Nekih mesec dana od prekida fudbala sreo sam ga, kaže on meni: „Ajde, bre, Rade, ti si muzikalan, je*eš fudbal. Otvorio sam školu igranja, dođi malo kod mene, čisto da probaš...“ I ja sam pristao. Znao sam da igram još dok sam bio klinac, kada sam imao osam godina. Ljubin brat je igrao u „Branku Cvetkoviću“ i Ljuba je njima pomagao. Jedan dan on meni kaže kako oni za tri meseca putuju u Englesku i da im fale tri niska igrača za tri spleta. Kaže on meni da će mi dovesti dve svoje drugarice da bi mi pokazale neke korake za audiciju. Pristanem ja na to, one dođu, pokažu mi korake. Savladao sam to i iz cuga položio audiciju u „Branku Cvetkoviću“. Od te dve drugarice jedna je moja, kasnije, žena Olga, a druga naša kuma Jela. Tako da je moja prva turneja bila u mojoj 19. godini u Engleskoj. Moja pokojna Olga je meni rekla: „Rade, uzmi kući viljišku i nož. Vežbaj kako se seče dok ne odemo u Englesku.“ Eto, to ti najbolje pokazuje kako sam se ja osećao i koliko se moj život promenio. Tako da sam ja stvarno vežbao da mi se ne bi svi smejali.

Olga

U moju Olgu sam se zaljubio odmah! Ona se meni svidela na prvu, bili su tu i neki pogledi, ali onda meni ljudi počinju da govore kako je Olga starija od mene, kako ovo, kako ono. Kuma Jela je navijala da nas dvoje počnemo da se zabavljamo i tako jednom, dok smo pričali, kaže Olga meni: „Rade, ja sam starija od tebe, imam 25 godina, a ti 19.“ Nisam mogao da verujem, ali nema veze, mi smo tu otpočeli našu vezu. Kasnije sam otišao u vojsku, ona me je čekala. Bio sam u vojsci ‘61. i ‘62, kada je bio zemljotres u Skoplju. Ona me je čekala 19 meseci i onda smo na kraju napravili svadbu. Naša svadba je bila skromna, napravili smo je sa kreditima, ali bitno da smo je napravili. Imao sam stan, koji sam renovirao i napravio sam nam nešto drugačije. Čini mi se i da je to moj najlepši period života, dok sam bio deo kulturno-umetničkog društva, zabavljanje sa njom, uzimanje, sve to... Nas dvoje smo lepo funkcionisali, dobro smo se slagali. Igrali smo u istom ansamblu. Radio sam, električar sam po zanimanju. Bio sam vredan, na divljaka sam završio zanat, ali sam uspeo sve da ukopčam. Imao sam divnu ženu, koja je sve razumela u životu. Ona je igrala folklor, bila je solistkinja u „Branku Cvetkoviću“, tako da smo prošli celu Evropu pre mog pevanja. Moja Olga i ja, zajedno! Pokojna Olga je radila u laboratoriji u „Železnicama“ kao hemijski tehničar.

Početak muzičke karijere

Putovali smo za Francusku na neko takmičenje, to je bio jedan bal vina u Dižonu. Tada su u celom gradu poređani burići i, ko želi, priđe, sipa i popije vino. Tokom puta vozom mi smo imali naš vagon i kod nas je ušao pokojni Zlaja, koji je bio pojačanje i svirao kod Miše Krnjevca u orkestru. I kaže on meni da bih mogao da snimim ploču. Kada sam došao kući, sve sam to ispričao Olgi, ona je ‘65, nakon što je rodila Dragana, prestala da igra. Podrži mene Olga da napustim posao, ali i pokojni otac, koji je rekao da će mi pomoći ako ne budem imao para. Tako ti ja napustim moj posao u „Železnicama“ i otpočnem muzičku karijeru.

Prva tezga

Prva tezga mi je bila na „Kalemegdanskoj terasi“ ‘67. godine. Obećavali su mi svi ploče. Prođe šest, sedam meseci i ništa. I tako počnem ja da pevam po kafanama, svadbama, veseljima... Dok nisam nabio repertoar, što se kaže. Tako da sam posle bio tražen. Onda se dešava da snimim jednu ploču koja se ništa nije čula. Kao ni sledeće dve. Radio sam lepo, kafane, ovo-ono... al’ za mene niko ništa. Onda, ‘71. godine meni pokojni Ilija Spasojević kaže da dođem kod njega, da ima za mene jednu pesmu koja se Dževadu nije svidela. Odem ja kod njega i pročitam tekst za pesmu „Kud se žuriš, hej, živote“ i kažem ja njemu da je to mrak pesma. Za dva-tri dana ja to spucam i snimimo mi to u studiju. Deset dana pesma se nije čula... Ma, kakav hit, nema to pojma, niko ništa! U međuvremenu sam za male pare prodao stan što mi ostao od oca i kupio automobil, jer nisam mogao više da funkcionišem bez njega. Kaže meni Ilija jednog dana da se ne sekiram što pesma još uvek nije zaživela i da sednemo u kola i odemo u Kragujevac. U to vreme Kragujevac je bio meka za narodnu muziku, ako se tamo čuje, onda ode po celoj Srbiji. Odem ja i uplatim deset želja na radiju, bile su te emisije. Da li je to bilo presudno ili nije, ja ne znam. Već drugi dan pesma je počela da se vrti po raznim radio-stanicama.

Druženje sa Šabanom

Kod „Grmeča“ smo sedeli Lepa, Gvozden Radičević i ja, i kaže Gvozden: „Ajde da čujete kako jedan dečko peva.“ Pusti nam da pogađamo ko peva, ali taj dečko, ako peva Safetovu pesmu, zvuči kao Safet, svakoga skine u originalu. Okrenem se ja u jednom trenutku i vidim klinca koji sedi i halapljivo jede pasulj. Kažem ja Veroljubu da znam ko ovo peva, onaj klinac što jede pasulj. Kaže on jeste. Bio je to pokojni Šaban Šaulić i to je bilo naše prvo poznanstvo. Šabanove obe ćerke sam ja izneo iz porodilišta. I Ildu i Sanelu, jer on nije smeo da ih nosi.

„Šumadijo, Šumadijo“

Rade Vučković i ja smo bili kućni prijatelji, ali i saradnici dugo godina. Imao sam tu sreću kada je jedno veče, to je bilo 1981. godine, došao kod nas i pitao Olgu da li ima jedno pivo i pročita mi tekst „Šumadijo, Šumadijo“. Odmah sam znao da je to još jedan veliki hit.

Najlepši period života

Dragan je rođen 1965, a Zoran 1968. U tom period moj život je bio divan. Bilo je para, bez para nema ništa, putovali smo na more svake godine. Letovali smo uglavnom na hrvatskom i grčkom primorju. Tada sam vozio „sitroen“ i imao sam veliku kamp kućicu koju sam kačio na njega. Mogli smo da idemo gde god hoćemo. U to vreme je bilo toliko para da ja za tri dana pevam svadbu u Požarevcu i zaradim za ceo odmor. Trudio sam se da svojoj deci, zajedno sa Olgom, nadomestim svu ljubav i pažnju koja je meni falila u detinjstvu. Mi smo bili divna porodica, stvarno divna i pored svih mojih gafova koje sam pravio u životu. Olga je bila divna žena, koja je zaista sve razumela. Umeo sam ja da švrljam u mladosti, ali ona je sve razumela i govorila mi je da mogu sve da radim, ali da ne smem da se zaljubim. Dešavalo se da je vidim kako plače zbog mojih pehova kada misli da je niko ne vidi i zbog toga mi je i dan-danas žao. Bila je divna osoba, divna majka, veliki stručnjak u svom poslu... Najviše mi je zamerala što odem od kuće i ne javim se kada ću da dođem. Jednom sam prekršio dogovor i zaljubio se. Bila je to velika kriza koju smo teško prebrodili. Jednog dana sam spakovao stvari i otišao iz stana, ali sam i tada znao da ću se vratiti kod moje Olge. U to vreme nijedan dan nije prošao da nisam obišao nju i svoju decu. Tada je Dragan pošao u muzičku školu i kaže on meni: „Tata, kada ćeš da se vratiš kući, ko će meni sada da pomaže oko učenja kada sam krenuo u muzičku školu?“ To je prelomilo u meni i vratio sam se kući.

Zoranova bolest

Kada se Dragan vratio iz vojske, Olga je umrla. To je bilo 1987. godine, eto, on je imao tada 22 godine. Olga je imala bubrežni nefritis. Otkrili su joj ga kada je rodila mlađeg sina Zorana. To je krenulo malo, pa je posle bilo sve lošije i na kraju nikako. Mesec dana pre nego što je umrla Olga, razboli nam se Zoran. Bio sam kod Radeta, probao neke pesme, kad me je zvala Olga i rekla da dođem brzo jer Zoranu nije dobro. Sreća, to je bilo blizu, ja odem, a on sedi za stolom, uzima hranu. Sedi, stavlja hranu u usta, pa pljune, imao je taj neki čudan pogled. Nešto pre toga pevao sam bolesnicima u „Lazi Lazareviću“ i odmah uzmem i okrenem ljude tamo u bolnici. Dobio sam jednu sestru koja mi je rekla da ga odmah dovedem, bez obzira na to što je nedelja i maltene nema nikoga. Odvedem ga ja tamo, pitali su me da li uzima drogu, znao sam da ne uzima. Onda su ga uveli samog unutra. Izlazi doktor i kaže da mora da ostane u bolnici. Tamo je bio tri dana i onda su ga prebacili u Padinsku skelu. Ustanovili su mu šizofreniju. Za Dragana, Olgu i mene ti dani su bili strašni. Olga je samo plakala što se to desilo njemu koji je tek počeo život i ništa od života neće imati... Tako je i bilo, niti je sposoban za rad, niti za porodicu, ni za šta... Preko „Jugoleka“ završio sam da Olga dobija materijal za dijalizu i dijalizirala se sama u kući. Jednom mesečno su nam sve donosili. Kada je Zoran bio u bolnici, to je bila ‘87. godina, strašno jaka zima. Išao sam da obilazim Zorana svaki dan od podneva do pet po podne. Zoran, koji je igrao fudbal s reprezentativcima, oslabio je toliko da mu je koža visila. Olga mu je svaki dan spremala supu u termosu i hranu, odlazio sam i hranio ga, jer drugačije nije hteo da jede. Šetao sam sa njim po onim dugim, uskim hodnicima od po sto metra. Davao sam poklone, podmićivao sam ih tamo. Bio je u posebnoj sobi, gde su sestre imale staklo i stalno je bio pod njihovim nadzorom.

Olgina smrt

Sedam dana nakon što je Dragan došao iz vojske čekao ga je posao u školi. U to vreme nisam ja mnogo ni pevao, nisam uopšte mogao. Olga ili ja odemo, uvek odemo i kupimo one sokiće za bebu i nosimo mu to sa hranom. I taj dan sam hteo da ustanem i da odem po te sokove, a meni Olga kaže: „Lezi, odmaraj se, ja ću sada da se dijaliziram, a neka Dragan ode do posluge.“ Dala mu je pare i on je otišao, kada se vratio, majka mu je bila mrtva. Na rukama mi je umrla. Kada je rekla: „Jao Rade, jao“, ja sam je prihvatio i već je bilo gotovo. Kasnije su mi rekli da je ona pomerila braunilu i da joj je sva tečnost iscurila ispod kože. Još tada su rekli da moraju da je operišu i da će biti „čvrsto“. Jedva su je probudili posle te operacije. Tada mi je rekla, kada smo izlazli iz bolnice: „Svih osam sa kojima sam ležala je umrlo, red je i na mene. Samo mi je teško, ne znam kako ću bez vas...“ Bio je problem reći Zoranu, on se oporavljao, prebacili su ga u stacionar. Doktor nije bio za to da mu se odmah kaže, rekli su mu da sam u Sarajevu na tezgi dok sam organizovao Olgi sahranu. Cela estrada je bila na sahrani moje Olge, i čim smo je sahranili, šurak i ja se presvučemo i pravac po Zorana. Predosećao je da nešto nije kako treba, a ja sam mu rekao da joj nije dobro i da doktori kažu da će majka možda da mu umre. Nakon nekoliko dana njegov lekar nam je rekao da moramo da mu kažemo. Njemu su lekari saopštili i on je počeo da jauče. Tada sam ga izveo iz bolnice. Rekao sam šta god da bude, ja mog Zorana više ne vraćam tamo. Kada sam ga izveo iz bolnice, imao je 41 temperaturu. Dve noći i dva dana sam sedeo u fotelji pored njega i palio televizor da slučajno ne zaspim. Tog drugog jutra on je trebalo kao i uvek da u pet sati popije lek, ja zaspim. Odjedanput čujem Olgin glas: „Rade, pet sati je, treba Zoki lek da popije.“ Ja se trgnem i vidim na satu stvarno pet... Posle neko kaže da ne postoji to nešto, ja verujem da postoji.

Odlazak sina Dragana

Stariji sin Dragan umro je pre tri i po godine. On je bio profesor gitare u muzičkoj školi. Odjedanput, za osam dana je otišao. Aneurizma na mozgu, pukao mu je krvni sud... Tako da mu se jedan dan samo slošilo i... Bio sam na slavi kod prijatelja. Slavio je Svetog Nikolu i zove me moja Mila i kaže dođi brzo po Dragana, njemu nešto nije dobro. Odem ja, odmah zovemo lekara, pregledao ga malo, levo-desno i kaže:

„Ma, ne, proći će to.“ To isto veče zove me unuka i kaže: „Deda, brzo dođi, tati nije dobro!“ Odem ja gore, telefoniram mojoj ženi Mili, a ona mi je rekla da ih odmah zovem i da će ga sigurno transportovati. Kada su mi rekli da ga vode u onu bolnicu dole kod stanice, pomozi mi, kako se beše zove? Da, „Sveti Sava“! Kad su ga tamo poslali, znao sam koliko je sati. Za osam dana je otišao... Bio je kao dobro, levo- desno, i onda ga prebace na odeljenje za lakše slučajeve. Sutradan mu je pozlilo i... Nisam nikada uspeo da prevaziđem Draganovu smrt, posle godinu dana sam počeo da živim i radim normalno, ali nikada to više nije bilo to. Svakoga dana ja ležem i budim se sa njim u mislima i srcu. Znači, veruj mi, ne postoji dan da ne pomislim na njega bar deset puta dnevno. Evo, tri i po godine je prošlo i to će verovatno tako ostati dogod sam živ. Ne znam ni sam kako se nosim sa tim, velika mi je pomoć i moja sadašnja žena Mila. Dragan mi je ostavio iza sebe najveće blago, moju unuku Olgu. Ime je dobila po baki. Olga ima 28 godina.

Druga žena Mila

Mila živi u svom stanu, a ja u svom sa Zoranom. Možda bismo mi i živeli zajedno, ali je bilo glupo da Zorana ostavljam samog. Tako da smo mi rešili da živimo na ovaj način. Ona je divna žena, 99 odsto osobina ima sličnih kao Olga. Mi smo zajedno 19 godina, držimo taj biznis 13 godina i nikada se nismo ozbiljno posvađali. Mila je došla na ideju da otvorimo dom. Ona je radila na internoj B-klinici godinama, posle toga je bilo ratno stanje. Nije bila na papiru venčana, ali je godinama bila sa jednim čovekom. Krenula je u šverc po Bugarskoj i Mađarskoj. Dovozila je garderobu, hranu, svašta nešto, i sve to prodavala na svojoj tezgi koju je držala na Kalenić pijaci. Ona je to radila i od toga sebi sazidala kuću. Vredna jedna žena, ona je i sada, dok mi ovde sedimo, još uvek u domu, radi. Ona je odustala od te tezge i nađe posao u jednom staračkom domu ovde u Kotežu. I ona ti picne taj dom, dovede ga skroz u red. Vlasnici tog doma su Romi, i svi su hteli da komuniciraju sa Milom, a ne sa gazdama. Ona im je napunila taj dom. Dobili su neku nagradu i otišli za Meksiko. Ostavili su joj dom da ga ona drži 15 dana. Kada su odlazili, bilo je šest pacijenata, kada su se vratili, bilo ih je 26. Bez ikakvog preterivanja. Ona im je dala sve račune, pare... Osoblje se pobunilo da su male plate i na kraju je i Mila odlučila da ih napusti jer ni njoj nisu želeli da podignu platu. Nakon toga je ona mene pitala da li bih ja uložio pare i da nas dvoje otvorimo starački dom. Tako smo mi došli do našeg doma. Trebalo je dati ime domu, ja sam to prepustio Mili, rekao sam joj da ćemo ga nazvati kako god ona želi. Kaže ona meni: „Znaš šta, kada sam prvi put čula da si kazao ‘moja Olga’, to mi je bilo jako drago. Drugo, imao si dobru ženu, zaslužuje da nazovemo dom po njoj...“ Eto, tu je ona mene kupila, ispala je veliki čovek. Mi se nikada nismo posvađali da ne pričamo, kao, jedan dan. Mila je mlađa od mene 11 godina. Mi imamo odvojene budžete, ja svoj, a ona svoj novac. Naravno, prihod od posla delimo. Kada je Dragan umro, nije želela da čuje da ja plaćam sahranu, odmah je insistirala da se sahrana plati od domskih para.

Moj dobri sin

U životu me najviše održava taj moj sin što je ostao živ, a najviše me brine to što on nije sposoban ni za šta. On ništa na ovom svetu nije zgrešio, jedna divna osoba, miran momak. Od svih ovih lekova sada je i tremor dobio.

Imam unuku koja je divno dete i divan profesor... Tako da živim radi njih. Ja se i sada pitam - samo sva sreća što imam tu ženu - sutra da se meni desi nešto, znam da ga niko neće ostaviti na cedilu. Počev od Olge, ali ne mogu ja njen život da uništavam. Pa ni moja Mila i njena ćerka Kaća ne bi dozvolile da Zoranu bilo šta fali.

Kad me ne bude...

Kada mene ne bude, želeo bih da Zoranu bude kao što mu je sada sa mnom. Da se vodi računa o njemu u svakom smislu, a ja nekako znam da će to biti tako sa bilo koje strane. Pričamo mi o tome, pričamo... Ja Zorana pripremam na to. Danas, sutra, znaš... Onaj ko se nije rodio, neće ni da umre. Vidiš, nije fer što nije bilo po redu. Dragan je umro, a ja je trebalo da umrem. Smrt me ne plaši nimalo. Plaši me ta Zoranova bolest i sve to i brinem o unuci. Brinem za nju kada vozi auto i tako neke uobičajene stvari.

Bonus video: