ISPOVEST PAPARACA KOBRE: Fotkao od Madone do Jovanke Broz, a da je objavio slike ZEMUNSKOG KLANA bio bi spakovan u CRNU KESU...

Nema tog beogradskog novinara koji ne zna, ili nije čuo, za Kobru. Pre nego što je postao karakteristični paparaco fotograf, bio je član juniorske biciklističke reprezentacije. Danas je penzioner, ali i dalje škljoca, i dalje je pun energije i volje za radom. Najskuplje prodata fotografija mu je ona Jovanke Broz u kabrioletu. Otac je Anastasije Buđić.

Rođen sam u Beogradu, a odrastao na Obilićevom vencu, gde i danas živim. Mislim da su se ljudi nekad više voleli, u vreme kada sam ja bio dete. Tad si, na primer, od komšinice mogao da pozajmiš šoljicu kafe i šećer, a danas tvoj prvi komšija neće ni da te pozdravi, ni dobar dan, samo prođe. A sad ćeš da čuješ kako sam ja prošao u životu, kad već pitaš...

Prvi slike koje pamtim su one kako, kao mali, vozim rolšue i klizaljke. Odrastao sam uz majku Dobrilu, jer je tata Aleksandar živeo i radio u Parizu. Mama je bila mis Niša, na nju je nekako više povukla moja ćerka Anastasija nego Jelisaveta.

Odrastao sam uz dve starije sestre. Najstarija, Divna, profesorka je srpskog u penziji, starija je 17 godina od mene, a druga je Mira, bila je starija 13 godina i bila je poznata pozorišna glumica, prvakinja u Banjaluci i Šibeniku.

Sad će ovo možda da ti zvuči glupo kad ti kažem, ali ja sam neplanirano dete; mama je imala 45, a tata 56 godina kad su me napravili. Moja dobra majka je umela često da kaže: "Sine, znaš za onu priču, rodila majka dva sina, jedan bio fotograf, a drugi bio normalan."

Koreni iz Grčke

Neko dalje poreklo moje porodice vodi iz Grčke, po bakinoj strani. Baka i deka, sa mamine strane, iz Niša su. Imali su pekare i bili su glavni šmekeri u gradu. Otac mi je iz Vlasotinca, bio je građevinski inženjer na Vojnom aerodromu u Batajnici i, pošto nije hteo u komunizam, morao je ranije da se penzioniše. Voleo je matematiku i građevinu, ali pošto je odbijao da bude penzioner, hteo je i dalje da radi, pa otišao je u Pariz. A pazi, najveća ironija života je da sam ja imao jedan iz matematike i nisam nikad voleo da učim, samo ono što sam morao. Znači, nisam tu na tatu.

Golubar i biciklista

Kao klinac, držao sam golubove, to je važno za priču. Nema golubara koji nije maznuo goluba, nama je to bio hobi. E, tako sam i ja.

Što se kućnih poslova tiče, to, kad sam bio klinac, nisam pomagao majici, ali nisam bio ni mamin sin. Odrastao sam uglavnom na ulici, vozio sam bicikl, to najčešće; znaš, tad nije bilo ludaka za volanom, nekog jakog kriminala, pa da se plašiš da voziš.

Počeo sam da vozim trke po beogradskim ulicama i tu su me primetili i kazali da bih bio dobar biciklista. Znaš kako, uvek sam bio uporan, kad nešto zavolim, idem do kraja. Tako sam upao u juniorsku reprezentaciju Jugoslavije. Bio sam drčan, srčan, vozio sam baš onako dobro, ali sam zbog škole - išao sam u srednju ekonomsku - morao da napustim biciklizam. A iz juniorske reprezentacije sam prešao bio u seniorsku, to ti je kao neka vrsta droge. Uspeh te tera dalje, ka većem. Recimo, najviše sam išao 215 kilometara u toku jednog dana, a to je toliko bilo naporno i opasno, da mi je drug deset kilometara pred kuću držao sedište, jer sam dehidrirao. Da me nije držao, pao bih, ko zna šta bi bilo. Znaš, to nije bila obična vožnja, običan trening, bandere su bile zamišljene kao ciljevi, ka kojima se išlo u sprintevima, i onda - gaaaaas! Juriš, juriš i samo juriš! Posle toga spavao sam puna 24 sata. Eto, toga se onako dobro sećam.

Bio sam nekoliko puta i prvak beogradskih škola u atletici. U Kninu sam, recimo, trčao neku trku s vojskom. Na cilju sam bio bukvalno 400 metara ispred svih; u Splitu od nekog admirala dobijem medalju.

Otkako sam operisao srce, jedan kolega, fotograf, prodao mi je bicikl, koji sam ja tu nešto malo doterao. I gledaj sad ti to, ja sam onda, kao klinac, bio ljudožder na pedalama, a sad, kad bih krenuo da vozim kao nekada, završio bih na Urgentnom.

Moje sestre

Najstarija sestra mi je pomagala oko srpskog, a ova druga me je najviše čuvala. E, moram da pomenem i pokojnu sestru iz Rima, Zoricu Milošević, koja me je stalno finansirala s novom garderobom. Dakle, odrastao sam među ženama, bog mi je dao da odrastem među ženama, završio sam ekonomsku školu, gde su sve same žene, radio sam sa ženama ceo život. I, gledaj, bez obzira na to što imam kitu, kad se svađam sa ženama, moram da razmišljam kao žensko, jer ako razmišljam kao muško, izgubiću rat.

Prvi aparat

Kako sam počeo s fotografijom? Pa, kad sam bio zaposlen u jednoj firmi, još kao mlad, imao sam drugove koji su radili po Zapadu i naleteo mi je neki šanirani "nikon" aparat, kojim sam počeo da slikam i zaje*avam se. Tad sam upoznao i Jadrana Lazića i Boška Baruša, čuvene fotografe. Tad nisam bio Kobra, zvali su me Budža, po nadimku koji sam dobio od prezimena Buđić. Odrastao sam na Obilićevom vencu kao Budža iz ekonomske škole, tako su me znali.

I, jednom mi Jadran kaže: "Znaš, ti bi bio dobar paparaco." Ja ga gledam, ne znam ni šta mu to znači i kažem mu: "Ma, vi fotografi se pederski ponašate, samo jurite dobre ribe, ne dajete nama običnima da nađemo dobru ribu. Sve se skidaju na vaše foto-aparate, nas obične ni da pogledaju!" I, kako ja da smuvam nešto?! Pa, jeste! I tad on mene pita da se bavim paparacom. Gledali smo te ispred opštine, kaže, brz si. A ja sam tad radio polaroidom, prosečna svadba ti je bila dve tadašnje plate, nije bilo telefona ko danas, pa svi slikaju! Staneš ispred opštine i slikaš. I posle prodaš slike, jednostavno.

U početku sam radio crnobele slike i bilo mi je neprijatno da prodam polaroid sliku na svadbi. E, posle toliko ulaziš u taj sistem da postaješ toliko bezobrazan da išamaraš i prodaš i pedeset slika na svadbi! Lepe pare uzmeš.

Svadba Lepe Brene

Ja sam, recimo, slikao i svadbu Lepe Brene, kad je bidermajer pao na mene. Bukvalno. Šou! I ja uzmem bidermajer i dam ga Dragani Mirković. I posle neku godinu kažem njenom današnjem mužu Toniju: "Da joj nisam dao bidermajer, ne bi se ti ni oženio!"

Privatno sam radio tu svadbu, sa dva druga. Bilo je super, nije mogla muva da uđe na svadbu, tad joj je Raka Đokić bio menadžer. I priđe mi on u nekom trenutku i traži mi njene slike, a ja - ne dam! Nemam pojma ko je čovek, šta, bre, da mu dajem?! Ko je on?! Posle je sve prošlo okej. Drugačije je pre bilo veselje, nije bilo frke i tuče, na mišiće i na tetovaže.

Pratio sam mnoge koncerte, Cecu i Seku, recimo. Bio sam čak angažovan i za Karleušu. Divna me je angažovala, Jelena to nije ni znala, pošto je Kiza radio zvanično za Karleušu, ja sam radio za Divnu.

Prvi paparaco

U stvari, moja velika ljubav je modna fotografija. U časopisu Supertin došao sam na ideju da se za postere slikaju naše devojčice, a ne tamo neke strane klinke iz Engleske na rolerima. Odatle su mi rekli da idem među paparace, da ću se tamo probiti, to je bilo krajem osamdesetih. Radio sam i za Ženu i za Dugu i za... Ma, za sve časopise! Dobijao sam stalno naslovne strane. Znači, postajem novinski fotograf, pravi paparaco, a krenuo sam sa slikanjem svadbi... I zarađivao vrlo dobre pare.

Prvi paparaco mi je bio Čeda Čvorak, dok je imao Maju i Lunu, a i on je bio frajer. To sam objavio u Supertinu, radio sam za njih, nikada ni u jednoj redakciji nisam bio pod ugovorom za stalno.

Epizoda u Kuriru

Sada sam u penziji i radim za Telegraf. Nema gde nisam radio, pa i u Kuriru, tu kod vas. Iz njega čuvam jedan članak o sebi. Naslov je bio - Kobra ulovio šarku! Pojavi se zmijče na Obilićevom vencu, jedno pola metra. Sedim ja s devojkom i čujem viču ljudi: "Zmija! Ide zmija ka vama!" Pogledam, stvarno zmija! Ulete u neku rupu od ograde. Onako u panici, ubijemo je nekom lopatom, nečim, ne znam ni šta mi je palo pod ruku, i na kraju shvatimo da je to šarka! Bukvalno šarka, ne neka koja nije otrovna. Ispalo je da je izašla iz nekog auta koji je došao iz Bosne... Luda priča!

Iz te epizode u Kuriru lepa je i anegdota sa Dobricom Ćosićem sa jednog prijema. U nekom trenutku prišla mu je Biljana Ristić da ga pozdravi, jer se on družio s njenim pokojnim mužem, i ja zabeležim taj trenutak. A na fotografiji je delovalo kao da su se Dobrica i Biljana poljubili u usta.

Kako sam postao Kobra

Nadimak, ovaj danas, dobio sam od jednog druga. Više puta mi je rekao, gledajući me, kakav si, kao kobra; opasno brz! Kakva crna kobra, ja se plašim i guštera. Ali mislim da sam to novo ime opravdao nakon što sam pogodio Mika Džegera u trku i svi su se tada oduševili. Kao, sjajan paparaco. Ali mi nisu dali da pustim slike, niko, rekli su mi da sam lud. A slikao sam ga tada u vožnji i bez pojasa.

Ali više volim modu od akcije. Paparaco slike sam krenuo da radim, jer je bila dobra zarada. Za Jovanku Broz sam dobio, recimo, hiljadu maraka i to je moja najskuplje prodata fotografija. Najskuplja fotka, virtuelno, plaćena kao kompenzacija, jeste ona moja s Madonom, jer smo tada za tu fotku dobili apartman na sedam dana sa dve manekenke; tad je ležaljka bila 50 evra, svakome po jedna.

Kevin Kostner

Madona, Jovanka Broz, Ronaldinjo, Kevin Kostner... Mogu da ti pričam do sutra. Kevin Kostner... Kiza i ja ga čekamo i kaže Kiza: "Ajde, bre, čekamo ga dva sata, ajmo kući!" Uđe on u trolejbus i ja mu mahnem. Kao, aj zdravo, sad će trolejbus da krene. Bukvalno u tom trenutku prolazi Kostner! Ja priđem da ga pitam da li mogu da se slikam sa njim, a Kevin pokaže iza na Kizu i kaže: "Ne može, paparaco je tu." Mislim se u sebi, e sad ćeš da vidiš! Zaustavimo trolejbus, Kiza unutra, ja napolju, i išamaramo ga sa slikama! Bam, bam, bam, samo škljoca! Mi jurili Kevina Kostnera, a tog dana ulovimo i Borisa Tadića na ulici. Kad te krene, krene te.

Ronaldinjo

Ronaldinja sam uradio zahvaljujući biznismenu Vojinu Đorđeviću. Bili smo na Svetom Stefanu i dolazi obezbeđenje i kaže: "Gde si pošao?!" Ronaldinjo pijan kao bulja, ide u cikcak i ja odozdo iz donjega rakursa, direktno u glavu! U osamnaestom, devetnaestom veku bih bio dobar revolveraš, jer gađam direktno u glavu. E, sad, dolazi fora - kako poturiti sliku u novine, a da ne naje*emo od gazde, jer su oni slagali novinare da Ronaldinjo dolazi sutra. Čak mi je i potpisao majicu, stoji mi još u ramu. Otišao sam i izradio slike, pokazao gazdi Svetog Stefana i dobili smo dozvolu da idu u javnost.

Ceca i gaćice

Najviše uživam da slikam lepe žene. Kad smo počeli da slikamo gaćice, kad je to kao bila fora po tabloidima, ribe su bežale od mene! Zvuči ludo, ali imao sam kolekciju fotki gaćica raznih pevačica. E, a da čuješ ovo za Cecu! Na jednom njenom koncertu na Marakani, davno, objave neke novine fotke kao - Ceca bez gaćica. Čitava se prašina digla oko toga. Kao, pevala bez gaćica, bruka. I onda sam ja morao da objavim u drugim novinama sliku Cecinih gaćica, da se vidi da ih je nosila, da nije bila bez gaća, ipak je ona majka dvoje male dece...

A vole me pevačice, ja svakoj kažem da je najlepša...

Madona i Sigal

Kad sam prešao u modni paparaco, sve pare su otišle u opremu i studio. Prodavao sam i majice. Ipak, da se opet rodim, bio bih fotograf, to ti daje energiju, to je adrenalin... Ja sam fristajler, shvatili su po redakcijama, bolje da me koriste slobodnog, jer tako mogu da pogodim više. Ja sam, recimo, znao da čekam Madonu četiri dana! Posle svih tih priprema, analiza i procena, stacionirao sam se pored jednog svetionika na udaljenosti od 560 metara od hotela i čekao u zasedi. Dočekao sam je i fotografisao čim je helikopterom sletela na heliodrom hotela "Splendid". Uvek moraš da imaš svoje ljude na terenu. Stivena Sigala sam, recimo, pogodio slučajno. Imao sam svog čoveka. Sa plaže nije moglo da mu se priđe i kaže mi drugarica: "Ajde da ga gađamo sa skutera." Sednemo na skuter i - hop! Pogodim ga. Tako su nastale te fotografije.

Jovanka Broz

Nisam ni sanjao da ću u životu da slikam Jovanku Broz. Sedim u nekom kafiću i kaže konobar: "Kobra, hoćeš da slikaš Jovanku?!" Gde nju da slikam, da je živ Tito, bio bih na Golom otoku! I otkud sad ona?! Kaže konobar: "Ovo je fora - gospodin Rade Čečur, koji sedi ovde, njeno je obezbeđenje. Biće sutra s njom, obavezno prođe autom gore kod Pinka." Sećam se da je tog dana padala kiša i ja spustim aparat ispod stola, da čovek ne vidi da sam fotograf. "Sutra će biti toplo vreme, biće spušten kabrio", kaže konobar.

Pozovem drugara da prođe sa mnom, jer postoji mogućnost da iskoči nešto, auto ili autobus i da je zakloni kad krenem da slikam. Drugi drugar, ispred Jovankine kuće, javlja, kaže, krenuli su. I mi stojimo i čekamo da naiđe neki kabrio. Namestim ovog drugara da krene da prelazi ulicu, da auto prikoči i, kako je skretao i kočio, ja izrokam Jovanku kao da mi je rođaka! Ona otišla posle da jede sladoled, a iza mene dođe njena dupla pratnja i kažu mi: "Ne možeš da pustiš sliku dok ona ne odobri." Kako će ona da odobri? Kažu oni, uradi sliku da ona vidi. Ovde nema zaje*avanja. Napravim ja slike i ona kaže: "Kojim povodom će to da izađe?" Žena kraljica bila, živela u drugom svetu, ja sam nju mnogo gotivio. A da bude najveća fora, ona žena dala da se objavi 11 slika od preko 80 koje sam napravio. Onda je Glorija od 11 uzela pet i to je bilo hiljadu i nešto evra.

Nole, šta je ovo?!

Slikao sam Đokovića kad je slučajno šetao na Obilićevom. Ja dobio dojavu i, koga da pitam, uvek je bilo od komulaca do konobara, nađem jednog i on mi kaže da je upravo prošao sa ženom. Znači, kola su mu u javnoj garaži. I sad ide fora: ja napravio crtu na ivici kafića, tu čekam, i nailazi Nole sa ženom. Ja iskočim, kad - obezbeđenje! Kažu, ne može da se slika! Ne može! Pitam ja Noleta: "Nole, pa šta je ovo?!" I Nole onako šmekerski kaže obezbeđenju: "Pomerite se da me Kobra slika." I onda sam ih slikao i dao mu slike.

Privatni život

Imao sam puno devojaka i jedan brak, koji se nije svršio kako treba. Bolje uslužan razvod, nego brak zbog dece, koja se kasnije udaju ili ožene, a ti ostaneš da robijaš. Posle pitaju zašto se dešavaju ubistva i slobodni padovi sa terasa. Ja sam se razveo na vreme, čak sam na početku imao starateljstvo nad decom, posle je ona preuzela.

Imamo dve ćerke. Ćerke su mi Jelisaveta i Anastasija, po bakama su dobile imena. Deca nas vezuju, ali svako ima svoj život. Imao sam dosta devojaka, ali sam prema svakoj bio okej. Mogu da napišem knjigu prevara i raskida. Sad sam sa Ivanom Mitrović, nerazdvojni smo već dve godine, volimo se, čuvamo se i niko nam ništa ne može. Ivana mi je živa infuzija. Ne planiram da budem ponovo otac. Važna je ljubav, ako se desi, desilo se. To su trenuci kada nisi u tim godinama da možeš da juriš kao lud. Finansijski je takvo vreme došlo da su pelene skuplje od "ferarija".

Obično mnoge devojke koje sam imao, manekenke i pevačice, uvek su bile ljubomorne na svoje koleginice i drugarice. Dolazio sam često puta u svađu da mi devojka kaže da ne mogu da slikam neku. Jedina koju sam upoznao u poslednje vreme i koja je ostala uz mene jeste Ivana, koja ima totalno razumevanje. Ona mi radi sve na kompjuteru, jer ja ne znam ni da ga uključim. I šalje mi gole fotografije! Uskoro ću da je vodim kod Vesne Dedić da je uči novinarstvu.

O Mrki i Kseniji Pajčin

Svaki odlazak ljudi iz porodice, svaka ta smrt pogodila me je nenormalno, a što se tiče prijatelja, najviše me je pogodila smrt Milutina Mrkonjića. Slikao sam samo početak sahrane, a gore nisam mogao da idem da fotkam, čuka bi mi riknula. Mnogo smo se voleli i uvek mi je govorio: "Gde si, foto-mafijo!" Pogodilo me je kad je otišao Peca Jeremić, sad skoro, pa onda Ksenija Pajčin... Ksenija je uvek volela da je ja slikam i ja sam je pazio. Jednom mi je Tripićka dala nalog za Kurir da je uhvatim sa frajerom, a ja priđem i kažem joj: "Sklanjaj tog Indijanca, hoće da te odlepe!" I onda sam shvatio da ona ne voli paparaco, voli da pozira. Kad je ona umrla, evo, naježio sam se na samu pomisao, nisam mogao da nosim aparat na njenu sahranu, otišao sam kao pravi drug.

Nataša i Dača: Kako sam namestio paparaco

Bilo mi je važno da prvi put uslikam zajedno Daču Ikodinovića i Natašu Bekvalac. Izašli su bili na neki splav. Mi dođemo tamo, tu je bila i pokojna Ksenija Pajčin, prolazi prodavac sa ružama i ja mu kažem: "Daj mi ih, dajem ti pare drugi put." Uzmem ja te ruže i dam ih Nataši, a Dača kaže da hoće on da joj kupi! Čekao sam je napolju, a već je svanulo. Kako ja sad da ih uhvatim, da se vidi da su zajedno. Šutnem ti ja stepenik sa splava i kažem obezbeđenju da samo malo sačekaju, pa nek ga posle vrate, i ona skoči sa gornjeg stepenika Dači na leđa i ta slika je otišla u Skandal, jer sam uhvatio to skakanje. Nije namešten paparaco, ali ti namestiš da se stvori jak paparaco. Posle, kad su me terali da slikam Natašu kad je Dača bio povređen, ja sam odbio i skinuli su mi pola plate.

Gledao sam smrti u oči

Pre neku godinu umalo mi je stalo srce. Đule Van Gog mi je rekao: "Kobra, pretekao si." Imao sam malo zaje*an život, tri pakle cigara, "džek denijels", noćni život, jake tenzije i cimanja. Svojevremeno sam držao butike na Severnom Jadranu i u Beogradu, to je bilo cimanje gore-dole. Sad živim mirniji život. Ja sam iz fotografije prešao u biznis, pa se vratio u fotografiju. Prve pare od biznisa sam dobio zahvaljujući fotografiji. Pare koje sam dobijao kao fotograf sam koristio da bih kupio majice i štampao po moru, bio pola godine u Americi i doterao mašine odatle. Tad sam imao i najlepše i najgore trenutke u životu, drug me prevrnuo autom. Ja sam kao mačka, imam devet života. Sad mislim da sam prešao i deveti, vratio sam se na prvi.

Tih dana sam se gušio nešto u kući, a i mnogo mi je smetalo da se osećam na cigare. Baš je drug tad spavao kod mene, bio pijan, ja mu kažem da idemo negde kod lekara. Pošto mi, fotografi, često slikamo Urgentni, često sam stajao tamo, ja predložim da odemo tamo. Uđemo u taksi, koji smo jedva našli i... žao mi je što tom taksisti nismo zapisali broj, jer obično se bolesnici u tom stanju prevoze bolničkim kolima, a taj me bukvalno spasao. Tad sam imao predinfarktno stanje, odmah tablete, rez... Meni je srce kucalo tog momenta deset posto, što je nemoguće da budeš živ. Deci su mi kazali da mi se puni voda u plućima, to mi je kazala Anastasija posle četiri godine. Rekli su im tada da, ako se do ujutro ne spusti, smatrajte da je mrtav. Ali brzo sam se oporavljao! Kažem ja jednoj sestri sa juga: "Imaš mnogo dobre grudi, nemoj opet srce da mi stane!" Svi krenu da se smeju, ma to je bila pi*ijada! Mnogo su me voleli u bolnici.

Kad sam dobio treći stent, išao sam ulicom kao upi*an, nisam znao gde se nalazim, a ne da trčim. Jedno pola godine sam apstinirao, nisam ništa slikao. Prvi put kad sam uzeo aparat posle toga, ljudi su bili u šoku, jer obično srce oduzme ruku, uspori je. Fotografija mi je vratila adrenalin. Ne znam kako bih živeo drugim životom, volim da slikam, da izlazim. Imam drugove koji su u penziji, ja sam otišao u penziju, a i dalje radim.

Neobjavljeno

Fotografija te čuva od zaborava. Pravi paparaco je samo sa foto-aparatom. Ako ja treba da budem na kompjuteru i da sređujem slike, onda to nije to, imaćemo firmu "Tika/Mika-slika", pa daj da objavljujemo! Majstore, nije to to. Zato mi je ostala brzina i instinkt, kad ni ja nisam svestan da sam slikao nekog kog niko nije.

Jedino u karijeri nisam objavio slike Legije, Šiptara, Kuma, i ove neke druge, jer bih bio spakovan u crnu kesu. Imao sam i Arkana. Slikao sam ih onako iz ruke, pravo u glavu, i to sam sve njima dao. I što nisam dao, oni su uzeli od mene. Ali voleli su me, jer sam znao da ih zasmejem. Legija je je jednom pitao Pecu Jeremića: "Je li, je l' ovaj Kobra normalan?!"

Kad odem...

A pitao me jednom Marić: "Kobra, kako tebe žene toliko pamte?", a ja mu kažem: "Mariću, žena izgubi nevinost i posle toliko seksa u životu ne pamti nikoga. Što bi i pamtila. Ali kad onako stara i izlapela sedi u ljuljašci i kaže sebi 'e, ovo me je Kobra slikao', to ne može da zaboravi, tu je slika. Znači, pamti mene, moj rad, a ne razne neke momke."

Očekujem da će mene jednog dana da otprate lepe žene koje sam celog života slikao. I grobarima ima da bude lepa takva sahrana.

Bonus video: