ČUDESNA ŽIVOTNA PRIČA ČUVENOG HARMONIKAŠA! Ljubiša Pavković otkrio sve o udesu u kojem je poginula Silvana, a Toma je voleo...

Ljubiša Pavković mogao je da bude fudbaler, i to dobar, ali sudbinu mu je odredio prvi komšija. Voleo bi, kaže, da ga pamte kao umetnika na harmonici. Tri decenije je bio i šef Narodnog orkestra RTS. U čuvenoj seriji "Muzikanti" bio je dubler Draganu Zariću. Prva ljubav mu se završila tako što danas s njom ima ćerku i sina, koji se bave muzikom.

Rođen sam na Banovom brdu, nekad je to bila periferija Beograda, išao je jedan autobus na sat vremena, tako je to tad bilo, sad nezamislivo. Najmlađi sam u porodici, imam dva starija brata, posleratno sam dete. Kao i sva deca u onom vremenu, rođeni smo u sirotinji. Nije bilo ničega, ali bilo je mnogo dece; radosti i sreće i u najmanjem. Klima je tada bila potpuno drugačija, nama je bilo normalno da je napolju minus 25 stepeni, pa i minus 30! Sankali smo se od jutra pa dok ne otpadnu prsti. Pa onda ajd kući na sušenje cokula ili ko je šta već imao...

Odrastanje

Imali smo lepo detinjstvo, bez obzira na to što je bilo sasvim oskudno. Nasleđivao sam sve od braće. Dobije najstariji brat džemper i preraste ga, ali meni velik. Ja kao imam devojku, koja ima 11 ili 12 godina, i sad ne mogu nikako da mu ga uzmem da izađem napolje jer mi je velik. Ali to vreme je bilo jako lepo... Deca su bila lampe u kući, slušao se Radio Beograd i "Veselo veče". Nikakvih bioskopa nije bilo, samo razonoda među nama. Sećam se, bile su možda dve mesare, zvali smo ih kasapnice, i isto toliko pekara i kafana, imali smo jedno igralište. Nama je grad bila Čukarica, gde je bio onaj tunel, ne seća se više niko toga, tu smo sve kupovali, sve što nam je trebalo.

Kupi mu harmoniku

Naš komšija je bio jedan od najvećih srpskih harmonikaša,. On je imao gomilu učenika. Imao sam nekih šest godina, čačkao sam im dugmiće, pipkao stalno... Jednom je došao mom ocu i rekao mu: "Bogdane, kupi mu harmoniku, možda nešto i bude od njega!" Kupio mi je prvu koju je video, klavirsku. A ja dugmetaš. Tako je igrom slučaja čika Mija odredio moju sudbinu.

Apsolutni sluhista

Išao sam u Osnovnu školu "Josif Pančić" na Brdu, a onda me je otac sa osam godina upisao u nižu muzičku. Sećam se, išli smo na neko testiranje i tamo su mu rekli da sam strašan talenat i da takvog nisu imali uopšte. E sad, ja tebi pričam šta su oni rekli, ne šta ja govorim. Tamo smo imali divnog direktora "Lisinskog", njemu sam, kad sam doznao prve note, pogodio sedam-osam tonova koje je svirao. Čovek me pogledao, prekrstio se i uhvatio me za uvo i vodio me od učionice do učionice da pokaže to čudo. Sve sam čuo, bio sam apsolutni sluhista, taj sluh mi je strašno pomogao u karijeri, ali me je i vrlo opteretio. Bio sam dosta ispred druge dece, ali taj dar mora da se pomeša i s muzikalnošću, ne može samo fizički sluh da ti pomogne. Kod mene se desilo i jedno i drugo, ali nervni sistem trpi falš na svoj način. To je neki moj početak u muzici.

Fudbaler

Paralelno kako sam pošao u školu, strašno sam voleo i fudbal. Tad se igralo Zvezda-Partizan, bila je pogibija po ulici. Bio sam partizanovac. Sedeo sam u klupi s Karasijem iz Zvezde i bili smo tu negde dva najbolja igrača na Banovom brdu, ja sam bio dribler neviđenog formata, centarfor. Međutim, nije moglo da se uklopi sve. Ovde strahoviti talenat za muziku, a sa druge strane za fudbal. Umeo sam da pravim probleme sa izostancima zbog fudbala, da zbrišem sa časova, a otac je bio veoma strog. Sad sigurno misliš da je bio vojno lice, ali ne, bio je obućar, ali avanzovao je kasnije i postao direktor preduzeća "Obuća Beograd". Bio je vrlo strog, jedan dostojanstven čovek. Taj period ne umem da objasnim, kako se nisam plašio njega. Ide dalje sve to, posle toga ulazim u srednju školu "Mokranjac". Tu počinju i utakmice i nastavlja se tako neka vrsta nediscipline kad su u pitanju časovi. Bio sam najbolji u muzičkim predmetima i verovatno bi mi ko zna šta uradili, ali pošto sam rešavao zadatke za minut na tabli, sednem na klavir i nabacam šta treba, pa nije bilo sankcija.

KUD "Vukica Mitrović"

Posle srednje škole strašno me je vukla harmonika. To je bilo do te mere da mi je obeležilo život. Oduvek sam svirao harmoniku, ali u srednjoj školi glavni uporedni predmet bio je klavir, svako je morao ponešto da zna, ne da svira kao pijanista, ali osnovno da. Kad sam to priveo kraju, sve je išlo po redu. Ušao sam u KUD "Vukica Mitrović", koje je bilo pri fabrici "Beko" na Kalemegdanu. Tu počinjem da sviram svaki dan od jedan po podne do deset uveče i dolazi vratar da me istera jer se zatvara fabrika. Ja mokar sav, sviram na društvenoj harmonici, polako čekajući jednu koja mi je značila i znači mi i danas više od života...

Nema cenu

Tu harmoniku mi je kupio otac. Prvo mi je kupio jednu malu, pa onda sve bolju i bolju. Otac se mnogo mučio i mnogo mu hvala na tome. Harmonika koju mi je kupio 1958. koštala je 150.000, što je bila velika para. Bila je za uzrast do 14 godina. Ali ova druga, e ona je koštala kao auto, "Satinio Soprani", to je najčuvenija firma. Koštala je milion i dvesta pedeset hiljada. U ono vreme to je bio jedan "fića". Nije ih bilo u prodaji, bio je zabranjen uvoz, ali uspeo sam da vidim da ih ima. Na Terazijama je bio jedan gospodin, Mita Božinović, koji je tako s vremena na vreme imao poneku harmoniku takve vrste. Meni srce da iskoči, čekaj, čekaj, čekaj... Odemo mi jedan dan kod čika Mite, on nas uvede, otvori vrata, a tri harmonike u najlonu stoje na kauču. Kao Mungos zmiju, odmah sam je fiksirao, ove dve nisam ni gledao. I dan-danas je unikatna i nema cenu, imam je i dalje kući, u izvanrednom je stanju. Zakup je bio oko 50.000. Otac nije bio od onih što imaju. Molio ga je i pokušao je da spusti cenu, ali čika Mita nikako nije dopustio i hvala mu na tome. Koliko sam ja čekao tih 50.000 dok moj otac zaradi, ne znam. Otišao sam kući totalno ubijen u pojam. Tu počinje trka za harmonikom, koju dobijam 1967. godine, a 1965. sam ušao u KUD "Vukica Mitrović".

Zorica

Ispostavi se da je ta fabrika bila sudbina iz više uglova. Tu je bila jedna devojka koja se zvala Zorica i onda ja, mlad, zagledam se i zamolim predsednika društva da peva. Bila je jako stidljiva, ali talentovana. Tu počinje ljubav. Nekad ljubav gori kao mokro ćebe, ali u ovom slučaju je bila najiskrenija. Ona radi, ja idem na probe, kad dođem, zove me na prozor. Dve-tri turneje, ali ona nije bila iz tog sveta. Ta ljubav se završila tako što smo mi danas, hvala bogu, živi i zdravi. Imamo ćerku Mirjanu, profesorku klavira, i sina Milana, koji je završio džez akademiju u Gracu i svira kontrabas u Big bendu. Prešli su cenzus, ali još uvek čekamo unuke. Oj dodole, dodole. Tu sam nemoćan.

Park

Iz fabrike je išao tramvaj do restorana "Park", koga više nema. Tu se ceo Beograd okupljao. I sad, kako sam ja došao tu? Služio sam 1967. vojsku u Istri i po povratku, da ne bih bio na teretu roditeljima, neko me odvede u "Park" na Kalemegdanu. Stidljiv, patrijarhalno vaspitan, ne znam pravila igre, repertoar imam jer su mi bila široka interesovanja. Skupe se oni i zakažu mi da dođem u nedelju, a ja dođem u crnom odelu. U po bela dana. Uparadio sam se, svi gledaju u mene. Odsviram sve odreda, a oni oduševljeni i - primljen, gotovo. Prvo veče se završava i zove mene šef. Odem ja u sobu, a oni dele bakšiš. To je za mene bilo... Ne znam, kao da me neko ubio! Ja da uzimam bakšiš?! Pa to je kao da prosiš po ulici! Ja ga odbijem i svi su mi se smejali. Dođe drugo veče, ja opet odbijem, i posle nekog vremena počeli da me obrađuju i ja shvatim da je to normalno. Tu sam proveo godinu i po dana. Iz ovog ugla čini mi se da je to mnogo duži period.

Ja ovde da sviram?

E, ovo će ti biti zanimljivo. Kad su me pozvali da radim u "Parku", nikako nisam hteo da sviram tamo. Sve je to bilo zbog tuče. Prvo sam otišao s tadašnjom devojkom, a sada ženom, na večeru. Tu je dolazila probrana klijentela, nije bila manguparija, i hteo sam da se uverim u to. Odem da vidim kako to izgleda i povedem Zoricu nedelju dana pre početka mog eventualnog angažmana. U toku večeri takva tuča je izbila da su napali i orkestar! Ja ovde da sviram?! Pa to je tragedija. Tri brata Crnogorca su demolirala sva stakla, sve su polomili. Lokal nije radio tri dana i tu ja treba da sviram? Povređeni su bili i neki iz orkestra. Posle su mi objašnjavali da se to nikad pre nije dogodilo, jer to je bio porodični restoran. Mislio sam da neću proći tom ulicom.

Najbolji honorari

Pamtim dva bakšiša. Jedan je bio neke 1971. godine, imao sam 24. Bile su snimane neke kasete za inostranstvo. Izvesni čovek, koji se zvao Zoran, a kako se prezivao, pojma nemam, dogovorio se s Tošom Elezićem da uradimo posao. Avionom svaki dan za Sloveniju. Možeš da zamisliš kad smo mi za tri dana zaradili u to vreme 3.215.000. Snimili smo 215 pesama, i to ne po levim kriterijumima, nego Slovenac sedi gore i kaže: "Malo je niža violina..." I nema zezanja. Svirao je Jašarević, ja, ne bismo dozvolili da sviramo gluposti. Snimanje počne u devet i s pauzom za ručak završi se uveče u devet. Od jutra do sutra. Spavali smo i obitavali u nekom hotelu Ace Obradovića van Ljubljane. Radili smo kao crnci. Kad smo dolazili, ja nisam znao gde da držim pare, svi džepovi su bili puni. Ceo život nosim pare u džepu. Kad sam ušao i otac me pogledao, meni su ispadale iz džepova.

Drugi slučaj se desio pre 20 godina, bio sam u Moskvi. Pitali smo šta ti sin radi, ja kažem da studira, ćerka isto. I sad oni mene pitaju da li ih neko stipendira, ja kažem: "Kako ne, stipendira ga Ljubiša Pavković, njegov otac!" Nisam od ovih što nogama otvaraju Centralni komitet, a bila je to ozbiljna lova. Završi Marjanović zgradu od 25 spratova. Dolazi ambasador da se to proslavi i finansijski direktor, koji je bio divan, ponese torbu. To je bilo tako spontano. Ulazi neki Marko, a ovaj mu kaže: "Marko, ako hoćeš da ti svira Ljubiša Pavković, pokloni se i počni." Sve je pretvorio u zezanje, u jednu finu atmosferu. Ko god da je neko tražio neku pesmu, sve je išlo preko njega. Završi se ono i krenuli smo kolima, daju mi torbu i kažu: "Ovo je za našeg Milančeta, da mu malo krene." A u torbi 8.000 dolara! A ja sam svirao tri sata. Brdo para je bilo, stvarno. Tako se završilo školovanje, a završilo bi se i ovako. Išao sam u Australiju i tamo sam zaradio taman za njega, a ovo je bilo pride. Ali zarada iz Ljubljane, e to je bilo nezaboravno.

Serije

U to vreme su se snimale dve najpopularnije serije u kojima me je upoznala šira publika. Prva je bila "Muzikanti", ja sam bio taj zvučni, lepi Cane koji je svirao iza paravana, a ispred je bio Dragan Zarić. Neke štoseve sam mu objašnjavao, išao je po selu da vidi one đilkoše koji zabacuju. Odmah posle toga išla je jedna od najlepših serija - "Ljubav na seoski način". Tu igra Čkalja i pojavljuje se Silvana Armenulić. Svi su oni dolazili u "Park", i oni iz prve serije. Bili su strašno popularni, narod je sam ustajao. Silvana je otpevala tu pesmu "Šta će mi život", koja će da je digne u nebo. Sticajem okolnosti, sve četiri pesme sa prve ploče sam ja aranžirao kao klinac, imao sam 23 godine. Tako da je uvod pesme "Šta će mi život" mojih ruku delo. Te scene po Srbiji, po kafanama, gde smo sve išli, to je nezaboravno. Bila je vrlo prijatna osoba, ja je pamtim kao finu ženu. O Čkalji da ne pričam mnogo, on je bio baksuz privatno. Kod njega ko minut zakasni, to je gotovo, odmah ga otera.

Silvana Armenulić

Bila je divno stvorenje, veliki prijatelj. Sećam se, imali smo s njom koncert u Zagrebu, prepuna hala. Mi izlazimo, u ono vreme braća nisu donela ozvučenje, možeš da zamisliš, a došli ljudi iz Beograda, Sarajeva... Ko je zadužen, nije ni važno. Svi izađemo ispred šest hiljada ljudi, da ne misle da smo ih prevarili. Ispričamo im sve šta je problem, nemamo ozvučenje. Ali, iza toga, šta se događa?! Sve je Silvana platila, i putne troškove i honorar. Mi smo odbijali, nismo hteli da čujemo, ali ona je bila izričita. A zavrnuli su je.

Toma Zdravković

Biću iskren, film o njemu nisam hteo da gledam. Nekoliko puta su pisane i knjige o Tomi Zdravkoviću. Na Zlatiboru sam nekome pričao za jednu, a taj se nije udostojio ni da mi je pošalje. Nisam hteo da gledam ne zato što nisam mogao, već zato što u filmu ima dozvoljene improvizacije. Ljubav između Silvane i Tome nije postojala uopšte, jer da jeste, svi bi to znali, ceo Beograd. Toma je bio zaljubljen u alkohol i kocku. Pevao je u čuvenoj kafani "Gradski podrum" kod Doma sindikata. Interesantno kod njega je da je došao iz totalne pasive. Nije boem samo onaj koji za dva dana zaradi pare, pa se napije i kupi 500 karanfila. Mene zanima nešto drugo, kako on dođe iz totalne pasive i sedamdesetih godina uvede novu vrstu urbane pesme? Tada Radio Beograd nije hteo da čuje za tu muziku.

Tomu sam pratio na jednom od poslednjih koncerta u "Dva jelena" u Skadarliji. Tu su se okupili pevači i glumci, Tanja Bošković, Seka Sablić. On je pevao spontano. Imao je veliko iskustvo u kafani. Bilo je to veoma emotivno veče. Mislim da je to najbolja emisija koju sam odsvirao uživo. Pratio sam ga godinama. Moglo je da se pojavi njih 20 na sceni, ali kad izađe Toma, to je bila magija.

Radio Beograd

One dve serije što sam ti ih pominjao, e one su me spojile sa širom publikom. Idem od "Beka" jednu stanicu uzbrdo, do "Parka", tu dolaze ljudi iz Radio Beograda, čuli su da ima neki klinac koji svira. Bili su to vrlo veliki autoriteti, Boki Milošević, Miodrag Jašarević... Odatle me privode dve stanice pravo na glavni ulaz u Radio Beograd. Sve se odigralo u jednom potezu u krugu dvojke, ali odmah da se razumemo, ja nisam od ovih iz kruga dvojke, ja sam nešto drugo.

Čika Mija Krnjevac

Ulazim u najbolji orkestar RTB 1970. godine, bio je vrhunski. To je bila škola narodne muzike. Već sledeće godine Toma Zdravković snima "Sliku tvoju ljubim", i kako mi sedimo, otvaraju se vrata i ulazi čika Mija Krnjevac. Bio je pravi gospodin, belo odelo. Kako se otvaraju vrata, ja sam bio pored, toliko mu je bilo milo kad me video gde sam i dokle sam došao, nikada neću zaboraviti njegov pogled i moje ustajanje i pozdrav. Bilo mu je puno srce. Onda je krenula priča s Narodnim orkestrom, koji je vodio sjajni violinista Jašarević.

Saobraćajna nesreća

Bio je to divan dan, sunčan i najgori, 10. oktobar 1976. godine. Boki Milošević vozi "volvo", ja sedim pored njega jer imam najveće noge. Iza mene šef Rade Jašarević, a iza Bokija sedi Silvanina sestra Mirjana. Idemo, divan dan, i pričamo, treba da sviramo u Aleksandrovcu. Tako nekako čudno usput, ovaj naš šef, koga smo iz milošte zvali Bata Rade jer je bio mnogo dobar, samo viče kako neće dugo...

E kako se desilo da ona njemu tog fatalnog dana da da vozi, ja ne znam. Jednom se bio parkirao nasred ulice i pita me: "Ljubo, je l može?" Ne da može nego cisterna da prođe i još jedan! Al' on, eto, pita. Eto, takav vozač je bio. Verovatno mu ne bi ni dala da vozi, ali imala je burnu noć pre toga u Požarevcu, udarila je glavom, šta li je bilo, i ne sećam se više. Smatrala je da će on biti najsigurniji, dala mu je auto. Neka tajna vezana za tu noć može biti, nisam siguran, u to vreme je počeo i šećer da ga zeza... Mi smo otišli da gledamo utakmicu. Izvukao sam iz njihovog auta malog Ljubu Đurovića i otišli smo u Kruševac.

Mnogi ljudi prave priče da budu interesantne, kako bi bili u prvom planu. Slušao sam vrlo poznatog čoveka, koji mi je bio i prijatelj, o toj nesreći, a on tu nije bio uopšte. Kako možete da pričate tako?! Lepa Lukić stvarno nema veze s tim putem, već Silvanina sestra Mira, onaj mali pevač koga sam odvukao u kafanu, Silvana i šofer. Sve ostalo više nije za priču.

Gledali smo utakmicu, iznervirali smo se užasno jer je sudija navijao za Špance, izgubili smo. Krenuli smo nazad i kad smo naleteli... To je gorelo nebo i zemlja! Ja to nikada u životu nisam video, kola nisu postojala! Tu su završili, kod Kolara, na 55. kilometru. Iz ovog ugla, ona je imala 37 godina, Mirjana je imala 25, i još trudna, i da se to tek tako desi... Nije se našlo ništa, tražili su stvari sto metara po njivi i našli su samo sandalu. Prošlo je skoro pola veka od njene smrti i sada je veća zvezda nego što je tada bila. A njene pesme, one će trajati još dvesta godina.

Nije bilo tako...

Priče koje su kružile u to vreme bile su smešne. Napravljen je rivalitet između Lepe Lukić i Silvane, ali to je bilo smešno. Silvana je pevala u Skadarliji, koja je bila centar Beograda i okupljala je finu klijentelu, jedan gospodski narod, a Lepa je bila ruralni pevač, divno je pevala čobanske pesme, koje su bile divne i iznikle iz naroda. Izdavači su pokušali da naprave rivalitet da bi prodavali to što prave, ali njih dve su bile dijametralno različite. Silvana je bila lepa žena, markantna, repertoarski potpuno drugačija. Pevala je Tomine pesme i on njene. E, od sedamdesetih kreće taj ružan termin, koji se ustalio - "novokomponovana muzika".

Šef orkestra

Nakon što je šef poginuo, nastaje vakuum u Narodnom orkestru. Nisu hteli nikog da biraju, pa su posle godinu dana izabrali Bokija Miloševića da ga on vodi, to je trajalo tri godine. Od 1981. godine preuzeo sam funkciju. Prvo sam bio na probnom radu, kao v. d. Gledali su pola godine na šta ličiš, kako vodiš, kako se oblačiš. Ostao sam na toj funkciji 29 godina, do 2010. Što bi se reklo, pozamašan staž.

Partizan

Bio sam lud za fudbalom. Gledao sam mečeve i po kiši, blatu i snegu. Cela kuća Pavkovića tri brata, pokojni otac i majka, svi smo partizanovci. E sad, kad sam bio mlad, moja devojka Zora stanovala je na Senjaku, blizu bioskopa. Išao sam na utakmicu i kažem joj: "Ukoliko Partizan izgubi, ne čekaj me jer ne idemo u bioskop." Jadna je išla po ulici, morala je da pita šta je uradio Partizan da bi znala da li da me čeka. Druga priča je još smešnija. Imao sam puno učenika. Dolazili su kod mene iz cele zemlje. Jedne nedelje igraju Zvezda i Partizan i nekoliko njih dođe u dresovima. Prvo časovi kod mene, pa na meč. Ukoliko Partizan dobije, davao sam svima deset časova gratis. Dobili smo taj meč. Posle je dva meseca bila zbrka oko časova. Uvek nam je bilo puno dvorište, nije moglo da se prođe. A treća priča vezana za Partizan je o vremenu s kraja sedamdesetih. Igrao je Partizan s Dinamom. Narodni orkestar RTS je vodio Boki Milošević i zamolim ga da me pusti na meč. Svirali smo te noći u hotelu "Jugoslavija" Beogradsko proleće. Sa probe sam išao na utakmicu u crnom odelu. Sve sam bio isplanirao da stignem da se vratim. Autobusi puni, ali jurim da stignem. Čujem užasan huk, penal za Partizan. Uđem, ali udari provala oblaka. Bilo je 5:0 za Partizan. Bilo smo prvi na tabeli te godine. Jedva stignem na početak TV prenosa. Bio sam mokar i sušio se, i tako svirao celo veče! Mislim najbolje u životu. Ali bio sam i srećan do kraja. Sećanje za nezaborav...

Radoslav Graić

Graić je bio jedan vrlo univerzalan muzičar. Pamtim ga, jednom je došao, sedam za klavir i odsviram mu pesmu s kojom je pobedio na Beogradskom proleću, "Anđelinu". Krenem, a on smešno peva, zabacivao je glavu. Imao je nekih zahvata u zabavnoj i narodnoj muzici, u kojoj je sa "Mito, Bekrijo" ostavio pečat. Bio je dugogodišnji i ponajbolji urednik redakcije na televiziji. Graja je bio jako tolerantan, s njim se lako moglo, bio je širok, napravio je divne pesme. Sećam se, jednom kaže on: "Ja tebi moram da dam da sviraš jedan poster", a sviranje postera traje pola sata, ali to sviranje se odužilo na godinu dana. Vidi me jednom na ulazu i kaže: "Sad me je stvarno sramota i, čim dođem kući, pravim pripremu." On tu meni namesti i ja odsviram i argetinsku, francusku, mađarsku, rumunsku i rusku... Bila je to strahovita emisija, koja je jako odzvonila u muzičkom svetu. Imali smo jako lepu saradnju i puno puta mi se obraćao da aranžiram neke pesme. Voleo je da priča i bio je interesantan. Obeležio je vreme u kom je televizija zaista bila moćna.

Kad se osvrnem...

Jednostavno je. Kroz život me je vodila samo ljubav. I danas, u ovim godinama, jedan dan ne prođe a da se ne isviram s harmonikom. Sednem, nekad sviram šlagere, setim se bog zna čega. Sviram San Remo, makedonsku, rusku muziku. Ako nema te ljubavi i strasti u razumnim količinama, ništa bez toga. U mojoj profesiji je presudna i ljubav i strahovita želja za nekim usavršavanjem i širinom. Nisam se zadovoljavao "moravcem". On mi je geneza. Rodio sam se na periferiji, ali ne može to da mi bude muzički opus, da zato što sviram "moravac" da sam Srbin. Harmonika je instrument koji ima ogromnu moć, a kako će njome da se rukuje, zavisi od osobe.

Šta će biti s harmonikama

Ne plaši me smrt, nego mi je krivo. Pre neki dan sam rekao, dok sam pričao sa ženom, kako mi je krivo što ću mlad da umrem. Kaže ona meni: "Hajde ćuti, molim te, jači si od svih svojih vršnjaka i bolje izgledaš od njih!" Zoro, najžalije mi je što neću moći da sviram još pedeset godina. Malo mi je. Inače, mislim da je prirodno da svako pomalo razmišlja o smrti. Ponašam se kao da počinjem karijeru, nikada nisam bio neozbiljniji. Evo, juče sam imao takve napore da bi i klinci pobegli. Nešto me tera i gura. Ne moraju da me sahrane s harmonikom. Vrlo lako može da se otkrije i da neko dođe i uzme je. U svakom slučaju, nešto će da simbolizuje taj instrument. Imam tri vrhunske harmonike, a moja ćerka je već rekla da ne sme da se pipne nijedna. Zezam se s njima, koju da prodaju i kako. Treću harmoniku nek ne prodaju, već nek je daju nekome da malo svira, da ne propada.

Bonus video: