"KADA ČUJEM DA ŽENE OSTAJU U BRAKU ZBOG DECE..." Glumica je samo jednom javno govorila o razvodu od sportiste: Krenula sam od nule

Lidija Vukićević, kako mnoge generacije kažu, žena vanvremenske lepote koja ne stari i koja je uspela ono što mnogima ne polazi za rukom, a to je da zaustavi vreme.

Publika je pamti iz serije koja je obeležila njenu karijeru, a često govore da se u višedecenijskom razmaku gotovo ništa nije promenila.

Samo jednom u javnosti je govorila o bivšem suprugu Mitru Mrkeli, i njihovom rastanku, kada je za Kurir otkrila detalje braka ali i borbe da nakon razvoda nastavi dalje.

- Kada žene kažu, a u poslednje vreme to često čujem: "Moj bivši muž je divan čovek" meni je to bezvezna priča. Postavlja se pitanje, pa zašto ste se onda razveli?! Ja sam se udala iz ljubavi, dobili smo decu iz ljubavi i to je sasvim dovoljno i sasvim divno. Onog trenutka kada smo shvatili da smo ipak dva različita sveta, jer sam ja glumica a on sportista, rešili smo da se sporazumno razvedemo. Kada smo shvatili da nemamo zajedničke teme što je u odnosu smatram, jako važno, mi smo se rastali. Sasvim sporazumno i korektno. I to je cela istina, korektno. Posle kraha braka bila sam nešto pametnija, pa sam negovala tu dobru priču posle razvoda a i to samo zbog dece. Jer ja kada čujem da žene ostaju u zajednici, zbog kako kažu dece, smatram da je to samo izgovor i slabost. Da se razumemo, to je za decu samo medveđa usluga. Kada sam se razvela ostala sam bez bilo čega, jer sam došla iz inostranstva gde sam godinama bila sa njim. Imala sam hrabrosti i krenula od početka jer ako nešto želite, morate krenuti od nule. Počeci su za jake ljude, a ja za sebe mogu da kažem da jesam. Nisam se dvoumila, nisam razmišljala da li ću imati novca isto kao i do tada. Nisam dozvolila da ekonomski faktor uništi moj život, zanimali su me viši ciljevi, rekla je glumica i dodala:

- Ljudi su tada još govorili: "Ma njoj je lako, ona ima para", a to nije bilo tako. Krenula sam od nule, otvorila školu glume. Kompletno školovanje moje dece, sačekivanje, ekskurzije, putovanja i sve što ide uz to, ja sam preuzela na sebe. Roditeljski sastanci, vakcine, upoznavanje sa društvom, pravljenje palačinki, u svemu sam učestvovala i davala se. Ozbiljno sam se predala toj ulozi. Kada sam išla po Srbiji da radim predstave ili da predajem glumu, oni su svuda išli sa mnom i bili dobri. Ono što ne mogu ni dan danas da prežalim, jeste gubitak mojih roditelja koji su bili sve vreme uz mene i imali sluha za svaki njihov trenutak, pa i časove matematike, sporta. Imala sam apsolutnu podršku, ali sam smatrala da je to dobro samo ponekad i da je sve primarno do mene. Bila sam svesna da sama sebi najviše mogu pomoći i uvek sam imala problema da tražim nekom nešto. Moj otac je poreklom iz Crne Gore i valjda imam taj gen da držim do ponosa, časti. Mnogo sam se borila i nije mi bilo teško, jer sam bila srećna sa svojom decom. Bilo je tu svega, kroz milion stvari sam morala da prođem ali nikada nisam davala da se stvari otrgnu kontroli. Znala sam da ih vozim kod devojke, ali se parkiram tri ulice dalje, jer to su muška deca, da ne ispadne da su "mamini sinovi". Čuvala sam ih kao male ljude, da imaju svoju slobodu, da ne bude da mama odlučuje o svemu. Uvek sam se gnušala te rečenice, "mamini sinovi"- govorila je Lidija.

Bonus video: