U jesen 1979, godinu dana posle osnivanja rok grupe „Riblja čorba",Bora Đordević morao je u 27. godini života (tada je 27. godina bila zakonom utvrdena krajnje starosna granica za odlazak u JNA) da ide na odsluženje vojnog roka. Otišao je u garnizon Doboj.
U isto vreme njegov gitarista Rajko Kojić otišao je na odsluženje vojnog roka u Sarajevo. Njih dvojica su stalno bili u kontaktu, često se se čuli i razgovarali telefonom. Vojni rok je tada bio 12 meseci, ponekad je bilo skraćenje od mesec dana.
Jednog dana u leto 1980. godine, dok je cela država još tugovala zbog odlaska u večnost najvećeg sina naroda i narodnosti Jugoslavije, Josipa Broza Tita, Bora pozove Rajka i kaže mu telefonom da u Beogradu u studiju Enca Lesica (1950 - 2013.) u nekadašnjoj Ulici Ive Lole Ribara (sada Svetogorska ulica) ima zakazan termin za snimanje pesme „Nazad u veliki prljavi grad", koju je on komponovao.
- Ja sam ti sve sredio kod tvojih starešina. Ti samo pođi u petak večernjim vozom koji ide za Beograd, a ja ću te u Doboju čekati. Dalje ćemo zajedno - rekao je u telefonskom razgovoru Čorba Rajku.
Bora je imao dozvolu za putovanje u Beograd, ali ne i Rajko. Kojić je Bori naivno poverovao, zato nije zatražio od predpostavljenog starešine dozvolu za izlazak u grad niti je dobio dozvolu za putovanje van garnizona, koja je bila obavezna. Iz kasarne Rajko je „izšetao" kroz žičanu ogradu, to je bio tajanstvrni prolaz, za koji su znali samo pojedini vojnici, među njima je bio i on.
Rajko Kojić je zbog sitnih disciplinskih prestupa, najčešće kašnjenje iz grada, odlazak u grad bez dozvole, jednom kažnjen 15 dana vojničkim pritvorom. Po pravilu službe u JNA vojniku, koji je provodio vreme u pritvoru nije se računalo u služenju vojnog roka, već je morao da dosluži provedene dane u pritvoru, a i gubio je mesec dana skraćenja vojnog roka, koji su tada dobijali svi vojnici. Uredbu o skraćenju vojnog roka donosili su najviši vojni i državni organi vlasti. Rajko je posle završene osnovne obuke bio raspoređen u kasarni kod oficira zadužen za za sport, a vojnik Kojić imao je zadatak da održava sportske terene u kasarni Lukavica, koja se nalazila u sarajevskom predgrađu, gde je služio vojni rok. Ali bio je i član vojničkog orkestra u kasarni „Narodnog heroja Saviše Vajnera Cice". Pored Rajka u orkestru su svirali i poznati Šefcet Hodža, gitarista rok-sastava „Vatreni poljubac", koji je osnovao roker Milić Vukašinović i Radivoje Lazić, profesor muzike iz Beograda. Ovaj sastav je posle odlaska sa životne scene Josipa Broza, zbog čega je cela Jugoslavija bila dugo u žalosti, od sredine maja 1980. godine oblazio garnizone po BiH, svirao i pevao vojnicima, starešinama, pa, i civilima jugoslovenske patriotske i rodoljubive pesme.
Po dogovoru Rajko se u večernjim časovima u petek uveče ukrcao u voz, koji ide za Beograd. U Doboju ga je dočekao Bora Čorba i tako oni zajedno krenu put glavnog grada. I dok je Kojić sa Borom u vozu mirno ćaskao i pripremao se za snimanje pesme u studiju Enca Lesića, u jedinici gde je služio vojsku Kojić uzbuna!
Za vreme povečerja, na prozivku pred spavanje u 22 časa nije bilo Rajka, odmah je obavešten dežurni jedinice, pa, kasarne. Angažovana je i vojna policija, koja je dobila zadatak da pretraži sve objekste u Sarajevu gde obično vojnici zalaze, restorane, kafane, kafiće... Međutim, nema Rajka Kojića. Obavešten je i Rajkov pretpostavljeni, koji je odmah došao u kasarnu. Svi su bili zabrinuti, pitali su se: šta se to moglo desiti sa Kojićem? Utvrđeno je da je Rajko napustio kasarnu bez dozvole, ali gde je sada? Ukoliko se u toku noći, a i u subotu ne pojavi Rajko u kasarni odlučeno je da se angažuje i vojna policija u Beogradu i ode u Jarkovac, u mesto gde je živeo Rajko pre odlaska u JNA i da ga tamo potraže jer su mnogi pretposatvljali da je možda otišao u selo da vidi familiju.
Pošto su u subotu u cik zore stigli u Beograd Bora i Rajko posle kraćeg odmora obreli su se u studiju Enca Lesića, završili snimanje pesme „Nazad u veliki prljavi grad" i otišli da popiju piće u poznatoj kafani gde su se obično okupljali pevači, muzičari i menadžeri ne samo iz Beograda već iz cele bivše Jugoslavije, dogovarali za tezge, pravili planove, družili se. Dolazili su i novinari i fotoreporteri iz svih medijskih kuća. Dvojica poznatih muzičara odmah su zapali za oko jednom fotoreporteru tadašnjeg "Ekspresa", koji ih je snimio, sa njima kratko popričao, otrčao u redakciju radujući se da ima ekskluzivu. Odmah je u foto-laboratoriji razvio film, napravio fotografije i jednu objavio u listu sa kratkim tekstom u kojem su se dvojica hvalili kako su došli u Beograd jer su dobili vanredno odsustvo da u studiju snime pesmu, koja će biti hit.
Fotografija i tekst izašli su u nedelju, a rubriku o Bori i Rajku su mogli da pročitaju i čitaoci u Sarajevu. Potpukovnik Žarko Milanović iz Rajkove kasarne, koji je bio zadužen da pronađe i vrati u kasarnu Rajka, kao pasionirani ljubitelj novina u nedelju u jutro je kupio novinu i prelistavajući list na njegovo veliko iznenađenje video je fotografiju na kojoj su, niko drugi, do Rajko i Bora. Pročitao je i razlog zbog čega je Rajko napaustio kasarnu.
Njemu je odmah laknulo oko srca, javio je dežurnom u kasarni da je sa Rajkom sve u redu, da je živ, nalazi se u Beogradu i da ga očekuju da će se u ponedeljak vratiti u kasarnu. Za svaki slučaj obaveštena je i vojna policija u Beogradu, da ako Rajko ne dođe u kasarnu u ponedeljak da ga hitno pronađu i da ga sa stražom sprovedu u Sarajevo.
Ipak, Rajko se u ponedeljak pre podne pojavio u sarajevskoj kasarni, pod hitno je saslušan, priznao da je bez dozvole otišao u Beograd. Pritom je priznao da je bio naivan što je verovao Bori da mu je sredio dozvolu za putovanje, a „sredio" mu je pritvor. Od pedpostavljenog komandanta Rajko je ekspresno dobio kaznu 15 dana pritvora. Vreme provedeno u pritvoru nije mu se računalo u redovno služenje vojnog roka već je tih 15 dana morao na kraju vojnog roka da dosluži.
Bora Đordević je početkom septembra 1980. godine skinuo uniformu, a Rajko je to učinio dva meseca kasnije, u novembru. Pokušao je Bora u razgovoru sa nekim Rajkovim starešinma da izdejstvuje smanjenje kazne svom gitaristi pravdajući da ih u Beogradu očekuje snimanje novih pesma, turneja, nastupi... Ali, sav Borin trud je propao. Rajkove starešine nisu smeli da se ogluše od propisa, zakon je bio jasan, važio je za sve vojnike, pa i za Rajka. Kojić, koji je trebalo da služi vojsku 11 meseci (sa skraćenjem od mesec dana) morao je da odsluži 13 meseci, dva meseca više. Zbog dva pritvora od 15 dana morao je da dosluži mesec dana i nije dobio ni skraćenje od mesec dana, koje bi mu sledovalo da nije bio u pritvoru.
Početkom 1996. godine autor ovog teksta je sreo u Beogradu Boru Đordevića, pitao ga je za Rajka Kojića, a poznati roker mu je odgovorio:
- Rajko je u selu, umire od droge.
I, zaista, nekoliko meseci kasnije u novinama je bila vest: umro je Rajko Kojić. Bio je to 11. april 1996. godine, samo dan ranije pre nego što je trebalo da napuni pedeset godina. Kakva tragedija. Rajko je rođen 12. aprila 1956. godine.
Zoran Jakšić
NE PROPUSTITE
Bonus video:
